Др Ото Радан, свједок који је преживио логор Слану

Свједок који је преживио логор СЛАНУ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 21. априла 2016. године.

Трагајући за материјалним подацима и не губећи наду да је под тучом невремена ипак нетко преживио, преко, сада већ покојног књижевника, Маријана Матковића, сазнао сам за импозантног времешног човјека кога сам таквим осјетио чим сам га угледао. У свом скромном загребачком стану, са јазавчерем крај ногу, сачекао ме правник др Ото Радан, сада пензионер. Копајући по паклу СЛАНЕ и упознавајући њену суровост, човјеку одједном постане невјероватним да сретне овако сталожена и самозатајна суговорника који је упркос свему што је прошао способан излагати оволиком академском мирноћом! А исти је СЛАНУ проживио од њеног првог до готово посљедњег дана!

Испитујем, док га гледам, колико мора да су шиљастог и хргавог оточког камена одвалиле и пренијеле ове подугачке његове руке! Колико је коже са стопала оставио по суровини врелог српањског стијења – видљиво завапих јако у себи кад ми је у свијести начас заиграла она дуга камена линија сухозидом подзидане трасе која се недовршена и данас још суровошћу огледа у дуљи од увале Башка Слана у правцу Метајне као оптужујући и ненадомјестив споменик!

Нисам се напросто усудио да мог суговорника нападнем питањима који сви у машти почињу овдје, на камену. Дуго сам ријечима играо око свакидашњих трица због којих сам најмање дошао к њему.

Од овог човјека, код којега сам хтио у првом реду провјерити оно мало личних сазнања која сам до тада сматрао ништетнима, саслушао сам да је послије рата био у комисијама за ратне злочине, да је чак једном непосредно послије рата посјетио и СЛАНУ и једино ме то охрабрило, да му, наиме, као «навиклом» на зло приђем с питањима о његовом судбинском злу.

Одмјерена свака ријеч и савјесност с којом је октривао стања и догађаје, разријешила ме да му приђем с пуним повјерењем. У моменту сам не једном осјетио да рађе показује опрезну шкртост да не би чиме повриједио чисту истину.

Уосталом, то ми је изричито дао знати чим смо почели предметни разговор. А истине које је износио толико ми се јављале камено чврсте као да су саме стијене с којима се хрвао било гоњен дању, на раду, било ноћу док је лежао на њима готово за читава боравка у логору, стално под отвореним небом над собом.

Тешка судбина младог правника

Прије него чујемо самог дра Радана прелетимо укратко његову биографију:

Др. Ото Радан рођен је у Бечу, 4. X 1904. од оца Лавослава Саламона и мајке Ирене. Живио и радио у Загребу. Ондје је завршио II класичну гимназију и правни факултет. По усташама, ухапшен је у Загребу 21. липња 1941. као члан СБОТИЧ-а; на СЛАНУ доведен је 24. VI гдје је издржао до пред крај коловоза и преко Госпића враћен у Загреб. Одатле се концем 1941. склања у Сплит. Овдје га Талијани интернирају и депортују у Цалестано, Италија (провинција Парма, са још двадесетак Жидова, мушкараца и жена. Међу њима је и његова мајка и тета).

У Цалестану хвата везу са талијанским партизанима, XII бригадом »Гарибалди« и, склонивши мајку и тетку у конспиративним кућама, пребацује се талијанским партизанима, комунистима. Кад су се сви партизани објединили у »Цомитато де ла либеразионе назионале« – гдје су превладале десне струје, он се с једним Талијаном из Цремоне, код мјеста Massa di Carra – ноћу, да не падне у руке талијанској фашистичкој дивизији »Гиулио« која је овдје оперирала – прокрада преко линије фронта, Савезницима.

Радан није говорио енглески. Црнац, који је управљао јединицом гдје је Радан пријавио, није никада чуо за Југославију нити ју је на карти препознао кад му је он показао, а осим енглеског друго није знао. Кутијом цигарета »CAMEL« војник се ријешио госта и упутио га у Viareggio.

Одавле је допао у логор крај Фиренце у којима је било и фашиста и СС-оваца. Један серегенте – наредник- жидовског поријекла који је с њиме разговарао на њемачком, већ пола сата након сусрета доводи му џип и одводи га у Фиренцу, гдје су у заступству УНРЕ били и наши представници.

Ови га камионом одводе у Рим, у Цинецитта, међу расељена лица гдје се налазе и официри старе југославенске војске. Хвата контакт с мисијом НОВ-е која га помаже да се упути у партизанску базу у Гравину. Сада је већ било лакше: с нашом војском преко Монополија на брод, па правац Вис.

Једна његова анегдота из Рима: у Риму је др Радан затражио пријем код папе Пија XII. За њега је носио писмо од свећеника који је био у гарибалдинској дивизији талиј. партизана негдје у средњишњој зони а који је тражио да им папа исходи од Савезника униформе за партизане.

Радана нису пустили папи. Папинска гарда упутила га папинском викару, римском бискупу, који је, наводи Радан, био толико стар да можда није ни разумио добро што му је овај објашњавао.

Бискуп му је пружио руку да му пољуби прстен, што Радан није урадио али је бискуп свеједно дао налог свом тајнику да Радану преда коверту с новцем као испомоћ за пут, уз ријечи, немојте се увриједити ако вам предамо коверту с новцем као испомоћ! Било је око 2 до 3000 лира? Униформе партизанима нису послане.

Са Виса др Радан креће узкорак са двадесетом дивизијом; као правник дјелује у војним судовима на терену Сплита, Шибеника, Неретљанске области; затим с фронтом из Макарске, Имотског, Метковића, Дубровника; коначно са људством ЗАВНОХ-а међу првима доспијева у ослобођени Загреб, 12. V 1945. год. Овдје му је прва дужност у Војном суду Команде града Загреба.

Први сусрети с др Раданом

Први разговор с др Раданом повео сам 23. IV 1975. у Загребу те поново, ради провјере записаног, неколико дана касније у његовој кућици одмора у Коњушћини.

У јануару 1986. допунио сам ове разговоре снимајући на магнетофонској траци. У овом спису одговори су распоређени према предмету који се испитује. Ради бољег праћења излагања о предмету негдје ће се иста ситуација поново дотаћи, али то зато да би и предмет био боље описан.

Др Радан је већ прешао осамдесету и његово причање често је испрекидано умором и напором да дозове у сјећање што нас интересира. Иако су му излагања врло свјежа као и памћење, ипак је од времена логора и за њега протекло преко четрдесет година.

Др Ото Радан: »Ухапшен сам по усташама у Загребу у суботу, 21. VI 1941. год. са још око 60 до 70 Жидова који су сви били чланови нашег загребачког удружења СБОТИЧ што значи: Савез банковних, осигуравајућих, трговачких и индустријских чиновника. То је био наш синдикат, лијево орјентиран. Ухапшени, одведени смо сви у једну просторију Загребачког велесајма (стари Велесајам на лијевој страни Savse ceste)«.

Овај простор Велесајма био је усташама врло близу, у самом граду а до њега долазила је пруга којом се на Велесајам довозила роба. Ово је усташама било врло погодно да, сакривено од погледа пролазника – што би на колодвору били неизбјежно – крцају људе у дотјеране марвинске вагоне. Одавде су непримјећени одашиљани у нежељеном правцу.

Др Радан наставља: »…Међу нама, на Велесајму, било је и неколико ухапшених жена, Жидовки. Али кад је на Велесајам дошао шеф усташког »редарственог равнатељства« – мислим да се звао Бараковић – одлучио је да се све похапшене жене пусте на слободу. Међу овим женама биле су и четири младе жене које нису хтјеле да се одијеле од својих мужева. Оне су тражиле да их се депортира скупа с њима. И њима је удовољено. Било је недјељно послијеподне кад се кренуло из Загреба према Лици.

Затворени у вагонима на Загребачком Велесајму слушали смо како кличу њемачки војници. Наиме, то је дан упада Њемачке у Совјетски Савез, почетак рата против СССР. На Загребачком Велесајм било је погодно мјесто и за њихово крцање транспорта.

Они су пратили своје и клицали будућој побједи. Подрављали су их и усташе клицањем: против комунизма, готов је бољшевизам, смрт Стаљину, смрт Жидовима итд. У Госпић смо стигли сутрадан. По путу збијени у марвинским вагонима, били смо затворени вратима.«

»У Госпићу смјестили су нас у бившу Соколану, гдје је био, ваљда, »усташки стан« усташка војно политичка база. За наш долазак – као што смо могли запазити из неких њихових импровизација – није било ништа нарочито организирано. Наиме, испочетка је изгледало као да нитко од присутних који су се врзмали око нас не зна куда даље с нама или је то можда било због питања, како с нама, чиме даље с нама? Свакако, пометња је била очита«.

»Сутра ујутро, дошао је до нас неки усташки главешина и лично је одредио тко ће од нас за Јадовно а тко за СЛАНУ. Тко је одређен за Јадовно, отишао је камионом (а ако је тих дана неко преживио Јадовно и упућен на Паг, из Јадовна је преко Велебита гоњен за Карлобаг пјешице)«.

»Допао сам у групу одређену за СЛАНУ. Везани смо двојица по двојица жицом, а онда је међу нас од краја на крај колоне потегнут ланац за којег смо причвршћени. Кретали смо пјешице у правцу Карлобага, преко Велебита по старој цести. Она је била дуга четрдесетак километара. Сприједа и страга колоне гонили су нас наоружане усташе.

Некоји од тих усташа били су тек мобилизирани млади сељаци, једва су знали руковати пушком, али су већ знали како се пушка држи на готовс уперена на нас, како се отима или како се силују депортирке«. »Прва силовања била су већ на Велебиту, по прилици ондје гдје је данас хотел »Велебно«. Касније нам је причао заточеник Ернст Брајнер, мој пријатељ из Загреба који је стигао за нама, да су усташе на прелазу преко Велебита, код Оштарија, пред његовим очима силовали његову шеснаестогодишњу кћерку.«

Утврђен датум почетка логора СЛАНЕ

»Нас тридесетак, који смо били одређени за СЛАНУ, прелазили смо Велебит, могло би се рећи, без одмора, јер оно мало што смо застајали није ни било због нас него због потреба пратње.Били смо страшно жедни. Сјећам се, негдје на неком кратком стајалишту било је воде.

Нису нам дали пити нити нам је дао нетко од кућа крај којих смо се зауставили. У Карлобаг смо стигли мртви уморни. Овдје су усташе организирали као неке демонстрације против нас. Довели су групу својих присташа и викали су на нас свашта, говорили нам погрдне ријечи, избацивали пароле против пљачкаша, поробљивача, непријатеља хрватскога народа, убица, издајица, клицали су Анти Павелићу и независној држави, проклињали и пријетили.«

»Под таквом добродошлицом укрцали су нас у неки трабакул који нас је чекао под обалом. Грубо су нас натјеравали у тај брод и онда смо се уз доста усташа упутили прега Пагу. Видјели смо пред собом само бијеле стијене којима смо се приближавали.«

»У СЛАНУ, то јест Башку Слану стигли смо моторним једрењаком (»Св. Јосип«) 24. VI 1941. год. Било нас 30 Жидова, сви од 20 до 25 година старости.«

Изјава дра Радана да је ухапшен 21. VI а да је већ 24. VI стигао на Паг, указује на то да су усташе већ раније, најближе током посљедњих дана липња, одредиле и припремале се (своје људство) за логор »Слану« а исто тако да је стварање логора у Јадовном, односно убијање у Јадовном ишло паралелно с овим датумом. Наиме, није вјеројатно да би се за Паг или за Јадовно одлучили у та три дана кад су већ похватали људе за депортацију из Загреба (и од другдје) и упућивал их према овим пунктовима.

Наизгледна пометња коју су успут запажали депортирци, била је само њихов привид. Након анализе са мојим суговорником, закључујемо да је ова привидна дезорганизација једна нормална изненадност, несналажљивост при новом задатку. Ово је први ендехазијски транспорт људи у један логор смрти. У ове дане још нису створили довољно потребан механизам за боље функционирање.

Логор СЛАНА планиран је већ почетком липња

У својој изјави како му је дошао Мијо Бабић, пашки свећеник Јосо Фелициновић, овај датум разговора о СЛАНИ ставља на »крај свибња или почетком липња«.

Непобитна је чињеница да Мијо Бабић по личном Павелићевом налогу средином липња одлази у Херцеговину гдје и погиба (већ 28. VI 41.). Дакле, разговор с Фелициновићем (и другима!) над географском картом отока Пага – како он то лијепо наводи – вођен је давно прије приспијећа прве групе интернираца!

Овај је разговор, или боље, овај је састанак са Бабићем одржан у Пагу, у просторијама зграде данашње опћинске скупштине, у тадашњем »усташком стану«, у организацији политичког логора с начелником и логорником на челу, а расправљало се о формирању концентрационог логора СЛАНА.

Ово се догађа управо након дана када Павелић и Артуковић проглашавају прве законе о расној чистоћи и сличним геноцидним подухватима (»Законска одредба о заштити аријске крви и части хрватског народа«, »Законска одредба о расној припадности« – »Народне новин« од 30. IV 1941. год.). На основу ових закона 4. VI доноси се »Наредба о устројству и дјелокругу расно-политичких повјеренистава«.

Да би се провеле ове законске одлуке, прије свега, министар Андрија Артуковић организира »Равнатељство за јавни ред и сигурност« за чијег шефа долази Дидо Кватерник. Унутар ове организације (која ће у коловозу формирати УНС – усташку надзорну службу) сада се успоставља »Усташка обрана за осигурање« унутар које дјелује тзв. »Уред 3« који је био надлежан за организирање концентрационих логора. На челу једне и друге организације налази се усташа емигрант Мијо Бабић Ђовани. Он је непосредни организатор првих логора, дакле Паг и Велебит, тј. Логора Слана и Јадовно.

Он је тај који долази на Паг и с којим племенити свећеник Јосо Фелициновић расправља о локацији логора, распростирући предањ своју војничку карту специјалку отока Пага. На овај рани датум договарања упућује и датум откуцан на налогу којим логорник усташког логора у Пагу, – усташког стана – Шиме Огуић, наређује бродару Брни Маржићу да са својим бродом ујутро буде у Слани »одакле ћете бити упућени по пијесак«. Овдје је датум 20. VI 1941. год. и овдје се испомогнимо с овим датирањем које очигледно указује да је након договора о локацији координација са Загребом у погледу почетка и функционирања концентрационог логора СЛАНА била већ у току још и прије хапшења првих Жидова у Загребу (20. VI) намијењених за овај логор. Већ дан прије самог хапшења у Загребу, у Пагу се припрема брод који ће их сачекати у Карлобагу и пребацити на мјесто новосмишљеног логора!

Немушти језик логорника »усташког стана« у Пагу

Усташку наредбу политичког логорника у Пагу, Шиме Огуића, Брни Маржићу треба врло озбиљно прогледати! Огуић шаље Маржића да 21. ујутро буде у Слани. (»… има Ваш брод« »Св. Јосип« бити већ у 6 сати ујутро на мјесту Слана на отоку Пагу…«!),

У СЛАНИ тада још нема никога и ничега, јер тамо никога и ничега нема ни оног дана кад стижу први депортирци. Они су дошли на потпуно пуст терен, на голо. У наредби бродару пише »… одакле ћете бити упућени на пијесак«. Са Слане, он ће бити упућен »по пијесак«!? Коме је 21: VI требао пијесак? И тко ће тога дана на Слани у брод укцравати пијесак кад тамо још ни у помену нема логораша? Логораши се тога дана тек хапсе по Загребу!

    Nezavisna Država Hrvatska
    Ustaški logor Pag
    Broj: 367/41.g.

                P.n.g.
                Brne Maržiž – drvar

    Po naredbi satnika g. Ivana Devčića ima Vaš brod »Sv. Josip« biti već u 6 sati u jutro
    na mjestu Slana na otoku Pagu, odakle ćete biti upućeni po pijesak.

                ZA DOM SPREMNI!

                                  M.P.

    Pag, dne 20 srpnja 1941. godine	             Po naredbi satnika:
                                                          Logornik:
                                                        Šime Oguić d.r.

    Mjesni Narodni odbor Pag

                        Da je ovaj prepis vjeran svome triginalu tvrdi i ovjerava.
                        ZA TITA I REPUBLIKU!

                                                     Тајник:

Ово о пијеску је већ тада обичан немушти језик, провидна камуфлажа, шифра која значи друго, стравично друго, конспирација којом се још не смије пред народ. Логорник потписник точно зна о чему се ради и зато под строгом наредбом упућује бродара! Бродар, вјеројатно, и сам зна да га тамо неће дочекати нитко или ако га је дочекао, тада он није отишао никуда по пијесак; ако га је било тко дочекао, онда су то били организатори (војни, политички и полицијски) а није искључено да је на сусрет с неким тамо организаторима тога јутра бродар одвезао ове исте, организаторе потписнике и организаторе који су мудровали над географском картом Пага скупа са Бабићем и осталима! Бродар није имао што радити друго тога дана на Слани и он се није кретао ради »пијеска«!

Три своја прва дана брод »Св. Јосип« провео је, дакле на »организационом« раду, на превожењу организатора у »инспекцијама« по отоку у радиусу Слане па нам је јасно да су поврх осталог уз добар метајнски пршут и црњак, одредили и куће за пријем женског логора.

Кућу дра Приплата и дра Хвале, које су једине биле празне и чекале као да су за то од давна одређене. Село Метајна није знало за сврху доласка групе. Тек дана 24, тј. Пуна три дана од налога по којем се креће трабакул »Св. Јосип« налази се под обалом у Карлобагу и прима своје госте: тридесетак Жидова и њихову крвничку пратњу.

Успутни профил једног усташког првака

Да би се донекле растумачило злодјело, у сваком случају треба барем успут проучити његовог протагонисту. Зато се с именом првог именованог повјереника »усташког стана« Паг морамо малко вратити у његову и нашу прошлост, иако он није нитко и ништа као што су то били и сви његови насљедници.

Према документима Савске финацијске дирекције Загреб, б. 8110 – I – 1934. њему је одређена »устега« на плаћи јер је као »рачуно-полагалац« пореске управе Кореница утајио ондашњих 3500. – дин. (што је тада била позамашна свота, три мјесечне плаће бољег службеника) и то од принадлежности учитељици Марији Витковић.

У одјелу унутрашњих послова Котарског Н.О. Раб налази се изјава од 12. IV 1946. год., Маржић Јосипа из Пага, једног од предратних начелника опћине Паг, у којој именовани пријављује штету учињену му по усташама. Образлажући зашто се из Пага (бојећи се за свој живот) склонио на Ријеци, Маржић набраја неке биграфске податке о амбицијама Јурја Црљенка:

»…Његов национални осјећај на доласку у Паг – он је дошао као љотићевац и хтио је основати своју странку, али у томе није успио.

Кад је видио да то не може, дошао је к нама да га примимо у нашу Југославенску Национану странку; ми смо знали да је он покварен, па зато смо га одбили. Онда се је придружио ХСС-и у којој је био пар мјесеци а одатле је прешао у Франковце. Године 1963. кандидирао се за начелника пашке опћине па је на дан избора до 4 сата послије подне на својем стану вијао хрватску заставу, а кад је видио при концу гласовања да је пропао, преокренуо је заставу на југославенску«.

»Године 1936. поставио се као предсједник Југославенске читаонице у Пагу и изазвао расуло исте, јер је у њој држао састанке, сакупљао и кварио младеж против Југославенског СОКОЛА и народног Јединства, те је био затечен и оптужен од жандармерије, на основу које је по наређењу Банске управе у Загребу била укинута Југославенска читаоница у Пагу.

Црљенко је на радњи моје супруге поставио својег повјереника… Наиме, чим је преузео дужност усташког »начелника« он је одмах, већ 12. VI 1941, »уредовао« барем на кући и дућану кад се није могао дочепати власника, који се, како смо видјели, склонио.

Да се види каквим се још формалистичко бирократским ријечником служе почињући свој пут све јачег злочина, доносимо препис акта о повјеренику: »Опћинско повјереништво у Пагу, бр. 2635/41. Паг, дне 12. VI 1941.g. Госпођа Јелена Маржић ж. Јосипова, трговина мјешовите робе, Паг. Пошто сте дана 26. В 1941. год. напустили Паг, с тиме да се више натраг не вратите, а радњу затворили и кључеве собом однијели то је тај чин ово опћинско повјереништво морало да оцјени чином саботаже.

Узевши пак у обзир и понашање вашег супруга из времена српске тираније нашло је за потребно и једино умирујуће, да Вам у радњи поставим својег повјереника госп. Анту Кршуловића, којем се морате у свему покоравати, јер ће Вас се у противном удаљити из радње и поставити пословођу. Опћински повјереник: Јурај Црљенко в.д. (М.П.)

Након (површне!) истраге у Ријеци у српњу 1946. г. Црљенко је био осуђен а »Приморски вјесник« у броју 323 доноси његово суђење (и суђење Јосипу Зубовићу из Колана који је скривио смрт учитеља Ивана Балабанића) под насловом: »Окружни Народни суд у Сушаку изрекао је праведну осуду над изродима и непријатељима нашег народа«.

Црљенко је још једном, без озбиљних свједока, касније, у Сиску, диктирао изјаву којом се вјешто извлачио пред одговорношћу. Међутим, злочини које је покренуо на овом камењару неће га заборавити никада него ће га из дана у дан, како изгледа, откривати све више док му не заокруже истинску, непатворену слику.

Чипкарска школа усташког начелника Јурја Црљенка

Управо у вријеме начелниковања (првог усташког начелника) Јурја Црљенка долази на Паг мајсторска екипа за оснивање логора: Мијо Бабић »Ђовани«, рођен у Загребу, по занимању шофер, предратни емигрант с Павелићем и његов сада лични изасланик; повјереник усташки из »Уреда III« Мијо Бзик с усташама из службе полиције и обране, те писац усташке пропаганде инг. Миливој Сажунић, виши пристав министарства грађевина, стожерник (судјеловао у убиству загребачког студента Крсте Љубичића са загребачког свеучилишта; с њима је и Хорнунг Драго, старији техничар из Славонске Ораховице, као архитект; и – каже Црљенко – »мислим да је с њима био« »неки« Девчић (Иван, »Пивац« оп.п) – управо екипа за оснивање »чипкарске школе«! У разговору су ми као тадашњи представници власти савјетовали о томе да се подигне зграда чипкарске школе у Пагу и тражили су карту Пага. Повели су ме до земљишта гдје се требала подићи та зграда и ту смо се растали«.

Голоње, који ни круха немају ако га нису некоме украли, они долазе на Паг да инвестирају и чипкарску зграду!?

Ову је изјаву Црљенко подвалио Котарској комисији за ратне злочине у Сиску, 2. сијечња 1946. Некритички ову изјаву преноси »Нови лист«(31. српња 1985). Неупућеном истражном органу у Сиску (далеко од Пага камо се склонио Црљенко да би га се заборавило) у тим се данима могло опростити Црљенкову подвалу. Данас, таква се површност не може оправдати!

Каноник Фелициновић, не знајући шта је изјавио Црљенко, у својој је изјавио био реалнији. Он каже да је Бабићу и дружини донио своју (војничку) карту Пага на којој је усташа Бабић оловком заокружио гдје ће бити »чистилиште«, »поправилиште«.

Он, додуше, смјештава овај разговор у гостионици, не говори ни о чијој присутности од својих, да би избјегао признати како је то било на најзваничнијем састанку а не у гостионици и да би своје пашке сураднике некако извукао од одговорности, али нам – осим изричаја који се поклапа са Црљенковим признањем о »карти« – даје готово точне датумске назнаке, конац свибња или почетак липња што се надаље одлично поклапа са Црљенковим датирањем и са кадровским растером каквог га у то вријеме сусрећемо код усташа у Пагу..

Из Фелициновићевих »Личних успомена« и биљешке »Новог листа« (бр. 4 наставка »Пакао у каменој пустињи« 30. VII 1985.) из разговора одржаног 13. липња 1978. год. у Пагу цитирамо: »Главни организатор пашког логора Мијо Бабић обећао ми је кад је био на Пагу, да ће се у логору добо поступати и да ће бити само «чистилиште – поправилиште«…

Даље наводи… да се негдје почетком липња 1941. године, а могуће и свибњу 1941. године састао са Бабић Мијом у Пагу у једној гостионици. Бабић Мијо му је тада рекао да је у Паг дошао са задатком да пронађе локацију за подизање логора. Географску карту отока (војну) дао је Бабић Мији управо Филициновић Јосип. На тој карти, сјећа се Фелициновић, Бабић Мијо је оловком уцртао подручје Слане, те рекао да ће ускоро у тај логор довести Србе и Жидове…«

Каноник Фелициновић не каже да је злочин водити људе у конц. логоре зато што су Срби или Жидови, него се тек тада разочарава – тако каже, кад чује да је све побијено. »Преварио ме Бабић«!

А уз кога је то Фелициновић за читава рата кад каже да се већ 1941. разочарао »преварен«! Усташтво његово није престајало све до посљедњих дана НДХ, колико је нама познато!. А на суђењу, је ли проказао организаторе? Није.

Усташки пак начелник, Црљенко, своју подваљену изјаву завршава, како га је након неколико дана усташки поглавар из Сења, Славе Томљеновић, телефонски запитао, да ли је »Пивац« нашао мјесто за логор на Пагу и распитивао се даље, Томљеновић, зашто су уопће дошли на Паг ови из споменуте екипе? Црљенко му је, тврди, јер је заиста био неупућено невинашце које само гради чипкарске школе, одговори – он то лијепо нама и иследницима каже – да он о томе »не зна ништа«.

И тако, о томе Црљенко »не зна ништа«, Огуић о »радозналости«, Јофе о »чистилишту«, слиједом њих о томе не знају ништа ни новинари који доносе Црљенкову подвалу као откриће за документацију о Слани и о времену, па на крају не зна ништа ни народ коме ту подвалу пред носом растиремо као географску карту на којој пакла њет! Неподвргнут озбиљнијој истрази, Црљенко је, побјегавши далеко од дохвата Пага, успио положити врло мало од рачуна за дање припремања »чипкарске школе« и плетења тананих жица с чудним бодљикама око чипкарских »штапића«, »батића« и других чудоврсних стубова који су непосредно послије тога поизницали на Слани.

Уз божји благослов еванђеоском ријечи »Арбеит мацхт фреи« доброг духа отока Пага, каноника Јофе, – чипка ће убрзо показати до тада невиђену љепоту!. Овамо ће због »радозналости« свраћати усташки логорници, стари и нови, »дужностници« да устроје, свећеници, да охрабре и посилују ако још има која млађа, цивили да »припомогну«, осиони пијанци да се загрле и запјевају… а ми ћемо много година касније у 1985. годину слушати њихова духовита и стилизирана домишљања која ће нас забављати својом напетошћу и шароликошћу а од којих ћемо задржати само пробављиве дозе да не плашимо народ! Толико! (Тако нас на неким мјестима упознаје с главним актерима злочиначке работе извјешће Новог листа у 1985. години под насловом »Пакао у каменој пустињи«!).

СЛАНА – први испитни задатак »усташког стана« Паг

Ова спиритистичка сеанса за скрб над душама (»у гостионици«), кад је сам себи разјашњавам изгледа ми овако:

С усташама из Загреба овој је сеанси присутан и по који подвелебитски познавалац оточке географије (»неки Девчић« каже Црљенко, а то је нитко други него будући командант Иван Девчић »Пивац«, емигрант, учесник напада на жандармеријску станицу у Брушанима, 6/7. рујна 1932. год.), поновимо и ми »неки« јер заиста је неки, иако спада међу највеће злочинце овог вијека; тај је »неки«, домаћи, савјетовао и с другима предложио Слану као најидеалније мјесто за смјештај конц. логора; Бабић је, кад су стигли до својих, на Паг, Фелициновића, Црљенка и осталих, затражио карту да би им показао точно мјесто својих жеља. Карту нису имали.

На зиду опћине нигдје (па ни у гостиони, ако су се уједно гостили) нема географске карте Пага. Али има је Фелициновић, код куће.. Он одлази да је узме. Доноси је и распростире пред Мијом и дружином и, разумљиво је, ту је започео први разговор о Слани. Зацртана је на карти каноника Јосипа Фелициновића. Ако су били у гостионици, појели су, попили су и кренули сваки на свој задатак.

Да би се боље схватило на што су све били спремни појединци који су се окупили око тадашњег »усташког стана« треба погледати околност под којом су се натјецали на руководећа мјеста, то јест преузимали дужности… начелника опћине, логорника, таборника, побочника, повјереника… Та мафија, која је из опћине отјерала дотадашњег изборног законитог начелника опћине, ХСС-овца Јуру Јукића (каснијег члана ЗАВНОХ-а) напросто се међусобно побила тко ће сјести на које мјесто, тко је коме надлежнији. Црљенко је мицао Зубовића, Зубовић Црљенка, Огуић је замијенио Зубовића, неки су уносили Палчића; на свој је ред чекао Херенда; ту се данима мљело и конферирало о власти, правило нове кадровске комбинације и претило један другоме о разоружаном народу свих скупа.

Успут: нису се о том питању савјетовали само именовани. Нешто је шири вјенчић, именованих и неименованих, судјеловао у одлучивању. Више их је који су били гладни беструдних положаја!

У тој борби за личну доминацију и свој смјештај они су се натјецали у сваковрсној подлози и сервилности према свакоме тко им осигура столицу. А једнако су тако стајали спремни и способни за сваки злочин који им осигурава право да руководе.

На што се, иначе, могао позивати чиновничић Јурај Црљенко, који је уосталом показивао све одлике тешког и неуравнотеженог неуротичара? Због таквих »заслуга« и какве »политичке прошлости« себи осигурава мјесто логорника студент прве године – Огуић, ако нема добрих веза са онима који одлучују? И шта им у првој бризи за подршку власти преостаје? Исказати се на сваком задатку који нам налажу ови што нас обилазе! Први задатак је – логор СЛАНА!

Први дани камене пустиње

Датумима које је дао др Радан, уједно је необориво ријешена досадашња дилема о почетку логора СЛАНА.

Истим датумом ријешена је и дилема почетка дјеловања женског логора у Метајни: истога дана почињу оба логора.

Др Радан: »Били смо први логораши. Стигли смо на СЛАНУ на потпуно гол терен. Ничега око нас није било него само голи камен. Постројили су нас и тад нам је Иван Девчић »Пивац« одржао говор о нашем положају и о новом поретку у којем ћемо се ослобађати путем рада (како је то у натписима стајало на свим фашистичким логорима по Европи – »Рад ослобађа!«) Он нам се представио као командант логора и за сваки непослух, отпор или бијег обећао нам смрт.

Према ономе како ће кренути даљњи наши дани, говор Пивчев био је још врло толерантан. Око нас на једну извјесну раздаљину, и по котама, расподијелили су се усташки стражари с пушкама и митраљезима. Тако су се и смјењивали на тим положајима. Како није било ничега, спавали смо под ведрим небом. Склупчани, лежали смо скупа Вилко Бергер и ја.

Он је био из Загреба (отац му је имао творничицу чепова у Загребу). Тек за петнаестак дана довршили смо бараку за спавање. Она је изнутра била на кат, тј. имала је потпођен таван па је тако била погодна за спавање, доље, на поду и горе, на тавану. Изгледала нам као кућа. Доље, по поду, имали смо чак и сламу на којој се лежало. Али ово није дуго потрајало.

Прва бура која је пухнула једне ноћи срушила је бараку и однила је сламу. Више се барака није подигла на кат, него се од ње искористио само кров и положило га се на камено подножје. Шупље углове попунило се сухозидом. То је та барака која је видљива на фотографији која је објављена. Од тада све до краја спавао сам и даље под ведрим небом, склупчан на камену.«

»Кад се срушила барака, било је мртвих и повријеђених. Поубијало је, односно, порањавало је оне на које су се срушиле греде које су правиле основ конструкције. До мене је убило неког Жилигмана, на мјесту. И он је био из Загреба, имао је штампарију. Послије овог искуства ја више нисам улазио у бараку на спавање. Било ми је и једнако и поред ње, уза зидић.«

»Усташе нису имали никакве бараке. Гдје су спавали, не знам. Ишли су према луци, ваљда у брод или су отпловљавали кад су завршили смјену. Можда у Карлобаг или Метајну. Знам да је командант понекад одлазио у караулу, која је имала једно или два одјељења. Али то ипак нешто касније, јер у почетку није било карауле, требало ју је сазидати.

А до тада је прошло нешто времена. Усташе су имали кухињу, то смо им сазидали и била је као нечим наткривена. Али ми, ми смо метнули два камена и на њих котао, то је било све. Овдје се у новинама^[5] говори о некој кухињи; каква кухиња!«

Дидо Кватерник – одушевљен локацијом

»Колико је нама било познато, за овај логор се лично одлучио Дидо Кватерник. Јасно је да је на томе с њим сарађивао нетко, вјеројатно од домаћих, који је познавао овај терен, а можда га, првотно, и довео овамо да се увјери на лицу мјеста. (Колико чујем, медицинар Ловро Зубовић је из обитељи гостионичара Зубовића, преко пута, у Карлобагу. Он је уједну у најтјеснијим обитељским везама у Барбату, селу на овој страни Пага, одакле и потиче ова обитељ. Све је то, дакле, и Слана и Метајна терен који он мора најбоље познавати. Затим, и Пивац и Фрковић су из подвелебитских села која Паг добро познају. Овдје нам није потребно набрајати »домаћине«, пашке усташе који ваљда знају свој оток с »командантима« о томе конферирају!)«.

»За нашег боравка тамо, Дидо је долазио у логор. Знали смо кад је долазио, особито у почетку док су стражари још били млади, готово неписмени сељаци и, понеки, према нама толерантнији па би се и преварили, казали нам и понеку ријеч, изјавили понешто из чега логораш успијева много тога закључити и дознати.

Али, како смо преко дана обично боравили подаље од самог логора, на раду, у сакупљању и одваљивању камења или градњи, на примјер, дуж трасе према Метајни, ја Диду нисам имао прилике никада видјети. Виђао сам нека лица, увијек у униформама, а ако су и били цивили онда су имали усташке капе на глави. И поп је тако ходао кад би закружио логором.«

»Бродови са Слане према Карлобагу непрестано су комуницирали. Прије свега, усташе су се смењивале; управна зграда која се подизала на Сухој никада није била довршена и у њој се није становало. Комуницирала су и два брода. Некоји су одлазили пут Метајне. Што се доносило и кога се доносило ја нисам имао прилике видјети односно пратити. Ја сам у луку одлазио само тада кад сам био укључен у какву групу која је морала нешто укрцавати или искрцавати.«

»На пристаништима, ни на Сухој ни у Башкој Слани (ували насупрот Сухе, оп.п) није било никакве »пријемне канцеларије«^[6] нити су се водили некакви списи.

Ријеч о женском логору

»Био сам на Слани од првог дана до готово посљедњег. Не мегу тврдити да ли су или нису довели жене на Слану у оних пет, или, рецимо, максимум десет дана постојања логора послије мојег одласка из СЛАНЕ, али за вријеме мојег боравка у логору СЛАНА није било никаквих жена. У СЛАНИ и у Жидовском и у тзв. српском логору били су само мушкарци. Ни дјеце није било са нама.«

Прве жене у женски логор у селу Метајна, стигле су истога дана када и мушкарци на СЛАНУ 24. VI 1941. год. Биле су то свега четири жене Жидовке. То су оне жене које се код одласка њихових мужева у логор нису хтјеле од њих одијелити и добровољно су пристале да буду депортиране скупа са својим мужевима. Одмах се показало да оне нису скупа с мужевима, него да су најсуровије преварене. Постале су нуклеус новог, тј. женског логора.

Женски логор налазио се у селу Метајна, сјеверозападно од Слане у дубини Пашке увале. Жене су биле смјештене у двије куће (касније у трећој) које су тада биле доста по страни села. То су куће одмора др Триплата, ветеринара тада настањеног у Карловцу И др Хвале, правника из Загреба. Управитељ женског логора био је Максо Очић, силеџија и кољач. Ухваћен, стријељан.

За првима, кроз само неколико дана већ су стигле и оне које су оног кобног дана на Загребачком велесајму, »великодушношћу« усташког шефа равнатељства, пуштене својим кућама. С њима су биле и нове, покупљене (у Загребу 9. VII), као и друге, сабиране посвуда по новодржавној творевини те, све скупа, са првима, подијелиле горку логорашку судбину.

Нада Феуереиссен прича како је у Метајни затекла четири депортирке. Оне су је извијестиле, да су путем довле у мору утопљене 44 жене. То су вјеројатно православке које су с њима биле у транспорту од Госпића или Јадовна према Пагу, али на Пага ни Метајне нису видјеле! Познато је да се већ у Госпићу сваки контингент смањивао јер су некоји били нестајали пут Јадовна, а као што нам казује Нада, некоји су нестајали у мору.

Свједочење Наде Феуереиссен говори нам да је друго хапшење услиједило петнаестак дана касније од првог, јер она биљежи да су се у Госпићу нашли 13. VII. По овом податку закључујемо и раст логора на СЛАНИ, а који се поклапа са изјавама др Радана како је првотно била омања група која је подизала потребан смјештај и себи и усташким стражарима, а тек су тада настајали све јачи злочини. Ови нам датуми уједно користе да утјерују у лажи оне »свједоке« који су нам о логору бајали своју погану подваљивачку причу осмишљену да њих лично колико толико опере.

Пред Окружном комисијом за ратне злочине за Хрв. Приморје свједок Докозић Јаков^[7] (стар 41. год. који је као зидар био запослен на Слани, у изјави коју је дао у Петрчанима 24. III 1945. међу осталим наводи:

»Задњих дана прије преузимања овог логора од Талијана, дошао је један транспорт жена. Пошто се у самом логору налазила нека комисија, састављена од усташа и њемачких официра, нису могли овај транспорт допељати у логор, већ су га одвели у Цаску. Слиједеће ноћи превезли су ове људе, односно жене, негдје на Пашка врата гдје су се налазили ровови за лешине и мислим да су биле све побијене исте ноћи, јер сам чуо како су у јутро дошли пјевајући на броду са пристаништа Слана«.

Иван Кустић из Метајне (стар 42. год., земљорадник) пред истом комисијом изајвио је дана 21. XI 1945. год:

»О судбини свих жена које су биле затворене у кући дра Триплата не знам ништа подробно, тек о једној која је убијена ноћу и закопана крај шумице на мјесту званом Дражица. Према причању Јеле Лончарић, жене Јуре, та несретница је вођена од усташа на мјесто убијања и чуло се је ударање пијука. С обзиром на то дјеца су трећи дан након тога открила гроб на коме нису били никакви трагови крви«

О женском логору у Метајни највјернију ће нам слику дати на даљњим страницама свједочење Nade Feuereissen.

Пакао СЛАНЕ започиње своју жетву

»И жене и мушкарци, сви који смо први стигли на Паг и они који су стизали непосредно за нама, сви смо били Жидови, Загрепчани, тј. како рекох, прво ми, тридесеторица нас из организације СБОТИЧ. У Загребу нас је похапшено и допремљено до Госпића око 60-70, али су некоји отпремљени другамо, у Јадовно или су побијени унаоколо. На Паг је из ове групе стигло само тридесеторо нас.

Одмах за нама, око стотину њих доведених, били су из масонске организације БНЕРБИТ. С њима заједно биле су похапшене и њихове жене и транспортиране у логор (Метајна).

Послије су допремали људе одасвуда.«

Да се види како добар дио људи није нкако био приправан да схвати ову нову

Појаву геноцида и да су Жидови криви само већ и зато што су се родили као Жидови, др Радан ми је испричао једну истинску анегдоту коју је из овог логора смрти упамтио као доказ, у најмању руку, сметеност и код оних људи који су иначе читава живота били стубови разума и реалности.

Др Фердо Франк, старац од око осамдесетак година, био је тада најстарији загребачки адвокат. Канцеларију је имао на тадашњем Јелачић тргу (данашњи Трг републике). Он се, јадник, док је био жив стално чудио доласку на оток говорећи: »Не иде ми у главу, али зашто, зашто су ме ухапсили? Па ја за читавог мојег живота никада нисам био ни под каквим дисциплинским поступком!« И жена овог адвоката била је интернирана. Вјеројатно је била у Метајни гдје је и завршила, или је утопљена. Из даљњих ријечи др Радана сазнају се детаљи из живота онолико колико је њему било могуће да га уочи и понесе собом као злу успомену, али су ови детаљи врло значајни и за реконструкцију других, попратних датирања и освјетљавања низа до данас још неразјашњених питања.

»Осим градњи караула унаоколо логора, копања примитивне латрине, подзидавања усташке и наше кухиње, у почетку смо радили све штогод је потребно да се организира макар и најпримитивнији смјештај. Разумљиво је да смо међу првим били натјерани довршавати усташама за потребе њихове сигурности, карауле, путељке до њих а онда почетак цесте.«

»Била су с нама два брата Армут, и они су имали око 20 до 25 година, вјеројатно су били техничари. (Њихов је отац имао неку производњу пасте за ципеле у Загребу, негдје у доњем крају Илице). Они су управљали сваком стручнијом изградњом, караула, цесте, управне зграде. Око њих била је формирана једна радна група која је радила под њиховим стручним водством. Та је група овдје готово сва преживјела и она је послана пут Јасеновца. Тамо су тек на крају постојања Јасеновца сви побијени, осим Бергера који је побјегао у пробоју логораша из Јасеновца дана 22. VI 1945. Бергер се жив вратио у Загреб«.

»Ја сам лично радио на свим пословима, штогод је требало, особито до доласка Срба. Са бродова који су стизали у Башку Слану преносио сам прво бале сијена у којима је било и преко шездесетак килограма. Када би ме упртили, стати нисам смио а ни пасти јер тко ће ми поново упртити на леђа; издржавао сам у борби на живот или смрт. Затим смо преносили даске, балване, касније високе колце за ограђивање логора и бројне калемове бодљикаве жице.

Имао сам дојам да су ове жице већ негдје употребљаване, биле су све зарђале. Вреће тјестенине мора да су биле из неког војничког магазина старе Југославије. Од те тјестенине, шкрто смо добивали за кухање. Меса за нас није никада било. Снаге су нам нагло попуштале.

Сви смо одмах силно омршавили иако нисмо ни до тада били дебели, били смо младићи. Ја сам на пр. пао петнаест килограма. Имао сам отечена кољена. Тешко се могло обављати било који посао под оним страшним сунцем, гладан и мучен још страшнијом жеђу. А тек рад са каменом без икаква алата! Ужасно је било одвајање и ношење камења за уградбу било у трасу било у карауле или другдје.

Камење се доносило на рукама, без ичега. Шутња, зидање, вјечни стројеви, вике, туче, смрти око нас и стална смртна пријетња над сваким од нас. Зобани смо били један по један, свакодневно. За сваки мали непослух или неспретност која би се усташком стражару причинила непослухом, излетио би метак. Али и без тога, из чиста мира, из најобичнијег патолошког хира којега је могао провести сваки усташа кадгод је хтио. Никоме за то није полагао рачун, напротив, вјеројатно је био хваљен и уживао углед међу другима«.

Огромни радови онемоћалих људи

»Чим смо стигли на подручје СЛАНЕ дали смо у заједничку кухињу све оно што нам путем нису покрали. Тако нам прва два три дана у исхрани није било лоше, али били смо још увијек свјежи од кућа, још не преслабљени. Наш кухар био је један Жидов који је до тада био кухар у најбољем загребачком хотелу, Еспланади. Звао се Клајн.

Ради трајности на путу, готово смо сви собом имали понешто шпека и сухог меса. То се, рекох, брзо конзумирало. Онда смо од усташа добили тјестенину. Кухало се у војничком котлу, на отвореном. Код доласка нове групе количина тјестенине готово да се није појачавала. На крају је остало на голој води са мало раскухане тјестенине која је кружила лонцем.

Онима који су били гладнији, кухар је дозволио да на крају јела огребу казан. Била је то посебна бенефиција. Масти, а поготово меса, никада није било. Од круха добивали смо оно што смо у Загребу звали »шубашицев« кукуружњак. Испочетка се овај крух дијелио на осам дијелова, касније на десет а на концу на дванаест дијелова. Остали смо дакле на прозирној кришчици. Не знам како смо издржавали.«

»Глад ми се најужаснијом чинила у почетку, док се ваљда још нисмо били на њу привикли. Стално сам сањао један бунцек за који сам знао да ми је остао висити у остави код куће. Нисам мислио ни на живот ни на смрт колико на тај бунцек! Опсиједао ме напросто!«

»У начелу нама је било дозвољено примање пакета, лично и колективно. Једном смо тако били добили пошиљку лимуна. На свакога од нас допало је пола лимуна. Појели смо, наравно, све са кором и то тако да смо читавог дана држали у устима по комадић лимуна. Више нам се таква пошиљка није јавила.«

»Једном сам био од куће добио пакет. Међутим, готово је сав пакет био опљачкан. У њему сам нашао један убуџали »субашић«, једну једину »Гавриловић« конзерву и трагове на папиру од наполетанки и других јестива. То је био читав пакет.«

»Једвице смо се кретали, а у таквом стању извршавали смо све радове. И данас још, надам се, ако би се погледало на извршени само камени дио посла – кога зацијело вријеме ипак није могао сасвим избрисати – моћи ће се реконструисати силан напор којег су уложили на смрт преморени људи већ изнурени у предсмртним грчевима. Ходало се и радило, могло би се рећи, умирући.«

»Ја сам лично доста радио на мијешању жбуке. Онде на Сухој одмах изнад плаже направили смо оквир од дасака и ту сам радио. За мијешање направили смо дугачке црвене мјешалице. У жбуку смо стављали море, јер је воде било премало, да би се брже напредовало. Тако заправо та жбука не вриједи јер је пуна соли. Ја вјерујем да су се зато објекти раније распали него би требали.«

У врелима су усташе прали одјећу

»Кад смо стигли, прво вече, двојицу су послали по воду. Један од двојице био сам ја. Повели су нас километар, километар и по јужно од логора. Овдје извире одлична вода (Тај се извор зове Малин; недалеко изнад њега зараван је с гробовима, Форнажа – опаска писца). Воду смо доносили у бременицама. Још смо два пут ишли на ово врело. Више се није могло. Усташе су на њему прали веш. Од тада смо само пили воду која тече у плажи на Сухој. Гдјегод се овдје прокопа долази се до воде. Тако смо на Сухој прокопали на неколико мјеста и пили смо ту воду. Међутим, ту се не може направити дубљи бунар тако да је воде увијек мало. Затим, то није права вода, ова има врло мало салнитета и ако се пије за жеђ увијек си једнако жедан. У логор се вода није доносила: једино за кухање. На овај је извор довођен читав логор у колонама. Пило се јер се није имало што друго. А и овдје су усташе прали веш кадгод су хтјели те су тако и ти мали извори били загађени или мутни. Кад би нас довели, нису хтјели чекати да се бунарић рашчисти него смо морали или пити или отићи, и даље жеђајућ под оним ужасним сунцем које је у ували СЛАНЕ напросто горјели. Жеђа је била једна од најтежих мука, неподношљива, тежа од глади.«

На питање, да ли је био могућ неки контакт с околним становништвом, свједок је занијекао сваку могућност и наставио:

»Једном или двапут на самом почетку, кад смо гасили креч на Сухој, на плажи испод нас дошли су рибари. Да ли су били из Пага или Метајне, не знам. Ондје су потегли мрежу, потегачу. Један од нас прикрао се до њих и шапнуо им је нека нам оставе коју рибицу. Нису му ништа одговорили. Окренули су се и отишли.«

»Заправо ми и нисмо имали неку праву оријентацију, нисмо знали камо смо то окренути. Поглед на унутрашњост Пага некако нас је наводио да мислимо како је онај други рт пред нама врх отока Раба. Али, временом нисмо више ни размишљали о томе. Постајало нам је свеједно гдје смо и колико ће то трајати. Излаза смо видјели све мање. Испочетка се још нешто разговарало, политизирало, надало се неком излазу, међутим, то је брзо замрло и једини нам је био интерес сазнати да ли смо још увијек сви од јуче живи и колико нас је остало још донекле крепких.«

Кушање отровне траве

»У то вријеме – колико је мени познато, а вјерујем да ми је познато све што се догађало особито у почетку – тих првих неколико дана док нас је још држао као неки јаки порив у нама – од нормалне смрти умро је само један човјек старији, који је стигао овамо са дизентеријом па смо га као таквог и сами морали изолирати и пазити да се не би и други заразили. Остали који су нестајали, погибали су, прво, у појединачном обрачуну, било у усташком хиру над нама, било пред стројем ради неке казне или одмазде за приписани пријеступ или се жртву одводило некамо, не знам камо.«

Начас сам прекинуо суговорника и запитао га како је логор подносио професор математике на II класичној гимназији у Загребу, Александар Семниц. Био је то врло угледан професор и педагог изванредних квалитета на гимназији на којој сам полазио VII разред: мален, блистава лица и погледа, ентузијаст вјечито у покрету, драг својим ђацима.

Да би га за разговара што боље оживио, др Радан ми је испричао малу логорску анегдоту која је сасвим приличила овом човјеку пуном истраживачког духа. Међу оним голим камењем професор Семниц је нашао биљку сличну некаквом сочном кактусу за коју је тврдио да би се кухана могла јести. Ми смо је кришом успјели скухати и јели је. Била је горка, али што зато ако је таква, храна је. Послије јела сви смо добили такве прољеве да нам више ни на памет није пао сличан експеримент. А није ни било чиме експериментирати. Траве око нас није било ни за лијек«.

Познајем биљку о којој ми је причао суговорник. То је заправо једина биљка која се нађе на том терену. Ријетка је, али се наилази на њу, посебно на том дијелу отока. Рибари је беру да би је насјекли ради тјерања полипа (хободнице) из рупе или ради кићења рубова мреже. Наиме, кад рибе које су у мрежи покушавају бјежати преко конопаца, чим

осјете ову траву враћају се натраг, тј. не бјеже из мреже. Драги професор Семниц, доведен у биједу, заборавио је на опрез. Но, било је свеједно. Са СЛАНЕ и тако се није вратио жив. Кад је убијен имао је 28. година службе. Овдје на Слани убијена је и проф. Деодора Дежма, такођер са II класичне гимназије у Загребу.

Младић умлаћен кундацима

Своја излагања и бесперспективности др Радан обично поткрепљује сјећањем на неки стравичан догађај.

»Био с нама један малко заосталији младић, звао се Блајхер. Отац му је имао кућу на тадашњем Тргу републике. Док смо искрцавали даске на Башкој Слани, усташе су нам непрестано нешто наређивали. Некоји у води, некоји на крају прихвачали смо материјал, додавали га даље или га носили узгор уз камењар према логору. Овај младић, како је био малко тврд на слуху и схваћању, није одмах схватио шта му је усташа наредио или ваљда није одмах прихватио даску како му је усташа наређивао. Усташа је ово схватио као непослух или је изводио да тако схваћа. Скочио је на овог младића, скочили су други усташе. С младићем је било готово. Убили су га зачас, ударајући га кундацима. Напросто су га згњечили.«

Прво јавно стријељање

Како су у оваквим логорима врло честа јавна упозорења, тј. јавне одмазде за »непослух«, »протест«, покушај бијега или сл. а која се обично изводе пред логорашима да би их се застрашило, упитао сам свог суговорника да ли је таква јавна стријељана виђао у СЛАНИ?

»Прво јавно стријељање било је над младим Wylerom^[8], тако се некако презивао тај несретни младић. Био је Аустријанац, Жидов, један од скијашких првака. Пред доласком Хитлера у Аустрију он се склонио у Загреб код својих рођака. Могао је и он имати не више од двадесет година. Већ рекох, како смо у почетку предпостављали да је онај други рт пред нама дио отока Раба. Није тако далеко. Вјештији човјек могао би га препливати. Раб је у рукама Талијана, могао би бити спас. Вјеројатно је и Wyler тако мислио. На Сухи, потајно се искрао и запливао у том правцу.

Усташе су га примијетили, али су се испрва правили да га не виде. Тек кад је одмакао далеко, усташе су отишли за њим. Пустили су га да се измучи, да доплива на тај супротни рт. То је заправо рт св. Николе на Пагу. Ту су га сачекали. Био је сав у крви кад су га довели натраг. Након свега зла што су над њиме направили од хватања до довођења натраг, овдје су нас све постројили. И нас и Србе. Стријељала га је неколицина младих усташа.«

И свједок Јосип Балаж, (комуниста из Дарувара) који није знао за Раданов исказ као ни овај за Балажај, испричао нам је ову причу о стријељању једног спорташа који је покушао бијег. Балаж је прво био у Жидовском логору, касније у оном другом. Значи да су Хрвате комунисте стављали у »српски« логор.

Овдје, при овом првом јавном стријељану сазнајемо успут како су старији, већ искусни усташе, настојали закрвити младе, тек уновачене, неискусне и невјеште пушки. Радан: »Колико су још били неискусни ти млади усташе видјело се и по томе што је том приликом један од њих изјавио да он још ни не зна пуцати. И ондје пред нама, на лицу мјеста су му показивали како се пуца, ондје пред читавим стројем и пред осуђеником«.

Међутим, како је познато, усташе су се брзо побринули да своје кадрове по убрзаном поступку упознају са свим вјештинама убијања. Да би им пружили прилику да што прије и што дубље огрезну у крви, они су се служили чак подметањем особне несигурности, физичке угрожености њих самих, фингирањем панике, довикивањем за помоћ јер их је, наводно, овог часа напао један од логораша! Ево чега се сјећа др Радан док је дуго размишљао да бих се досјетио како се звао усташа (вјеројатно патолошки тип или лукави довитљивац) који је на тај начин изазивао и слао у смрт невине људе. Име му његово^[9] – негодује др Радан , никако не долази – а толико га добро зна да вјерује како ће му његово име ипак однекуд искрснути:

»Један од усташких наредбодаваца, за кога смо потајице међу собом коментирали како мора да има привиде, чини ми се, понекада, да се само претварао. Мора да је себи ставио у задатак планско и методичко привикавање млађих на убијање. Одједном би кренуо пут логора и започео би викати да га је тамо на раду (или већ гдје се домислио) напала неколицина логораша, да су га намјерили убити. Истог часа скочили би усташе, зграбили би двојицу, тројицу, одвели их и стријељали. На тај је начин тај лукави психопат »челичио« своје младе стражаре. Од тада већ стријељање је било врло често, свакодневно.«

Горки окус сарадње

»Већ сам нешто напоменуо да су за специјалне послове усташе издвојили једну групу младих људи, студената архитектуре, техничара, грађевинара и сл. стручних радника. Они су имали нешто алата да би могли пословати. На пр. они су клесали оно камење које је уграђено у управну зграду, у ону источну караулу и др. Они су имали »крижеве« за трасирање трасемпрема Метајни, руководили и изводили уградбу ове цестеи итд.«

»Сви ми остали на раду нисмо имали никаква помагала. Све се радило голим рукама, ни лопате се није имало, руке су ми биле стално крваве, ране су ми зарасле тек на повратку, у затвору у Госпићу. Проблем није био само посао, проблем је био на сваком кораку. На примјер, ципеле су ми се потпуно распале. Имао сам јаке, високе ципеле још из старе југославенске војске, црне.

Потплат се потпуно одлијепио и ја сам га привезао жицом да комплетно не отпадне. Сељацима су можда опанци дуље издржали особито они који су подшивени гумом. На оном шиљастом камењу све се остало зачас распадало. И одијела на нама. То и нису више била одијела него обичне крпетине. Ми смо с оним што смо имали на себи морали залазити у море кад смо искрцавали са бродова материјал. Лука је наиме плитка и никада брод није могао пристати уз саму обалу.

Требало је заћи у море преко појаса и додавати материјал. Одијела која су била на нама зачас су се у сланој води распала под дјеловањем онаквог сунца. Како се бранити од сунца, гдје се склонити! За читава мог боравка на СЛАНИ нисам знао што је то сјена. У недељу се није радило. Тада би нас водили на море да се окупамо и да у мору исперемо то што смо имали на себи. Сол је све изјела. На раду се све искидало и висјело у ритама.«

»Ради лакшег и ефикаснијег управљања усташе су повјерили појединцима да понекад спроводе њихова наређења. Некоји од ових логораша временом су постали или бар наизглед били су као прави колаборанти. Усташе су их довели у такву зависност да су стриктније и од њих самих проводили сваку па и најгору наредбу. Ови су заправо започели као наши незнатни представници а завршили су као најгори колаборанти: Дијамантштајн и, уз њега нешто касније, неки Пајташ.«

»Несретни Дијамантштајн, још на путу, показивао се доста храбрим и досјетљивим. Посједовао је неку енергију и неко поуздање да се може остати жив или је у почетку можда себи утувио луду идеју да се тако може спасити барем дио људи. Већ у Госпићу, док смо били у Соколани, Бруно Дијамантштајн нам је савјетовао да се можемо дописницима јавити својима у Загреб. И ми смо сви написали карте које је он однекуд добио. Послијеподне је дошао међу нас усташа који је био на пошти, сабрао све карте и пред нама их распарао уз вику и дерњаву на нас, уз пријетње и вријеђања.«

»И ово на СЛАНИ почело је сасвим невино. Већ првог дана у који смо стигли. Из једне наоко мале, пријетеће ситуације:

»Кад је наиме командант Пивац завршио свој говор, поздравио је усташким поздравом »За дом!«. Нитко од нас није одговорио. Он је тада почео да се дере на нас, псује, да нам мајку жидовску, да ће он показати нама, да нам пријети на сто начина.

Тада је Дијамантштајн једини нашао снаге да иступи и каже му: ´Господине Усташа, нама Жидовима од ваших је власти забрањено поздрављати усташким поздравом. Ми смо нижа раса´. Пивац је остало изненађен. Одмах се стишао и промрмљао. ´А, тако! Добро, добро, ја ћу се распитати за ту забрану´. То је било све. Од тада све што су они с нама требали, почели су се обраћати преко Дијамантштајна, касније и преко Пајташа. Осим осталог, касније су ова двојица чак морали бирати кога ће казнити, стрељати. Дијамантштајн и Пајташ од тада све до краја добивали су храну са усташког котла.«

На ово описивање колаборације, др Радан придодаје о несретном завршетку и једнога и другога. Ова двојица нису погинула на СЛАНИ. Они су били на челу групе која је жива враћена, тј. отпремљена према Јасеновцу«.

Јадна судбина колабораната

»Дијамантштајн, заправо, не хтијући постаје колаборант. На примјер, ту код нас, неког списка, пописа логораша није било. И према томе, кад је дошао усташа и затражио, на примјер, петнаестак људи за рад или искрцавање или да се групирамо у више група онда би он Дијамантштајну рекао нека изабере. Тако је дошло до тога да је Дијамантштајн изабрао и за убијање.

Он би, видјело се, у том случају изабрао старије и онемоћале а некако спашавао нас, младе… тако је започела његова колаборација. Затим, боље се јело. Ја сам на своје очи видио да су и он и Пајташ јели из усташке мензе. То се не да сакрити. И то је ишло све дубље и дубље. И на Јадовном је сличну улогу одиграо један који се звао Лихт. Наиме, логораш посане биједник, сведе се на нулу, у том случају многи је спреман на свашта за комадић хљеба… нешто је тако било и у Аушвицу и другуд, по свим логорима… човјек се изгуби у њему.«

»Ова група младића која је повучена са Пага, били су први логораши Јасеновца. С њима је Јасеновац започео. Ова је група на челу са Дијаманштајном, који је с њом трајно руководио, прво, неко вријеме сачекала у Јаски, у Erdődijevom дворцу, а онда кад су усташе подвластили кожару и ланчару у Јасеновцу пребацили су их тамо. Из ланчаре су усташе с овом групом направили ковачницу. Логор се постепено развијао, бројно растао врло брзо. И празнио се једнако тако брзо, убијањем. Ова група жидовских младића остала је жива све до последњих дана. Тада је побијена, сва осим једнога, осим оног Бергера који се успио спасити у пробоју.«

»Дијамантштајн и Пајташ били су Загрепчани као и ми. За Пајташа знам да је био син тровца шпецерајем на углу Јуришићеве и Драшковићеве улице. У Јасеновцу и један и други миали су посебне задатке. Они су се кретали као слободњаци, долазили су у Загреб по задатку купње, набавке поребне за логор или за поједине усташе из Јасеновца. Тако су им једнога дана усташе повјерили задатак да за њих, њиховој родбини у Загребу пренесу неки коферчић.

У том коферу билоје злато покупљено од логораша или извучено са убијених. Дијамантштајн и Пајташ укрцали су се у влак и коферчић су ставили поврх сједишта на раф за кофере. Овај се некако растворио или је пао па се растворио. У том случају злато се из кофера расуло по поду. У купеу нису били сами. С њима је био некакав усташки официр или функционер који је одмах позвао полицију.

Било је готово. Ухватили су ову двојицу и они су морали показати оне усташе који су им ово повјерили. Наводно су објесили једног или двојицу усташа. А њих су дали усташама, пустахијама, који су некада били запослени код Гавриловића у творници сухомеснате робе. Ову су у једном коцу кидали комад по комад са њихових тијела и тако су их стравично убијали.«

»Ми остали депортирци на СЛАНИ нисмо имали никаква контакта с усташама, једино се сјећам да су се од времена до времена и неке силе усташе морали приближити логорашу.

На пр. био је с нама неки медицинар који је уз још једног зубара обављао медицинску испомоћ, ако се може говорити о некој могућој испомоћи. Али, и усташе, кад су обољели, тражили су помоћ. На примјер командант Пивац имао је трахом. Медицинар му је почео давати неке лијекове. Ишао би свакога дана к њему на караулу и одатле би и нама донио по комадић круха или понешто тако.

Састав стражара се мијењао

Др Радан није упамтио нити је могао изнијети имена стражара у логору. Али, док је говорио и јачању репресије над логорашима, упитао сам га, да ли би по прилици могао рећи одакле су били доведени ове делије и да ли је било разлике у њиховим понашањима? Он је поново потврдио да је репресија расла и да су је усташе спроводили све суровије како су се мијењале групе усташа које су припадале одређеним јединицама или самом саставу унутар тих јединица. По његовом сјећању испада да су у почетку били Личани. »Они су, каже он, у неком људском погледу били још најподношљивији. Међу свима истицао се неки тесар који је с нама радио на подизању прве бараке, оне која се касније на бури срушила. Он нам је давао упуте при раду и заповиједао, али смо осјетили да донекле суосјећа с нашим патњама. Знао нас је начас поштедјети и помоћи нам толико колико се, ваљда, усудио.«

»За Личанина дошла је група усташа Далматинаца. Да ли су то били усташе из околице Задра, они којима је било послије рата у Задру суђење (Баљак у дружина?) свједок се не сјећа, само се добро сјећа да су послије Далматинаца дошли Загрепчани (или из околице Загреба? Одавао их је говор али и понешто се успут сазнавало). Откривао се идентитет макар смо били два далека свијета… На крају свега, као круна зла, надошли су усташе из Херцеговине и Босне. Они су били најкрволочнији. Код њих смо изгубили и ону посљедњу, минималну наду да би нетко од нас могао остати жив.«

Вјеројатно се на СЛАНИ мијењао само један дио усташа. Или се допуњавао јачајући спремност на свирепо убојство. Осјећајући раст смрти, свједок овај раст везује уз нова лица стражара те можда већ и тада (као и сада) није запажао да има стражара и убица који су трајно ту, од првога дана до последњег. Тако су ту били – иако не тако бројни, али ипак ту, трајно ту од почетка до краја – и стражари са Пага и околице, »домаћи«. Свједок допушта овакву могућност своје јаче везаности уз импресије страха које је понио собом сјећањем на поједине групе.

Наиме, иако није познато по каквом су одабиру смјењивали групе својих стражара на СЛАНИ, зна се да су они припадали XIII усташкој бојни којој је на челу докраја остао Девчић Иван »Пивац«, усташки допуковник. С њиме су у заповједништву још били усташки бојник Ивица Бркљачић, усташки сатник Јосо Матијевић и усташки господарственик (интендант) Антун Ременар.

Након погибије Мије Бабића, надлежан над овим пословањем логора постао је Вјекослав Лубурић Макс, који је до тада био Бабићев замјеник. Одвале из Слане Лубурић преноси искуства на Јасеновац и остале логоре који су ницали.

СЛАНА – челна усташка школа

Усташки стражари на СЛАНИ, спроводници и дио извршилаца, кољача – били су углавном врховани из најгоре сиротиње, беземљаша, класно неосвјешчених радника, нерадника или загладњеле фукаре која је само гледала гдје је каква могућност дрпнути, присвојити. Они се прије ове службе ни опили нису никад довољно јер нису ни имали чиме, све док нису одбили »професионалну« дозволу да припријете, отму, присиле присвоје.

Поживинчени под окриљем нове власти, још занашни неком борбом за католичанство и хрватство они су попут средњовековних Теутонаца постајали све несмиљенији. У логору СЛАНА и на ЈАДОВНОМ, првим логорима у ендехазији, врло су брзо постизали свој врхунац. Човјек кога се прогнало, кога се предало њима у руке, значио је мање од мрава. На поступак према жртвама упућивао их је и сам амбијент, голет по којој су ови прогнаници били смјештени. Ономе који познаје овај камењар по којем су гинулу логораши, неће се учинити страним ни један други злочин ма како крваво изведен по усташама. Смјештај људи по овом камењару већ сам по себи довољан је злочин.

Иван Девчић »Пивац«, при крају мјесеца јуна кренуо је из Загреба са сатнијом од око 100 усташа (из 13. усташке бојне) према Карлобагу. Та је сатнија преузела Слану. Било је Босанаца, Далматинаца (нарочито Котараца из околине Задра), Личана; попуњавала се с Подгорцима. Према исказу усташа суђених 1951. год. Баљак Славка, Фратровић Јерка, Кеврић Ивана и др. они су доласком на Слану већ наишли на неколико усташа као и на мањи број заточеника, већином Жидова и православаца.

Логор Слану имало се изградити за трајну упоребу, зато је тамо стигао читав »конструкторски врх« на челу са инг. Сажунићем и студентом технике Хорнунгом. И приче, како су становници Метајне отишли Павелићу с молбом да их не пресељава, говоре заиста о великом и озбиљном усташком плану проширења логора Слане. Нетко је, наиме, већ испитивао гдје би се могло преселити и стационирати ове сељаке, кад се за логорске потребе реаквирира њихово село Метајна. Нетко је већ покушао нагодбу.

У заповједништву (управи и клању) логора мијењали су се појединци као и састав јединице, али је Слана углавном упамтила имена која ће се најцрњим словима урезати на образу овог нашег доба^[10]

Из књиге Шиме Балена »Павелић«^[11] (стр. 78-80) већ је класичним постао одломак Баленовог записа којег је исписао у прољећу 1942. године пригодом испитивања заробљеног деветнаестогодишњег заробљеног личког усаше Јосе Орешковића. Овај, до тада госпићки гимназијалац, доспио је у руке партизана управо као оспособљен за задатке масовног покоља у околици Коренице.

Одломак нас посебно интересира јер осим осталог, даје највјернију илустрацију немогућности живота у условима логора Слана у којем се управо преодгајало и спремало младиће за кољачку службу: »Још као ђак шесто разреда госпиће гимназије – причао је Орешковић – ступио само 1939. године у вјерску организацију ¸Крижаре´. Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста.

Наша парола била е: У име Криста – убиј антикриста! Аникристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организирали смо и своју ударну јединицу, која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југославенске војске, ми смо је разоружали. Одмах смо ступили у усташе, јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене, с још неким Госпићанима, одредили су у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата-љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видео како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали, тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника.

Старјешине су нам дале наређење да одвојимо двјеста заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су да није усташа онај тко не може с весељем да убије Србина, Жидова или комунисту. Да нас придобију за убијање, давали су нама млађима вина и ликера.

Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их догола и говорили да можемо узети коју хоћемо, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао је да погледа рад логора.

Тек тада је започело право клање. Све море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. Нато је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у коме је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај ¸усраша´ који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико.

Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме, какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао да је и ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи, него звјерад и да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће, да је непријатељ Поглавника и Хрватске, као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо.

Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. Нато су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали – усраша, а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: ¸Ево овако се ради´. Кад је дијете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповиједио: ¸Удри!´ Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић му је пришао, потапшао ме по рамену и рекао: ¸Браво!´ Бит ћеш ти још добар усташа!´

Тако сам – завршио је свој језовити исказ Орешковић – убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске девојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам требао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници побијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Што сам ту радио, знате..«

Бројке се растачу

О дефинитивном броју допремљених на СЛАНУ, ни др. Радан не одлучује се дати никакву одређену знаменку. Он се упушта у бројке само на основу личне процјене, тј. колико је затвореника виђао, прво, у својој непосредној околини, у Жидовском логору, и то оних који су дуже били скупа, дуже проживили тај заједнички живот, док нису временом понестајали као да су се отопили. Логор се свакодневно празнио, допуњавао и опет смањивао.

Још стравичнија ситуација била је до њих, у другом дијелу логора Слана, у српском логору, тако се називао. У овом су логору углавном били православци, Срби, али било је и Хрвата, комуниста и Цигана, похапшених по Лици и Босни.

Сталан број био је само наизглед сталан. Овај се логор још брже од првога и расипао и пунио. Али – како нам потврђују сами усташки стражари који су касније допали у руке наших истражних органа – овамо, у жицу, нису ни доспијевали сви који су са Велебита, тј. из Карлобага упућивани на Паг. (На примјер, евидентирано је да је више гупа одведено изравно на Форнажу, на кланицу. Нису ни видјели логора. Ово се случајно евидентирало приликом ислеђивања оних који су, опет, случајем, допали у руке правде. Колико је на Слани живјела група из Шибуљина? А остало што се није никако евидентирало? Овој групи знамо и имена, сва се налазе на плочи споменика у њиховом селу.

Обратимо пажњу приликом читања талијанских докумената, гдје поручник лијечник Витторио Финдерле извјештава своју Команду о јами званој Јамина (изнад села Мандалина, под Велебитом), кад говори како је овдје »бачено на стотине жртава међу којима многи несретници из концентрационог логора на Пагу.« (Тај је цитат из »Другог дана« његова кретања по задатку дезинфекције).

^[5] Радан мисли на нетачности у репортажи »Пакао у каменој пустињи« који доноси Огуићеву изјаву о томе како је изгледао логор Слана.

^[6] Радан овдје алудира на Огуићеву изјаву како је била некаква »канцеларија« са списковима.

^[7] Докозић Јаков, зидар, мора да је био онај човјек, цивил, са градње, за кога др Радан каже да је једино код њега осјетио људски однос. Докозић је градио усташку управну зграду при обали Сухе, а др Радан је правио креч, жбуку. Ни Докозић ни Радан, из овог, нижег, удубљеног терена до плаже, нису могли увијек имати преглед што се збива уоколо њих, а камо ли на другој обали, у Карлобашкој Слани или у српском логору који је у удолу југоисточно од њих. Према конфигурацији тла, поред зграде у градњи, мора да је била омања барака, јер и Докозић казује да су га у критичким тренуцима затварали у бараку да не види што се тада збива. А усташе кад су одводили групу на клање казују да су одјећу и остало однијели у магазин.

^[8] Др Радан га се сјећа под презименом Wuler; Златко Вајлер – под Кајзер. Зар је важно? Далеко је важнији злочин над младим човјеком, над јунаком који није хтио да му се покрију очи, који се прсима окренуо према усташама, достојанствено. Његов ће лик над Сланом лебдјети високо!

^[9] Усташа се презивао Мандекић.

^[10] – Девчић Иван Пивац, усташки допуковник из (Девчић) Драге, рођен у Загребу, по занимању шофер, учесник усташког пуча у Брушанима, командант конц. логора Слана.
– Девчић Павао »Жила«, уст. сатник из Драге, замјеник команданта.
– Очић Макс, водник, командант женског логора у Метајни.
– Бркљачић Ивица, уст. бојник у заповједништву логора.
– Матијевић Ивица, сатник у заповједништву логора.
– Ременар Антун, господарствени сатник.
– Макс Лубурић, уст. допуковник, вршио надзор и управљао ликвидацијом Слане, при крају Јасеновца, командант и његов ликвидатор.
– Бајак Вентура, уст. допуковник, из Поличника крај Задра.
– Баљак Славко, уст. сатник.
– Инг. Миливој Сажунић, пристав министарства грађевина, градио Слану, оптужен за предратно убиство студента Крсте Љубичића на Свеучилишту у Загребу.
– Хорунг Драго, студент технике родом из Славонске Ораховице, тобожњи архитект на Слани.
– Дон Крсто Јеленић, жупник у Поличнику, прије капелан у Пагу
– Дон Љубо Маргаш, из Вињерца, жупник у Барбатима на Пагу.
– Зубовић Ловро, медицинар из Карлобага, тобожњи лијечник на Слани, један у низу пашких логорника. Од Емира Јонића тужен изравно Павелићу за крађу злата код заточеника.
– Милковић Феа, заставник, на дужности у Новаљи.
– Предован Иван, уст. сатник, из Врси код Задра.
– Сјауш Миле, уст. заставник из Трибња..
– Баришић Миле, уст. потпоручник из Пашмана.
– Марко Дидулица »Миле«.
– Пасточић Дује из Пага.
– Зубовић Јосип из Колана на Пагу.
– Јадре Стрика, Цупас Руди, Сливар Фране, Фратровић Јерко, Кеврић Иван, мајстори за нож и јаме.
За вријеме клања у Слани, у Пагу су у усташком стану дјеловали као главни усташе; Пажани:
– Црљенко Јурај, Палчић Иво Борин, Огуић Шиме Јурин, Херенда Вицко, распоп Јурај Рüцкер, свећеник Дон Јосо Фелициновић, Пасторчић Бенко, Фалчини Вјеко, звани Судија, Фабијанић Ане, Њакулин, повјереник на Солани.
Сви горе именовани нису избјегли правди али их има који јесу као што су неки избјегли и овом попису.

^[11] Шиме Бален »Павелић« изд. библиотека Друштва новинара Хрватске, 1952.