Цветковић: Ни „Квислинг“ ни „српска мајка“

Да ли је Милан Недић, председник српске владе под немачком окупацијом и у Другом светском рату, исто што и Видкун Квислинг за Норвешку, Анте Павелић за Хрватску или је „српска мајка“?

ДА ли је Милан Недић, председник српске владе под немачком окупацијом и у Другом светском рату, исто што и Видкун Квислинг за Норвешку, Анте Павелић за Хрватску или је „српска мајка“?

Зашто?

Недић је био председник колaборационистичке владе под немачком окупацијом и та би га чињеница кандидовала на суд и да није било комунистичке револуције већ да су победиле снаге верне влади у Лондону без обзира на то да ли је одговоран и у којој мери за злочине. Недић, Коста Пећанац и Љотић су као издајници земље од стране владе у Лондону стављени на списак за суђење због тешког дела велеиздаје. Недићеве и Љотићеве снаге су поред комуниста прогониле и присталице Равногорског покрета отпора све до пред крај рата. Дражини командоси су извршили атентат на шефа кабинета Милоша Масаловића, високе функционере Цеку Ђорђевића и Драгомира Лукића. У многим крајевима водио се троструки грађански рат између прокомунистичког покрета, ројалиста и Недићевих снага.

Ипак, Недић се не може изједначити с Павелићем, Квислингом, па ни с Петеном у Француској. Недић није добровољно и са одушевљењем прихватио место председника владе нити је са цвећем сачекао Немце као ослободиоце, нити је био пета колона. Он се тек после Априлског рата и разарања земље и велике опште и личне трагедије у условима сурових немачких одмазди и уцена прихватио да седне у „врућу“ столицу, око које се нису баш отимали. Његови апологети чак тврде да је био свестан да ће Немачка изгубити рат, а он бити кажњен на суду. Правдао је одлуку интересима народа који треба да опстане у условима геноцида у НДХ и хиљада избеглица са окупираних подручја Југославије (више хиљада Словенаца и других!) и реалном претњом распарчавања и оног што jе oстало од Србије. У условима „сто за једнога“ пропагирао је ред, рад и мир док олуја не прође и покушавао да угуши покрете отпора сматрајући да дoносе превелике жртве и провоцирају одмазде. Неки историчари истичу да је Недићева влада била техничка и марионетска, није била, попут Петенове, тако активна у доношењеу антисемитских закона нити учествовала у Холокаусту. Српски војници се нису борили на страни немачке под Стаљинградом…

Недић је крајем 1945. ухапшен и изручен од савезника револуционарним властима. Означен је од Државне комисије као ратни злочинац и колаборациониста. Ислеђивала га је Озна све док није објављено да је 5. фебруара 1946. скочио кроз прозор и извршио самоубиство у згради Озне у Змај Јовиној улици у Београду. Скакање кроз прозор из истражних просторија Озне није била ретка појава, па је то код многих отворило спекулације да је умро „у присуству власти“. Како је могуће да подебели и времешни Недић као најчуванији затвореник умакне млaдим ознашима и скочи кроз прозор? Уколико је верзија у убиству тачна, поставља се питање зашто би власти избегавале јавно суђење Недићу попут јавног процеса Драгољубу Михаиловићу? Дошао сам до нека два могућа одговора.

Најпре, после рата се тежило симетрији и ширио се мит о једнаком доприносу НОБ и жртвама које су поднели југословенски народи. Срби су, по тој теорији, имали Недића, (неки су ту угуравали и Михаиловића), а Хрвати Павелића као колаборационисту и злочинца. Пошто је Недић био већ толико „црн“ и изједначен у пропаганди са Павелићем, властима није одговарао јавни процес попут Михаиловићевог. Власти не би ништа добиле, а адвокати и Недић би указивали да „ђаво није баш тако црн“, да има „олакшавајућих околности“, могућих заслуга, изашле би на видело неспорне разлике у природи његове колаборације и Павелића и других… Дакле, могла би се само пореметити равнотежа у кривици.

Недићев јавни процес би свакако имао публицитет, а на јавном процесу би био незгодан сведок по питању односа према припадницима Југословенске војске у отаџбини који су у пропаганди гурани ка колаборацији, а у стварности прогањани од колабораната. Могуће да би се демистификовала прича о једнакости ЈВуО и Недића. Треба знати да су судски процеси тада били представа за јавност и прецизно су режирани. Идеал је било судство као продужена рука и инструмент партије и као авангарда радничке класе. Стога је Михаиловићу и Слободану Јовановићу одиграна представа, и то са најцрњим недићевцима и љотићевцима против којих су се борили како би се унизио и уништио њихов кредибилитет и углед. Код Недића јавне представе нису могле донети корист, довољно компрoмитован и дубоко на страни поражених, означен од владе у Лондону, као издaјник био је виђен за српског Павелића.

Ипак, иако по нама није ни Павелић, нити Квислинг, Недић би као доказани колаборант, председник окупационе владе, био у свакој земљи осуђен. Једино што је питање да ли би могао да пред судовима у демократској држави добије временску казну уместо смртне. У том случају би прошао као француски колаборационист генерал Петен, што је можда и његова права мера.

др Срђан Цветковић, Институт за савремену историју

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Недићева рехабилитација увреда за жртве нациста

Генерал Милан Недић – издајник, или пророк српског страдања?

БИА не да досије Милана Недића