Др Милан Булајић: Карлина замка геноцида

Покојни Др Милан Булајић (1928. – 2009.) био је доктор међународног права, међународни стручњак за геноцид, аутор бројних књига из те области, човек чије се мишљење поштовало, а ставови прихватали у међународним организацијама и институцијама. Овај интервју је Др Булајић дао 2005 године.

• Господине Булајићу, свакодневно се у медијима говори о геноциду, а Вас, стручњака за ту област, нема у јавности.

– Право да Вам кажем, не знам шта да одговорим на то питање. Нормално би било да моја влада, стручни органи, да се интересују. Ја сам из међународног права – историје дипломатије, докторирао 1953. године и више од педесет година активно сам се бавио међународним правом, питањем геноцида – нарочито преко проучавања Јасеновца, који сам ја окарактерисао као систем хрватских усташких логора – геноцидни систем. Ја сам, као представник САНУ, био на суђењу Андрији Артуковићу 1988. Био сам директор Музеја жртава геноцида. Иницирао сам оптужбу, екстрадицију и суђење Динку Шакићу, команданту Јасеновца.

У Сребреници није било геноцида

Да у Сребреници није било геноцида довољна је чињеница да је Војска Републике Српске без иједног инцидента депортовала преко 25.000 муслимана из Сребренице у муслиманску Тузлу. Да је било масакра, да је било геноцида, прво би њих убили.

Друго, Сребреница када је проглашена заштићеном зоном, она је морала бити демилитаризована. Она никада није била демилитаризована. Тамо је све време постојала 28. муслиманска дивизија са Насером Орићем. Према подацима ОУН 142-190 српских села они су уништили на том подручју. Постоји документ ОУН где је Ратко Младић нудио муслиманској дивизији да положи оружје и да ће под покровитељством ОУН имати третман ратних заробљеника. Они су то одбили. То је била војна формација са преко 15.000 муслиманских бораца, наоружаних и тешким оружјем.

Они су ишли у насилно пробијање кроз српске положаје од Сребренице ка Тузли. Сви војни експерти ће Вам рећи да је најризичнија операција пробој кроз туђу територију. Ту је погинуло на хиљаде муслиманских бораца. Све то треба урачунати. Зато сам ја предложио Влади Републике Српске да се организује међународна конференција, јер ми ту немамо шта да скривамо. Аргументи су на нашој страни и да отклонимо ту наметнуту кривицу. На конференцију, предлагао сам, треба позвати и Јакуши Акаши, генерала Мориона, Карла Билта, Лорда Овена, Ешдауна… и да ставимо све чињенице на сто.

Руководство Републике Српске то није желело да уради. Дакле, ја сто посто стојим иза моје тврдње да Војска Републике Српске није извршила геноцид у Сребреници.

Запрепашћујуће је то што је мени забрањен даљи рад. Жарко Кораћ је сменио мене са места директора Музеја геноцида, сменио Управни и Надзорни одбор и преместио музеј у Крагујевац. Мени је забрањен улаз у Музеј жртава геноцида, иако је тамо и моја документација, моји рукописи. Ту је документација Одбора САНУ за прикупљање грађе о геноциду и документација државне комисије. То је одговор на Ваше питање, уколико је то уопште одговор.

• Колико ми је познато, Ви сте са тим упознали: Коштуницу, САНУ, Патријарха Павла, и, шта је предузето?

– Коштуница ме је примио, изненадио се због учињеног противправног поступка и обећао да ће помоћи. Али, то обећање није испуњено. САНУ је прихватила предлог да се институционализује истраживачки рад на овим питањима јер је то од животног интереса српског народа, Србије и Републике Српске. Патријарх ми је дао пуну подршку, благослов и све што треба учинити, али ево три године прођоше и то није решено. У међувремену ја сам покренуо тужбу јер ми је блокиран рад и противправно одузета документација, јединствена документација.

Питање истраживања геноцида данас једно је од централних питања српског народа. Оно што се пропусти данас, нанеће велике штете држави, а ту се мисли на тужбу БиХ пред међународним судом правде, а њихови адвокати помињу одштету од 200 милијарди. Прво што је власт после 5. октобра урадила – повукла је противтужбу против БиХ. А, та наша противтужба била је врло аргументована и ја сам учествовао у њеном конципирању.

• Влада Републике Српске формирала је државну комисију за истраживање геноцида у Сребреници. Вама су прво понудили да будете члан Комисије, а касније Комисија је обавила посао без Вас?

– Ја годинама радим на документарној студији Сребреница и она је на 804 стране. О свим мојим истраживањима и резултатима обавештавао сам Републику Српску, конкретно председника Чавића. Срели смо се Чавић и ја на рестаурацији Синагоге у Добоју 30.10.2003. године, дан касније примио ме је у Бања Луци. Упознао сам га са многим случајевима, као што је Дражен Ердемовић, припадник 10. диверзантског одреда Војске Републике Српске, који је пред нашим судом, а и пред судом у Хагу, признао да је убио 80-100 заробљеника. Он је, иначе, Хрват, а признао је да је, зато што је то урадио, примио 12 килограма злата и добио је статус плаћеника на Косову, Заиру и милиони марака су помињани да су примљени.

Опасне намере наших непријатеља

• Јасно је да постоји очигледна намера да се српски народ прогласи за геноцидан.

– Апсолутно. То је опасније од 200 милијарди долара које БиХ потражује (што је стравична цифра). Ако успеју у намери и прогласе српски народ за геноцидан, прва последица тога биће укидање Републике Српске, јер, ако остане пресуда генералу Крстићу да је Војска Републике Српске извршила геноцид, нико не може бранити да једна држава, један ентитет може постојати ако је створен на геноциду. Тако ће бити оправдано и ово разарање, уништавање и бомбардовање наше земље. Значи, требало је уништити тог српског геноцидног ђавола.

Тај човек, који је то признао, он је данас на слободи, а генерал Војске Републике Српске Радислав Крстаић, који никога није убио, нити има доказа чак ни за командну одговорност, командант Српског корпуса осуђен је за геноцид и већ је упућен у Велику Британију на издржавање казне. Ако се хитно не ревидира та пресуда, она ће обилато бити коришћена у тужби БиХ против Србије и Републике Српске пред Међународним судом. У року од годину дана може се ревидирати пресуда, уколико се примене нови докази, као поменути случај Дражен Ердемовић.

Запрепашћујуће је, у Окружном суду у Новом Саду, у судском саслушању постоје документи да је агент из Лондона био у Новом Саду у то и то време и у хотелу са ТВ камером саслушавао Дражена Ердемовића и са намером да тај видео снимак, који је агент хтео да однесе у Хаг, буде доказ да је војска Републике Спске извршила геноцид.

Агента је, на срећу, ухватила наша полиција и одузела му видео запис. Са тим документом ми можемо изаћи у свет и обарати пресуду генералу Крстићу за геноцид. МУП каже да нема ту касету и упутио ме на БИА. Они су ми одговорили да то немају. Како би од стране полиције добио документ, кад од своје полиције, у интересу своје земље, не могу да добијем документ. Јочића не могу да добијем, а увек ме упућују на архиву да видим коме је додељен тај предмет. Да је ово мени неко причао, да се неком дешавало, не бих му веровао.

Ни Артуковић није осуђен за геноцид

Ни Андрија Артуковић, ни Динко Шакић – командант Јасеновца, нису осуђени за геноцид. Ни Иво Ројница, стожерник у Дубровнику, ни Нада Шакић, која је и данас на слободи, нису осуђени за геноцид. Осуђен је за геноцид генерал Радислав Крстић иако никога није убио. Председник Југославије је оптужен за геноцид, председник Србије, начелник Генералштаба, генерали који су бранили ову земљу на Косову, сви су они оптужени за геноцид. Скоро да и нема Србина који није оптужен за геноцид. Ми смо већ морали напасти ову прву пресуду за геноцид, генералу Радиславу Крстићу. Он није крив, а осуђен је.

• Ви сте светски признат стручњак за геноцид, а није Вас Влада Републике Србије укључила у Комисију за испитивање Сребренице?

– То није чудно, то је необјашњиво. Чавић ми је рекао, када сам био код њега, да је он под притиском Ешдауна, који не прихвата извештај Дејана Милетића и да мора формирати државну комисију, да би она дала неки објективнији извештај.

Тада ме је Чавић питао: “Господине Булајићу, јесте ли Ви спремни да уђете у ту државну комисију?”, с обзиром на моју познату тезу да Војска Републике Српске у Сребраници није извршила геноцид, било је злочина али није било геноцида. Ја сам му одговорио “Ја то не могу одбити.” Чавић ме је питао да ли могу предложити у комисију још неког од међународног угледа, да би се одупрли Ешдауну. Ја сам предложио Xорxа Богданича, аутора документарног филма “Рат који се могао спречити”. Тај филм је врло значајан и он хоће да прави такав документарни филм о Сребреници. Xорx је то прихватио. Прихватио је и Филип Корвен. Он је, кључне 1995. године, био координатор у Босни. И професор Србољуб Живановић прихватио је позив. Професор Живановић живи у Лондону (он је 1964. године први откопавао јаму Градину у Јасеновцу) и због тога је морао лутати по свету под капом ОУН. Професор Живановић је један од најбољих светских стручњака за масовне гробнице и члан је Британске краљевске академије. Те три биографије и моју послао сам Чавићу и Микеревићу.

Ни један од нас четворице, нити је уврштен у државну комисију за испитивање геноцида у Републици Српској, нити су се господину Корвену, господину Богданичу, као ни нама, обратили да кажу “хвала вам што сте изразили спремност”, па да су онда могли измислили неки разлог зашто нас нису уврстили у Комисију.

Српски “Сребреница колеx”

У Америци већ две године ради самоформирана група угледних и стручних људи, њих петнаест, која је себе назвала “Сребреница колеx”. Они дневно раде на истраживању неистина о Сребреници.

Али, у Комисију Владе Републике Српске укључен је Смаил Ченгић, директор Муслиманског института за ратне злочине. Он је муслимански екстремиста. У Комисију је укључен Ешдаун. Смаил Ченгић руководи и потписује извештај Владе Републике Србије о ратним злочинима. Ко то може објаснити? То није извештај, то је оптужница Генералштаба Војске Републике Српске и министарства. После тога је Ешдаун посекао бројне функционере у Републици Српској.

У извештају Владе Републике Српске преузима се образложење из пресуде из Хага генералу Радиславу Крстићу, као чињенично стање, као доказана ствар. То је више од признања геноцида. А то не одговара стварном стању ствари и дешавања у Сребреници. У тај извештај није ушло ништа од докумената Војске Републике Српске.

15.10.2004. године долази до коначног извештаја те државне комисије да су наводно Срби признали 7.800 убијених муслимана и дечака. Тај извештај до дана данашњег нигде није објављен. Ја сам дошао до енглеске и српске верзије тог извештаја и нигде нема цифре 7.800 убијених у том извештају. Ту цифру је Дел Понте изнела на Савет НАТО. Ешдаун додаје да је намерно убијено 7.800 и Ешдаун хоће рећи да је ту почињен геноцид. Дел Понте то износи на Савет безбедности и то повезује са пресудом генералу Крстићу.

А Комисија Владе Републике Српске уопште се није бавила бројем жртава, нити било где у том извештају има та цифра 7.800 жртава. Комисија се бавила само несталим лицима. Нестало лице није жртва. Оно може отићи у Америку, Аустралију или умрети природном смрћу.

• У извештају Међународног црвеног крста пише да је евидентирано и сахрањено 1.319 тела у Сребреници. Откуд сада бројка 7.800?

– Ма, не постоје докази за то. Нема те цифре у том извештају. То је чиста шпекулација. Ја сам за две године написао преко 800 страна документарног материјала о Сребреници. Да се стварно хтело, искрено утвдити колико је жртава на једном ограниченом простору, они би 1996. године направили попис становништва (претходни попис у целој Југославији био је 1991.). Једноставно, утврди се стање 1991. – стање 1996. и све је јасно. Велика мистерија је следеће: Међународна обавеза је да се сваких десет година врши попис. Ако у Босни није извршен попис 1996., он је морао бити извршен 2001. године.

Те године попис становништва извршила је: Словенија, Србија, Хрватска. Хрватска је по свом попису установила да 2001. у Хрватској живи 4,2% Срба, 1998. године било је 12,5%, а после Другог светског рата у Хрватској је живело 25% Срба. Јасно произилази да је Хрватска стварно извршила геноцид над Србима.

Прави разлог зашто се у Босни још увек не врши попис је да се не открије стварни број жртава у Сребреници и колико је Срба убијено у Сарајеву и на подручју Сребренице. Онда би на оптуженичкој клупи били други.

• Република Српска, у наредне четири године, за потребе Меморијалног центра у Поточарима мора да издвоји пола милиона КМ, мајке Сребренице за претрпљени бол траже две милијарде ЕВРА, а адвокати БиХ од Србије и Црне Горе и Републике Српске за геноцид над муслиманима у БиХ траже одштету од 200 милијарди долара.

– На основу ове измишљене бројке од 7.800 жртава – нема елемената за такав захтев “мајки из Сребренице”. Влада Републике Српске дала је новац за тај меморијални комплекс. Америчка амбасада је дала милион долара, арапске земље дале су велике милионе. Сад је отворена истрага. Шта је било са тим парама, у шта су потрошене. Једино се зна да је Клинтон био у Поточарима и добио 250.000 долара зато што је дошао да оптужи Србе за геноцид.

За Тадића, Јасеновац и Сребреница су исто

Наша несрећа је у томе што ми признајемо оно што се није десило. Не смемо прихватити и признати оно што се није десило. Председник Борис Тадић јавно упоређује Сребреницу и Јасеновац. Људи моји, како се то може упоредити? Који је то резон?

• Каква је разлика између геноцида и злочина?

– Ако постоји намера да једну националну или верску групу уништите као такву, то је геноцид. Злочин је ако убијете невиног човека. Извршени су бројни злочини муслимана над православним Србима у подручју Сребренице. Ја сам тај извешај презентирао док сам био секретар Државне комисије за ратне злочине и злочине геноцида и он је познат Уједињеним нацијама. Стравични злочини су почињени према Србима у том подручју. Муслимани су бирали време када ће злочине починити. Рецимо, на Божић 1993. године, Кравицу су уништили, спалили су је фанатици Насера Орића. Палили су куће, убијали, силовали. То су злочини.

• Били сте у Хагу. Шта мислите о том трибуналу?

– Био сам сведок одбране Славка Докмановића, а на њен предлог разговарао сам и са председником суда, Американком. Она се сагласила са мојим ставовима да је тај трибунал међународно правно неоснован, јер је формиран као помоћни орган Савета безбедности. Суд не може бити помоћни орган. И она ми је рекла, са становишта међународног права, да сам потпуно у праву. Алтернатива том суду су национални судови.

• Има ли наде за српски народ?

– Коначни исход искључиво зависи од нас. Не смемо се понашати као да нам је то неважно, за нас неће нико урадити оно што ми треба да урадимо. Треба да се саберемо и организујемо. Ово питање је изнад идеологије, политике, партија, вера. Морамо саопштити истину, људску и божију.

Морамо избећи замку геноцида која нам је припремљена. Морамо институционализовати бављење овим послом, а не препустити доброј намери појединца.

У Сарајеву свакодневно објављују књиге о геноцидним Србима.

Шта ми радимо?

Господину Чавићу сам нудио да под мојим именом објаве овај материјал од 804 стране о Сребреници. То је вероватно последња велика ствар коју ја радим, а он каже, нека, има времена. Шта да кажеш на то човече?

Ако ћутимо и понашамо се као Чавић и Микеревић, онда нема наде. Али, упркос свему томе, ја сам оптимиста и мислим да за нас има наде. Морамо се борити и пуно радити.

Извор:  СРПСКЕ НОВИНЕ ОГЛЕДАЛО 41, 19. jaнyap, 2005.