Dr NELE KARAJLIĆ: Da li bi neki hrabri Francuz bio terorista da je ubio Hitlera 1940. godine dok se šepurio Trokaderom u osvojenom Parizu?

Nenad Janković alias dr Nele Karajlić, legendarni frontmen “Zabranjenog pušenja” i jedan od idejnih tvoraca kultne “Top-liste nadrealista”, kaže
da današnje Sarajevo više nije onaj grad koji nosi u sećanjima i koji je opisao u svojoj nedavno objavljenoj autobiografskoj knjizi “Fajront u Sarajevu”.

Ističući da naslov knjige, čija će promocija sledećeg meseca biti održana i u gradovima Republike Srpske, ne sugeriše da se “doktor Nele definitivno oprostio od svog rodnog grada”, Karajlić u intervjuu za Press tvrdi da je predratno Sarajevo bilo slobodno, dok ovo današnje,
prema njegovim rečima, to nije i sve više liči na koloniju.

– Ja se od svog grada nisam oprostio niti smo se ikad rastali. Ali,
nemojte pomisliti da je to taj isti grad koji danas leži okružen
planinama u dolini Miljacke. To je jedan drugi grad, koji je ostao
ušuškan u mom sećanju, koji je obeležio prvi deo mog života i koji je iza
sebe ostavio mnoge mitove i legende o kojima pišem u svojoj knjizi.
Danas na tom mestu leži neki drugi grad, sa drugim ljudima i adetima i sa
njim nemam nikakve veze. Nismo se u putu sreli – kaže Karajlić.

Koliko su, po tvom mišljenju, tačne konstatacije onih koji tvrde da tzv.
sarajevskog duha i raje, danas, više ima u Torontu ili Sidneju, odnosno
gradovima u kojima danas žive brojne Sarajlije, nego u samom gradu na
Miljacki?

– Možda današnje Sarajevo ima i više duha nego što je bilo u moje vreme,
ali ja to ne čujem. Razlika između ta dva grada je u tome što je ono
Sarajevo bilo slobodno, a ovo zavisi od stranih faktora. Što je još
gore, čini mi se da se to ljudima koji dole žive dopada.

S ove vremenske distance, da li misliš da je tragični sukob na prostoru bivše Jugoslavije mogao da bude izbegnut?

– Naravno da je mogao da bude izbegnut, ali podmukli istorijski zakoni
koji u Bosni važe od pamtiveka, te međunarodni faktor koji se uvek trudi
da maksimalno zavadi različite vere koje dole žive nisu ostavili ni
najmanju šansu razumu i međusobnoj toleranciji. Mi smo probali da
sprečimo rat, učestvovali smo i u političkoj i u umetničkoj kampanji i
izgubili. Pošto smo izgubili, morali smo i otići.

Da li su ratni lideri naroda na ovim prostorima “podjednako” odgovorni
za ono što nam se dogodilo? Kakvo je danas tvoje mišljenje o Miloševiću,
Izetbegoviću, Tuđmanu?

– Svi gore nabrojani uglavnom su sledili istorijske zakone prostora na
kojem žive. Nijedan od njih nije ni pokušao da napravi iskorak, potez
koji bi drugoj strani dao neki signal da smo ipak mi jedni drugima bliži
nego što su nam to Saudijci, Rusi, Vatikanci. Svako od gore nabrojanih
igrao je već odavno provaljenu igru čije je glavno pravilo bilo – ne
verujem ti, ne veruješ mi. Takva strategija obično dovede do rata. Ali,
za rat se pobrinula i međunarodna zajednica koja je svojim potezima, u
duhu Marfijevog zakona “everything that can go wrong will go wrong”,
samo ubrzala proces bosanskog krvoprolića. Nisu ni trepnuli da ga
zaustave. Štaviše, minirali su najmanje dva puta velike šanse za mir.

Postoje li danas političari u BiH poput Alije, Tuđmana i Miloševića?

– Za političare ne znam, ali je sve ostalo isto. Pitanja koja su
postavljana 1992. godine nisu dobila nijedan odgovor. Sada mi je jasno i
zašto. Nikome nije do odgovora.

Šta misliš o insistiranju brojnih bošnjačkih političara na stvaranju tzv.
bosanskog patriotizma i nekakve “bosanske nadnacije” koja će Srbima i
Hrvatima u BiH biti važnija od srpstva i hrvatstva?

– To isto hteli su da urade mnogo jači frajeri od njih, pa im nije pošlo
za rukom. Mnogo jači frajeri bavili su se i etničkim čišćenjem, pa su
protraćili vreme uzalud. Mislim da je jednostavnije i praktičnije da se
kanu ćorava posla i nađu kompromis.

Koliko je, po tvom mišljenju, BiH “održiva” država?

– Ona se može održati samo ukoliko sva tri istojezična, a raznoverna
naroda, sami, bez tutorstva sa strane, naprave njene okvire i zakone.
Ukoliko samo jedna od tih strana računa na podršku takozvane međunarodne
zajednice, ta država ili neće biti moguća, ili će biti kolonija kao što
je bila stotinama godina i kao što je delimično sada. Čak i da sutra
uđe u Evropsku uniju, ona mora da ispuni ovaj prvi elementarni uslov da
bi bila moguća i da bi se u njoj živelo normalno. Kako sada stvari stoje,
do tog dana još je daleko.

Kako to misliš?

– Dok je jedna strana toliko jasno otvorila karte da svima pokazuje
koliko joj je malo stalo do BiH, druga strana još se nada da će neki
zajebani baja iz “međunarodne zajednice”, odnosno Vašingtona, ovima
prvima razbiti nos. Ja prvu stranu razumem. Ona igra onu istu igru koju
je druga strana igrala u vreme raspada Jugoslavije. Nevolja ovih drugih
je u tome što su glavni igrači prve strane pre rata bili protiv rata, pa
ih je praktično nemoguće poslati u Hag, što je bio omiljeni sport
“međunarodne zajednice” u poslednjih petnaest godina. Drugu stranu uopšte
ne razumem. Čak i da dođe neki zajebani baja i ovima prvima razbije
nos, niko ne garantuje da taj isti baja neće od Bosne napraviti
koloniju. Ponekad se pitam da li možda oni više vole da su kolonija.

Koliko je nadrealna istorija koja se danas forsira u Sarajevu i koja
poručuje da su Gavrilo Princip i “mladobosanci” bili teroristi?

– Kakva budalaština! Ali, dobro. Upotrebimo logiku. Da li bi neki hrabri
Francuz bio terorista da je ubio Hitlera 1940. godine dok se šepurio
Trokaderom u osvojenom Parizu? Da li je Jan Kubis, čovek koji je u
okupiranoj Češkoj u junu 1942. ubio Riharda Hajdriha, jednog od
arhitekata Holokausta, takođe bio terorista? Za Hitlera jeste. Hitler je
i “Mladu Bosnu” označio teroristima. Ja se ne slažem sa Hitlerom. Da li
se ovi drugi slažu sa njim, morate njih da pitate. Čini mi se da su im
stavovi bliski.

Verovatno si čuo i stav direktora Instituta za historiju u Sarajevu,
Husnije Kamberovića, koji je Gavrila Principa uporedio sa Mevlidom
Jašarevićem, vehabijom koji je pre tri godine pucao na Ambasadu SAD u
Sarajevu?

– Kao što rekoh, dosta sam gluposti čuo u životu da mi je još jedna
previše. Ipak, ponekad pomislim da je strašno da svi ti ljudi koji okreću
istoriju naopako ne razumeju da je Gavrilo pucao ne samo za moju, već i
za njihovu slobodu. Ali, možda je njima lakše bez slobode. Manje se misli.

Odmor od muzike

Da li si muziku na “neodređeno” vreme gurnuo sa strane… Kakvi su planovi za budućnost?

– Muzika je za sada odložena sa strane. Neka se malo odmori, i ona od
mene i ja od nje. Ne osećam više onaj žar koji me je nosio sa koncerta na
koncert. Veće sam uzbuđenje osetio dok sam pisao knjigu i sećao se, nego
za poslednje dve godine svirke. Mislim da i muzika treba da se odmori od
mene. Dosta sam je zatrovao. Moja sledeća pasija je “Nadrealna istorija”
i priča o “Mladoj Bosni”, o tom jedinstvenom trenutku u istoriji naših
naroda kada smo bili korak ispred ostalog sveta. Bila je to
reprezentacija mladosti dostojna svakog divljenja. Imali smo najmanje pet
Đokovića u različitim aktivnostima. Biće uživanje otkriti sve tajne tog
jedinstvenog momenta u našoj istoriji.

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Princip je bio i pesnik

Početak Velikog rata Sarajevo obeležava i s pogledom na Ferdinanda

PRINCIP I NjEGOVI SABORCI SLOBODARI, A NE TERORISTI