Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Др Милош Ковић / историчар / – Славимо Термопиле, а одричемо се Косова

Датум објаве: петак, 28 фебруара, 2014
Величина слова: A- A+

Поручуjу нам да jе Косово камен око врата. Замислите како би изгледали Грци коjи би се данас ругали Леониди и његовим jуначким Спартанцима, изгинулим у одбрани Термопила и Грчке од наjезде Персиjанаца?

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/kovic-2.jpg

Сами српски званичници и државни медиjи свакодневно нам поручуjу да jе Косово камен око врата српског народа, да смо довољно славили поразе и да ћемо под хитно да „мењамо свест“. Људи коjи живе од наше муке и финансираjу се из нашег буџета, дакле, jавно вређаjу наше наслеђе, нашу веру и част наших jуначких, мученичких предака. Замислите како би изгледали Грци коjи би се данас ругали Леониди и његовим jуначким Спартанцима, изгинулим у одбрани Термопила и Грчке од наjезде Персиjанаца. Не само Грчка него и цео свет баштини величанствено наслеђе битке у Термопилском кланцу, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић.

Косово jе средишња тема српског постоjања. Како обjашњавате покушаjе страних историографа да у косовскоj епици пронађу елементе и изворе наше „геноцидности“?

Кључну улогу у уобличавању српског идентитета вековима су имале црква и историjска сећања. Идентитет човека, али и друштвених група, укључуjући и нациjе, пре свега се криjе у њиховоj прошлости, али и у њиховим идеалима, у слици будућности о коjоj сањаjу и на чиjем остварењу раде. Осећање припадности почива, дакле, на вери и памћењу. У Српскоj православноj цркви су се, нарочито у добу Пећке патриjаршиjе (1557–1766) уобличили и вековима чували сва она предања и идеали коjи су Србе разликовали од околних, православних и словенских народа. Међу тим предањима, наjзначаjниjи су били култови Светог Саве, Светог Симеона и светог кнеза Лазара. По њима су их други народи препознавали; нису случаjно баш ови српски светитељи приказани у 16. веку на фрескама московског Архангелског Сабора. Црква jе и Косовском Завету дала хришћанску суштину; од ње су га преузели гуслари и народни певачи.

Данас се, међутим, о ономе што jе за jедну нациjу вековима био главни извор опстанка, надахнућа и охрабрења, о Косовском Завету, на водећим светским универзитетима и у стандардним академским приручницима пише као о кључном узроку њеног посрнућа и невоља. Чак и у књигама водећих светских стручњака за историjу jугоисточне Европе, код коjих то заиста не бисте очекивали, наћи ћете позивања на пропагандни памфлет Бранимира Анжуловића „Небеска Србиjа“, у коjем се тврди да jе Косовски Завет узрок свих jада коjе су Срби столећима задавали сами себи, суседним народима, добронамерним великим силама и целоj нашоj планети. Подразумева се, наравно, да постоjе и Срби спремни да потврде да jе Косовски Завет архаична, црквена измишљотина и да jе синтагма „небески народ“ штетна, па и смешна. С друге стране, битка у Термопилском кланцу заузима централно место, о чему сведочи и зарада Холивуда на његовом последњем производу посвећеном Леониди и Спартанцима, под насловом 300, из 2006; а успех jе био такав да ће се ове године, као што и приличи, поjавити наставак. Толкин и Луис су своjим циклусима о Хобитима и земљи Нарниjи хтели да Енглезима врате њихове заборављене митове и веру; то су данас светски бестселери а филмови снимљени према њима спадаjу у наjгледаниjе филмове свих времена. Свима нам застане дах када гледамо епски jуриш вишеструко слабиjе коњице Рохана на огромну воjску Орка у „Повратку краља“, jуначки говор и погибиjу њиховог краља Теодена; у исто време, окрећемо главу од „анахроног“ и „штетног“ „Косовског мита“. Аврамово поље у Квебек Ситиjу jесте Косово канадских Квебечана. Ту су изгубили епску битку 1759. и коначно потпали под власт Енглеза. Погледаjте са каквим поштовањем сваке године обележаваjу њену годишњицу и какво jе њено место у колективноj свести канадских Француза.

Да ли се злоупотребе прошлости наjубедљивиjе и наjлакше оспораваjу враћањем поjава о коjима jе реч у њихов историjски контекст и њиховим поређењем са сличним поjавама из опште историjе?

То jесте истовремено и наjбољи начин да се приближимо истинском разумевању, коjе тежи да буде независно од било каквих ванакадемских обзира. Видели смо да немачки историчари чак и неупоредиве ужасе Холокауста покушаваjу да сместе у компаративну раван. Зашто се, онда, примери из српске историjе по правилу чупаjу из свог историjског контекста?

Како jе показао Ентони Смит у књизи „Изабрани народи“, вера jедне нациjе у сопствену посебност и изабраност релативно jе честа поjава у типологиjи националних идентитета и идеологиjа. Хришћански народи баштине старозаветну традициjу Јевреjа о изабраности, страдању и спасењу. Пуританци, коjи су идеjама на коjима су устроjене САД утиснули одлучуjући печат, позивали су се управо на ову, jевреjску, заветну традициjу. Амерички званичници данас иду дотле да jавно, сасвим озбиљно тврде да се на Американце не могу примењивати мерила коjа се примењуjу на остале нациjе, jер они имаjу своj, посебан пут, своjу специjалну светскоисториjску мисиjу. Кисинџер jе ту традициjу пронашао у спољноj политици вилсоновски расположених америчких демократа. Таj амерички ексклузивизам и мисионарски ентузиjазам био jе главни предмет оног полемичког чланка коjи jе Путин, пре него што jе спречио САД да нападну Сириjу, обjавио у листу „The New York Times“.

Да ли можемо, без обзира на чињеницу да jе инспирациjа младобосанаца била косовска традициjа, говорити о европским идеjама Принциповог чина?

Прва инспирациjа младобосанаца свакако jе косовска, епска, његошевска, обилићевска традициjа коjа jе, међу младим људима Принципове генерациjе, нагло оживела после ослобођења Косова 1912. То jе била она „Видовданска идеjа“ о коjоj су, баш тада, писали Исидора Секулић и Милош Ђурић. Убиство тиранина jе, међутим, стар и чест мотив европске културе. Сам Његош, „трагични jунак косовске мисли“, како каже jош jедан припадник младобосанске генерациjе, Иво Андрић, у „Горском виjенцу“ пита: „Шта Леонид ’оће и Сцевола кад Обилић стане на поприште?“ Млади људи коjи жртвуjу своj живот да би убили тиранина – то jе традициjа коjоj припадаjу Муциjе Сцевола или Хармодиjе и Аристогитон, коjи се и данас сматраjу узорима патриотизма и грађанске храбрости. Томас Џеферсон jе 1787. писао да „дрво слободе мора бити с времена на време освежавано крвљу патриота и тирана; то jе његова природна храна“. Младобосанци су били под непосредним утицаjем широког круга европских идеjа, од Мациниjеве „Младе Италиjе“ до Бакуњиновог и Кропоткиновог анархизма. Скидање крунисаних глава, тако често у Европи 19. века, управо у времену Принципа, у последњоj децениjи 19. и првоj децениjи 20. века, достигло jе врхунац. Ако и занемаримо све неуспеле покушаjе атентата, сетићемо се да су тада, у атентатима, страдали француски председник Сади Карно (1894)аустриjска царица Елизабета (1898) италиjански краљ Умберто I (1900) португалски краљ Карлос I и његов син, престолонаследник Луj Филип (1908) грчки краљ Ђорђе I (1913). Атентатори су, готово по правилу, били патриоти и анархисти. Ове теме данас истражуjу млади историчари, моjи студенти постдипломци, за чиjа ће се имена тек чути. Личност и идеjе Гаврила Принципа, тако, не само да припадаjу аутентичноj европскоj традициjи него нас подсећаjу и на заjедничко порекло идеjа левице и патриотизма. То се jасно види, почевши од Српске револуциjе, преко Владимира Јовановића, Светозара Милетића, до Николе Пашића, Љубе Стоjановића и Јована Скерлића, у главном току српске политичке традициjе. О нужности обнављања старих веза између патриотизма и левице данас врло убедљиво пише Маурицио Вироли. Судбине патриотизма и левице нераздвоjне су нарочито данас, у времену разобрученог насиља до зуба наоружаног, грабљивог, расистичког глобализма.

Да ли процесуирање Његоша пред хашким судиjама представља покушаj претварања нашег изворног опредељења и традициjе у тешко бреме за будућност?

„Горски виjенац“ учинио jе више за обнову Косовског предања (не заборавимо да jе Његош био владика Српске православне цркве) и за уобличавање српског националног идентитета него било коjи политички, национални програм, укључуjући и Гарашаниново Начертаниjе. Оптуживање „Горског виjенца“ jе, у ствари, оптуживање Косовског Завета. Амбициjа Хашког трибунала да суди српскоj историjи умногоме подсећа на неславни Велеиздаjнички процес, одржан у Загребу 1909. године. Оптужница из тог давног процеса за многе jе остала извор траjног надахнућа, све до данашњег дана. То се лепо види у делима Ноела Малколма, Холма Зундхаузена, или „културног антрополога“ Анжуловића. Ниjе случаjно Кафка провео живот у Аустро-Угарскоj. Процес започет против Срба 1909. jош траjе.

Данас се Начертаниjе Илиjе Гарашанина употребљава као jош jедна оптужба коjа долази од стране западне историографиjе за великосрпски хегемонизам?

Милорад Екмечић jе приметио да jе Начертаниjе национални програм уjедињења српских, а потом, ако прилике дозволе, и jугословенских земаља, настало исте, 1844, године када jе Чезаре Балбо обjавио „Наде Италиjе“, са планом уjедињења италиjанских земаља, коjи jе подразумевао преусмеравање „цивилизаторске мисиjе“ Аустриjе са Италиjе ка Балкану. Исте те године Јоанис Колетис jе, у грчком парламенту, обjавио „Мегали идеjу“, национални програм уjедињења бивших византиjских земаља, укључуjући и Цариград, у jединствену грчку државу. Начертаниjе jе, дакле, било само део европског феномена, прављења планова за национално ослобођење и уjедињење. Те две речи, ослобођење и уjедињење, налазиле су се у 19. веку на заставама свих европских патриота, од Крита до норвешких фjордова и од Даблина до Ерзерума. Ниjе спорно ни Гарашаниново позивање на Душаново царство. У добу Свете алиjансе и романтизма позивање на средњовековну славу и царство било jе уобичаjена поjава. Колетис jе хтео обнову Византиjе, а Балбо политичку превласт папе. Сви, укључуjући и Италиjане и Грке, полагали су право на суседне териториjе и на земље насељене разноликим становништвом, jер етнички чистих териториjа у Европи скоро да и ниjе било. Начертаниjе jе, дакле, важан, драгоцен споменик српске националне прошлости, коjи у сваком погледу припада европскоj традициjи.

Ко су били инспиратори Гарашанинове спољне политике?

Европско порекло Начертаниjа наглашава и чињеница да jе оно настало у радионици Адама Чарториског, вође пољских емиграната, настањених у Паризу и да га jе за Гарашанина написао Чех Франтишек Зах. Иза њих у том тренутку стаjао jе део званичних кругова француске Јулске монархиjе и неколико утицаjних британских политичара и публициста. Главна тема Начертаниjа jе уjедињење Срба кроз еманципациjу од руског и аустриjског утицаjа, уз ослањање на Запад, на Француску и Британиjу. Милорад Екмечић jе показао колико тога jе Начертаниjе дуговало идеjама чувеног британског русофоба Деjвида Уркварта, дипломате и публицисте, приjатеља Чарториског и Карла Маркса. Уркварт jе у нужност окупљања балканских народа око Србиjе, уз ослонац на Запад, насупрот интересима Русиjе, уверавао и Милоша Обреновића; такве идеjе исповедао jе, иначе, и Карл Маркс, такође убеђени русофоб. Код Гарашанина jе Екмечић уочио и утицаjе опрезне, промишљене националне политике Милоша Обреновића.

Како се десило да нас Запад оптужуjе за jедан документ настао под његовим суштинским утицаjем?

Главну улогу у томе одиграла jе хрватска пропаганда из времена ратова 1990-их. А Гарашанин jе, како jе показао Василиjе Крестић у своjим радовима, Хрватима пружао подршку. Притом jе, као прагматичан и искусан државник, ипак био опрезан према хрватским „слободнолебдећим интелектуалцима“, какав jе, рецимо, био Људевит Гаj, спреман да муњевито промени своjе финансиjере.

Да не би било недоумица, важно jе да се нагласи: главни инспиратор Гарашанинове политике нису биле Британиjа и Француска; оне су биле тек спољнополитичко средство. Иза њега стаjала jе само српска ослободилачка, национална идеjа, тежња српских православаца, поданика другог реда у исламском Османском царству и католичком Хабзбуршком царству, да достигну елементарно, људско достоjанство. Ова идеjа могла би се превести на данашњи, политички коректан jезик, као борба за основна људска права. Она jе покренула Српску револуциjу 1804; она jе подстакла и Француску и Америчку револуциjу. Уз њу, у оквиру идеjе народног суверенитета, уобличене у делима Лока и Русоа, природно jе ишла национална идеjа, идеjа политичког сувернитета нациjе, оличене у свим своjим грађанима, без обзира на њихово социjално порекло и материjално стање. У међународним односима то jе идеjа по коjоj „мале нациjе“ имаjу исто достоjанство и права као и велике. Срби Гарашаниновог доба добро су знали да ову врсту слободе за себе и за своjе потомке могу да имаjу само у националноj држави. Ту jе драгоцено историjско искуство чиjа актуелност и данас тешко може да се оспори.

Још jедну важну поуку пружа еволуциjа Гарашаниновог односа према Русиjи. Почео jе кариjеру као човек Запада и противник Русиjе, да би временом закључио да jе Русиjа ипак наjпоузданиjи ослонац Срба. Када се у време друге владе кнеза Михаила вратио на власт, остао jе близак Французима, али jе већ био непоколебљиво руски човек. То се тада могло, захваљуjући тадашњоj блискоj сарадњи Русиjе и Француске на Балкану. Исти такав пут, од лоjалности Западу до окретања ка Русиjи, прешли су и други велики државници Србиjе у 19. веку, на пример Јован Ристић, или Стоjан Новаковић.

Да ли jе и Пашићево ослањање на Русиjу на унутрашњем плану резултирало већом демократиjом?

Јесте, и то jе, с обзиром да jе у Русиjи владао апсолутистички, царистички режим, на први поглед заиста изгледало парадоксално. Никола Пашић jе, наиме, за разлику од Гарашанина, Ристића или Новаковића, од почетка своjе политичке кариjере био русофил. Он jе само прешао пут од Бакуњина до Николаjа II; преселио jе своjе проруске наклоности из емигрантских, шваjцарских револуционарних кружока руских нихилиста, у коjе jе залазио као студент, у кабинете руских царева и њихових министара, где jе био радо приман као искусан српски државник.

Никола Пашић jе, инстинктивно, знао оно до чега су, неупоредиво образованиjи српски интелектуалци, школовани на Западу, као Слободан Јовановић и Јован Скерлић, морали да дођу после мукотрпних искустава, какво jе, рецимо, било за Србиjу застрашуjућа и понижаваjућа Анексиона криза. Наклоност према западноj култури и животном стандарду морала се одвоjити од лоjалности спољнополитичким интересима Аустро-Угарске, Британиjе или Француске. Српски интелектуалци и државници с краjа 19. и почетка 20. века достигли су зрелост, иначе недостижну за данашње српске политичаре и интелектуалце, како jе у „Духу самопорицања“ показао Мило Ломпар, коjа им jе омогућавала да разликуjу западне вредности од западних интереса. Да су верно следили интересе и препоруке Британиjе и Француске, сви Срби би и тада живели у шериjатском Османском царству и у клерикалноj Хабзбуршкоj монархиjи. Либералне и демократске државе Запада, Британиjа и Француска, биле су, наиме, традиционални савезници ове две царевине, jер су у њима виделе главне бране продору Русиjе ка jугу; апсолутистичку и царистичку Русиjу геостратешки интереси водили су у сукобе са Османлиjама и Хабзбурговцима. Срби су зато били природни савезници Русиjе. Уз то, руски државници били су довољно мудри да не захтеваjу од Срба да уведу апсолутизам; напротив, они су подржавали Пашића и његове радикале у борби против последњих Обреновића за парламентаризам, демократиjу и локалну самоуправу. Либерална Британиjа и уставна Аустро-Угарска подржавале су покушаjе краља Милана да влада као апсолутиста; аутократска Русиjа помагала jе, преко радикала, парламентаризам и демократиjу. После 1895. и окретања ка Русиjи Новаковићевих напредњака, како jе показао Михаило Воjводић, у Србиjи неће више бити аустрофилских странака. Често се заборавља да jе чак и окретање Србиjе ка Францускоj и Британиjи, почетком 20. века, било могуће тек пошто су се ове силе измириле са Русиjом и са њом формирале Антанту.

Зашто се данас слика Балканских ратова тако често своди на историjу српских прогона над албанским цивилима?

У књигама Ноела Малколма, Холма Зундхаузена, Марка Мазауера, Џона Лемпиjа, Тома Галагера и других писаца историjа балканских земаља, историjа Балканских ратова заиста jе сведена на описе протеривања и егзекуциjа над цивилима. Где су узроци? Слично немачком случаjу, процват османских студиjа у последњим децениjама има своjе корене у економском и политичком успону данашње Турске и у порасту њене геостратешке важности за Запад. Од унапређивања османских студиjа српска култура може да има само користи. Али Турска и њени англосаконски покровитељи своjе ресурсе троше и на оно што сматраjу политички пожељном историографиjом. Добар пример за то jе рад Института за турске студиjе у САД, установе познате, поред осталог, и по покушаjима порицања геноцида над Јерменима. Не само Балкански ратови него и цела борба балканских народа за ослобођење од Османског царства, уз подршку Русиjе, представља се као ужасна прича о етничком чишћењу балканских муслимана. Таквоj врсти тумачења новиjе историjе Балкана тон jе дао амерички историчар и члан управе Института за турске студиjе, Џастин Мек Карти, своjом веома читаном и цитираном књигом речитог наслова: „Смрт и прогонство: етничко чишћење османлиjских муслимана 1821–1922“ (1995). Важна и легитимна тема муслиманских страдања претворена jе у политичко оруђе, па jе овом књигом, уз стална подсећања на српске злочине у Босни из 1990-их, уследила права провала историjе ове врсте. До данас, слика Балканских ратова у западноj историографиjи jе заиста темељно промењена. Узроци ове поjаве су у неоосманским амбициjама савремене Турске, о коjима убедљиво пише Дарко Танасковић. Посебно jе важна потреба англосаксонског света да своjе насиље над муслиманима Блиског и Средњег истока прикриjе упирањем прстом на Србе и Русе; на Балкану они доказуjу како су, у ствари, наjвећи приjатељи муслимана.

Краj

Разговарала Наташа Јовановић

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане виjести:

Др Милош Ковић / историчар / – Пре него нас униште, прогласиће нас канибалима

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top