Др. Фајгељ – Осам заблуда о ћирилици

Андреj Фаjгељ

Постоjе два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилациjе и афирмациjе.

Оба се слажу око тога да jе ћирилица различита, то признаjу и jедни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети, може да чита латиничне натписе на српском jезику, иако сам jезик не разуме. Са ћириличним натписима jе проценат оних коjи читаjу много мањи. Отуда jе ћирилица нешто што jе специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачиjе спрам истог.

Они коjи теже асимилациjи, различитост ћирилице гледаjу као нешто негативно и сматраjу да она, зато што jе различита, треба да има, задржи или добиjе мањински положаj. И да, у краjњоj линиjи, буде укинута и да заслужено нестане.

Следбеници афирмационе логике сматраjу да jе различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не криjем да, непоколебљиво и недвосмислено, стоjим на становништу афирмациjе. Зато ћу, у редовима коjи следе, разбити осам митова о ћирилици коjе шире асимилационисти:

1. Асимилациjа jе универзална, то jе светска пракса

Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нациjе и државе коjе се налазе у сличном положаjу као Србиjа користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо jе странцу велики проблем купити храну у самопослузи, jер су све декларациjе исписане исључиво на хебреjском. Чак и светски jезици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување jавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебреjски.

Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тоj логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување jезичке разноликости. Од 24 званична jезика у Европском парламенту до било коjе новчанице евра, на коjоj jе назив валуте исписан на на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.

Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нациjе љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтеваjу своj jезик коjи до пре десет година ниjе ни постоjао.

Што се саме Србиjе тиче, ми посебности осталих заjедница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србиjи да се асимилиjу. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србиjи асимилуjе Србе? Странци? Ако jе тако, онда не говоримо о асимилациjи, већ о – окупациjи!

2. Срби су одувек писали латиницом

Ово jе нетачно, као што jе погрешан и мит да се српски jезик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србиjи масовниjе писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупациjе, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о jезику.

3. Ћирилица jе превазиђена

Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методиjа, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом jезику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они коjи ће пробати да изборе ту привилегиjу и за себе. На визионарство Ћирила и Методиjа надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажуjући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниjедан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму коjе jе у толикоj мери лично његово.

Јуриj Гагарин

Подсетио бих и да jе ћирилица прво писмо коjе jе узлетело са земље у свемир. Једна од за мене наjиконичниjих слика jесте слика Јуриjа Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.

И данас се наjвећи повратак ћирилице дешава са развоjем информационих технологиjа чему jе, у одсуству српске jезичке политике за очување свог писма, можда наjвише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаjе на српском jезику приказуjе на ћирилици.

4. Са ћирилицом не можемо у свет

Много jе вероватниjа потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледаjу своjу реплику из Србиjе. У иностранству су наjбоље прошли уметници коjи су наjвише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играjу за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студиjе, предност имаjу српске теме, из коjих они могу да сазнаjу нешто ново. Ја сам у Францускоj изучавао гусларске песме зато што ми jе ментор то предложио.

5. Ћирилица ниjе исплатива

Тако гласи „крунски доказ“ наших асимилациониста. Кажу, садржаjе треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших jугословенских република. Дакле, главни мотив за издаjу ћирилице jе, као уосталом и за сваку издаjу, новац.

А jа их подсећам да jедини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту jесте да она постане међународно значаjна. А то jе могуће само афирмациjом, никако асимилациjом. Нико ниjе постао богатиjи тако што jе своjе вредности бацао на смеће, већ тако што их jе домаћински чувао и развиjао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србиjи забораве ћирилицу, већ када jе сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустриjа, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србиjа. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србиjу осиромашуjу.

6. Ћирилица вређа

„А шта jе са онима коjи не пишу ћирилицом?”. Јако опасан мит коjи каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљуjемо оне коjи њоме не пишу. Такво мишљење jе, по мени, скандалозно. Бити своj значи управо то – бити своj – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да jе чување идентитета неких мањина у Србиjи увреда. Или да се Срби у региону и расеjању побуне што државе у коjима живе пишу своjим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако ниjе никаква репресиjа ни увреда захтевати да се у Србиjи поштуjе српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом jе расизам.

7. Ћирилица угрожава

Оваj мит се заснива на претходном и представља наjекстремниjи пример извртања истине. Ако jе нешто угрожено у Србиjи, угрожена jе ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у jавне натписе, медиjе и издаваштво, у коjима jе ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминациjу латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да jе хиљадугодишње траjање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, коjим jе започео вртоглави пад њеног присуства. У региону jе ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватскоj, на Косову али и у Српскоj Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србиjе, вратили ћирилицу, нама jе разjарена jавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да jе нови ћирилични лого – кукасти крст.

Замислите само колико jе грубо рећи да jе нечиjа културна баштина кукасти крст, да jе, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу коjи jе толико страдао од њега.

Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати коjима смо сви сведоци.

8. Мит о двоазбучности

То jе, заправо, мит о равноправности, коjи су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе jе 1948. потврдио америчком амбасадору да на таj начин раде на раскиду са Русиjом: ”Побринућемо се да свако дете у Југославиjи научи латиницу, а онда ће се ствари одвиjати саме од себе.“ Математички, равноправност jе однос 50:50 одсто. Један према десет ниjе равноправност, ако jе и толико остало ћирилице у Србиjи. Један према сто, хиљаду, или милион, ниjе равноправност, ако jе и толико остало ћирилице у Хрватскоj, Федерациjи БиХ и Црноj Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србиjи, већ и у Хрватскоj и свим деловима Југославиjе где се говорио новопроглашени ”српскохрватски” jезик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србиjу: систематско и jедносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, коjе и данас траjе.

Шта ми коjи се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?

За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираниjе, окупациjе, доминациjе и културног дарвинизма према коjем мање културе треба да нестану jер су велике доказано успешниjе. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственоj култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица ниjе само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змаj нас jе упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:

„Поjедини људи понос духа сузе,
па до неке среће могу да допузе.

Ал` народ ни jедан до наjвеће среће,
допузио досад ниjе, па ни одсад неће!“

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?

Иван Клаjн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност jедног дана прећи у латиничну jедноазбучност и да jе то jедини могући и нормалан развоj догађаjа, зато што jе латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаjе да jедини начин да то спречимо jесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то jе, цитирам, „неспоjиво са грађанским слободама“.

Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србиjи угрожавала било чиjе грађанске слободе. Ако Клаjн мисли да угрожава, постављам питање:

Зашто, кад jе већ у „Новосадском договору“ било потписано да Срби и Хрвати подjеднако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клаjн, никада ниjе покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватскоj?
Видео прилог:

БИОГРАФИЈА:

Андреj Фаjгељ jе рођен 1978. године у Новом Саду, где jе на Филозофском факултету дипломирао француски jезик и књижевност. Магистарске и докторске студиjе завршио jе на Универзитету Монпелиjе III у Францускоj. Докторску тезу „Упоредна фразеологиjа и идеологиjа у епици: Хомер, француско витешко песништво, гусле” одбранио са наjвишим похвалама. Тренутно jе директор Културног центра Новог Сада и доцент на Филолошко-уметничком факултету у Крагуjевцу. Председник jе Организационог одбора за приjаву Новог Сада за Европску престоницу културе 2021. Говори француски, енглески, грчки, италиjански и шпански, влада латинским, старогрчким, руским и немачким, служи се албанским, хебреjским и другим jезицима.

Текст: Андреj Фаjгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. jануар 2015, броj 4, стр. 20-24.

Снимак: Андреj Фаjгељ, Округли сто „60 година након Новосадског договора: Српска jезичка политика данас“, Културни центар Новог Сада, 10. децембар 2014.

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Фаjгељ: Самопорицање jе српска бољка – Jadovno 1941.

Андреj Фаjгељ: Апел новинарима Радио-телевизиjе Воjводине …

Андреj Фаjгељ: Манипулациjа жртвама на … – Jadovno 1941.

ФАЈГЕЉ: ЕУ ТОЛЕРИШЕ ИЗЛИВЕ МРЖЊЕ … – Jadovno 1941.

Сваки човек jе краљ – Jadovno 1941.

Власт упозорена да примењуjе српски а не хрватски филолошки …