ДРАГА МАСТИЛОВИЋ ЗА „ГАЗЕТУ“: Чему страх од присуства Руса на Балкану

Страх од Руског присуства на Балкану може имати само онај који се плаши да Русија можда не буде сметња довршавању нове гео-политичке карте Балкана, која иначе неодољиво почиње да личи на ону Хитлерову и Мусолинијеву из 1941. године.

Али, у том случају, онда постаје јасно да процес распарчавања српског етничког простора није још увијек завршен и да Косово и Метохија нису последње српске земље чије би брутално отимање задовољило жеље нових/старих гео-политичких картографа на Балкану.

Уочи заказане посете руског министра спољних послова Сергеја Лаврова Београду 18. јуна , као и очигледног убрзања процеса договора око Косова од стране Американаца, дописник Руске Газете тражио је од декана Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, професора Драге Мастиловића, разматрање историјског контекста сукоба између Истока и Запада на Балкану. Као одговор, научник је припремио текст под симболичним насловом „Шта нам није јасно?“.

ШТА НАМ НИЈЕ ЈАСНО?

Иво Андрић је једном приликом написао „да само глупи и неразумни људи могу сматрати да је прошлост мртва и непролазним зидом одвојена од садашњице“. Ако бисмо ове ријечи славног нобеловца ставили у контекст оркестриране кампање појединих медија о тзв. „ширењу малигног утицаја Русије“ на Балкану, неминовно би било запитати се какав је то утицај и из којих историјских околности се данас неко на Балкану плаши присуства, па чак и искључиво хуманитарног, Русије на Балкану?

Ево неколико простих историјских питања:

Да ли су у XV вијеку Руси окупирали Балкан?

Нису!

Да ли су 1878. Руси окупирали Босну и Херцеговину?

Нису!

Да ли су 1908. године Руси анектирали Босну и Херцеговину?

Нису!

Да ли су 1914. Руси напали Србију, изазвали свјетски рат и починили бројне злочине? Нису!

Да ли су у Првом свјетском рату Руси формирали прве концентрационе логоре на Балкану и уопште у Европи?

Нису.

Да ли су 1941. године Руси окупирали Балкан?

Нису!

Да ли су у току Другог свјетског рата Руси на Балкану починили геноцид над Србима, Јеврејеима и Ромима?

Нису!

Да ли су деведесетих година прошлог вијека Руси растурали СФР Југославију припремајући и подстичући серију крвавих грађанских ратова, велико страдање и егзодусе становништва?

Нису!

Да ли су Руси 1994. и 1995. бомбардовали некога на Балкану?

Нису!

Да ли су Руси 1999. године 78 дана бомбардовали СР Југославију, суверену државу у срцу Европе, у настојању да јој отму огроман дио територије зарад стварења Велике Албаније? (коју су први пут створили Хитлер и Мусолини 1941. године).

Нису!

Да ли се данас негдје на Балкану налазе руске војне базе?

Не, те војне базе, које иначе ограничавају суверенитет балканских државица насталих послије разбијања Југославије, попуњавају нечији други, а не руски војници!

Да ли је икада руски војник, за ралику од многих других, долазио на Балкан као окупатор или освајач?

Никада!

Све ово на Балкану су радили неки други, а никада Руси.

Шта је онда „малигни утицај Русије на Балкану“?

Чему онда страх од присуства, па и хуманитарног, Руса на Балкану?

Нема сумње да то нису и не могу бити никакве објективне историјске околности. Поготово не хуманитарни рад Русије, попут донирања лијекова и других видова медицинске помоћи. Сигурно то није ни руска хуманитарна помоћ приликом природних несрећа. Нема сумње да тај страх од руског присуства на Балкану не може изазвати ни опремање мултимедијалних студентских учионица, нити ширење руске писмености и културе.

Не, страх од Руског присуства на Балкану може имати само онај који се плаши да Русија можда не буде сметња довршавању нове гео-политичке карте Балкана, која иначе неодољиво почиње да личи на ону Хитлерову и Мусолинијеву из 1941. године. Али, у том случају, онда постаје јасно да процес распарчавања српског етничког простора није још увијек завршен и да Косово и Метохија нису последње српске земље чије би брутално отимање задовољило жеље нових/старих гео-политичких картографа на Балкану.

Шта нам онда није јасно?

Једино што није јасно јесте то да ли су српски државници коначно схватили да им на западу нису „пријатељи“, а на истоку „партнери“ већ да је обрнуто. И да ли су научили неке лекције из историје попут оне основне и најважније лекције да неки нови 6. април. 1941. или 24. март 1999. не смију дочекати без чврстог и конкретног војно-одбрамбеног савеза с Русијом.

То су елемнтарне поуке историје данас, а стара је мудрост да народ који не научи ништа из своје историје, осуђен је да је понавља.

Приредила: Милана Бабић
ИЗВОР: РУСКА ГАЗЕТА / Слободна Херцеговина