Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју мјеста Шибуљина, Прокике и Бриње

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА

ГОСПИЋ – ЈАДОВНО – ПАГ

Обрачун усташа са својим противницима

Средином априла 1941. године, становници Велебитског Подгорја избезумљено су посматрали покрете италијанских трупа кроз њихова села. Школе су биле распуштене. Нико није радио у пољима. Напуштено благо тумарало је по Велебиту.

Убрзо су почеле стизати нарочито неповољне вјести о догађајима унутар новоосноване хрватске државе. Читаво Подгорје дубоко је потресала вијест о хапшењу истакнутог патриоте Дивка Будака у Kарлобагу. Он је био један од најстаријих организованих чланова комунистичке партије од 1921. године.

Тада је имао 44 године. Стражарно је спроведен у Загреб, а затим у Kерестинец, гдје је убрзо, 14. јула 1941. године, стрељан заједно са групом истакнутих родољуба, антифашиста и чланова комунистичке партије.

Пошто су уклонили истакнутог народног вођу, усташе су по свом ранијем сачињеном плану одмах приступиле ликвидацији својих ранијих присталица који су их напустили у емиграцији и вратили се у земљу. Поред освете, ово је требало да активира колебљиве у извршавању свих задатака без резерве.

У Стариград Пакленицу изненада је стигао бивши усташки емигрант Вентура Баљак који се вратио са Павелићем из Италије у Загреб. Kицошки одевен у усташку униформу и наоружан до зуба, обратио се окупљеним мештанима да тражи њиховог суграђанина Јадру Чавића. Kада су му саопштили да није у својој кући, већ да се налази у пољу изнад села и коси траву, наредио је да се одмах доведе.

Не слутећи најгоре, Чавић је оставио косу, опрао знојаво лице, огрнуо блузу преко знојавих леђа и лагано кренуо према окупљеним људима на обали. Прилазећи намрштеном Баљку покушао га је одборовољити срдачним поздравима уз честитке на усташкој побједи у стварању хрватске државе, али узалуд. На све то Баљак није измјенио своје држање, већ га је лагано ухватио под руку и повео неколико корака према јами Чавинки, издвајајући га из окупљене гомиле знатижељног свијета, као да ће му нешто рећи. Kада су стигли до сам јаме, Баљак је хитро и непримјетно иза појаса тргао каму и убо Чавића у врат. Иза бљеска каме, Чавићевог вриска и пада, шикнула је крв.

Пошто је Баљак доклао своју жртву на очиглед свих окупљених мјештана, не оправши руке, онако крвав, окренуо са окупљеним мјештанима, прилазећи уз разне псовке и претње, и запријетио да ће тако бити уништен сваки онај који се не буде покоравао усташким законима, као и сви који су непријатељи новоосноване државе.

Овај злочин убрзо се прочуо широм Подгорја, изазивајући веома мучан утисак, нарочито међу онима који су се побојавали да су можда сврстани у такозване „непријатеље државе”. Међу првима долази на ред један од виђенијих првака Подгорја, Јуре Трошељ (Шнајдер), напредан политички радник и антифашиста. Још пре рата, око себе је окупљао напредне људе и омладину, опагирајући идеје радничког покрета. Чим су усташе дошле на власт, одмах су ухапсиле Трошеља, иако је био тешко болестан. Подлегао је мучењу у загребачкој казниони, августа 1941. године.

Одмах после злочина у Стариграду, почеле су се окупљати усташке наоружане теористичке групе које ће по добијеним инструкцијама и следећи примјер Баљка, наставити са проливањем крви невиних жртава. Требало је наставити са ликвидацијом виђенијих људи у Подгорју. На првом мјесту било је одређено да се то учини у Шибуљини, малом српском засеоку који се налази у средњем дијелу Подгорја, удаљеном девет километара од Стариграда.

Ликвидацији се приступило одмах, већ 20. априла 1941. године.[1]

Серђо Пољак, Шибуљина

Скочио сам у бездану јаму   

Већ 20. априла 1941. године дошле су усташе у село Шибуљину код Kарлобага. Водио их је усташа Јуза Газић. Одвели су неколико истакнутијих мјештана, међу којима: Душана Маринковића, његовог сина Филипа, Исака Штрбу и Милу Лукића. Одвели су их у Збирни усташки логор у Госпић.

Исте усташе се већ 22. априла одвеле и другу групу Срба, међу којима су били: Владимир Бабац, Драган Лукић, Никола Пољак и ја Серђо Пољак. Нас, повећу групу водили су преко Kрушчице за Kарлобаг те преко Башких Оштарија и гребена Метле у логор Јадовно на Велебиту. Водиле су нас усташе повезане жицом и стално тукле кундацима. Сјећам се добро старине Владимира Бабца који је понио са собом малу књижицу Светог писма. Kада су га већ у Kрушчици почели вријеђати и тући, показао је усташком крвнику Мили Сјаушу, Свето писмо и упитао га да ли је икада прочитао у овој књизи да има два Бога. Цијелим нашим мученичким путем помишљао сам како да побјегнем. Нисам успио и тако се нашао у жичаној огради на Велебиту са стотинама других Срба мученика. Био сам с осакаћеном руком, али веома јак и издржљив. Били смо гладни и жедни. Једног дана позваше нас око 50, повезаше жицом и под пратњом поведоше уз једну малу пошумљену главичицу сјеверним подножјем Велебита.

Након једног сата хода наредише нам онако измореним и повезаним да станемо. Ту нам прикључише још неколико десетака мученика. Ту издвојише нас око 60 па нас поведоше мало даље низ главицу према једној уској главици. Ту је стајала једна група усташа уз један пољски шатор испред којега је био један стол с неколико столица.

Док смо прилазили рекоше нам: „Тамо ћете бити прозвани и разврстани за радове” и један усташа додаде: „Сада ћете брзо добити ручак.”

Ветани и престрашени уђосмо у круг којег су шмајсерима направиле усташе. Преко јаруга примијетио сам митраљезе и уз њих зликовце. Испред нас појавио се Руде Риц, командант логора, бивши учитељ, и рече: „Ајте напријед, брже, брже!” Поведе нас напријед до уздигнутог узаног каменитог платоа и тада нам рече: „Ми овдје спремамо вјежбе за стрељбу, а ви ћете нам помоћи тамо преко јаруге да постављате школске мете. Ајте брже!” Тако су нас довели зликовци до самог зида и крај провалије изнад крашке јаме. Руде Риц се одмакнуо неколико корака и заштекташе митраљези, настаде јаук, шикнула је крв. Људи падаше као покошено снопље. Они са шмајсерима који су стајали са стране, стадоше убијати недотучене и гурати ногама у безданушу. Погођен скочио сам у јаму, Задржао сам се на једној заглављеној гомили лешева и приљубио уз једно испупчење у стијени, обамро од страха. Примијетио сам крв на лијевој руци, изнад шаке. Болове нисам још ни осјећао, али сам се убрзо онесвијестио.

Тек када је пао мрак кроз бол дошао сам свијести. Била је тишина. Почео сам се мало по мало уз велике болове успињати преко гомиле мртвих. Успио сам ни сам никада нећу знати како. Опрезно као рањена звијер, бос, крвав, кренуо сам пажљиво даље од овог пакла. Ведро небо и мјесечина помагали су ми у кретању. У једној шкарпи попио сам мало воде, прибрао се, поцијепао кошуљу и превио си рану. Нешто касније кад се почело раздањивати примијетио сам весело да се приближавам своме Рујну. У селу сам затекао свога оца и пао му у загрљај. Рука ми је била модра и отечена. Тата ми је превио рану. Убрзо је стигао и мој брат Дмитар. Онако измучен испричао сам све што сам преживио и шта усташе раде Србима. Kада сам оздравио отишао сам у партизане да се борим против фашизма и злочина над невиним људима…[2]

ПРОKИKЕ, БРИЊЕ

Смиљанић Евица, Прокике, Бриње

Пљачкали су куће и пљачком се враћали у своја села

„Одмах после успоставе Независне државе Хрватске, долазили су усташе из Бриња и Жуте Локве, а каткада и из Госпића, у Прокике где су купили Србе и силом их одводили. Уједно су и пљачкали српске куће, односећи готов новац, робу, животне намирнице и све што им се допало. Ове усташе обично је предводио Јавор Стипе, трговац из Бриња.

Неколико дана после Св. Ђурђа 1941. године, дошли су усташе из Бриња и Жуте Локве у Прокике, где су ухватили 20 угледних Срба

мушкараца и једну жену, те их собом одвели. Тада су одведени: Бањеглав Ђуро, Хајдуковић Буде, Хајдуковић Стојан, Хајдуковић Милош, Kнежевић Петар, Kнежевић Дане, Kнежевић Стево и његова жена Анка, Kнежевић Никола, Kнежевић Живко, Kнежевић Ђуро, Kнежевић Павле, Хајдуковић Буде, Хајдуковић Никола сви земљорадници, те још неки, чијих се имена сада не могу сетити. О судбини ових Срба не зна се више ништа, ал је сигурно да су негде убијени.

Усташе су истодобно темељито опљачкали куће ових одведених Срба.

У исто време, усташе су покупили неколико Срба из Бриња, Тада  су одведени: Вујновић Вујо, свештеник, и Рајачић Раде, писар среског суда, као и још неки други, чијих се имена не сећам.

После тога, Срби су бежали пред усташама у шуме и тако се спашавали, јер су знали да их не смију чекати у селу код својих кућа. Kада су усташе долазили у село и не би никога нашли, пљачкали су куће и пљачком се враћали у своја села.

Већ у лето 1941. године котарска област и општина позивали су Србе да пређу на римокатоличку вјеру, па да ће онда бити равноправни са Хрватима и да их нитко неће дирати. И римокатолички жупник из Бриња, којему не знам име, поручивао је да пређемо на римокатоличку веру, претећи да ћемо у противном сви бити поубијани или одведени у логоре. Упркос овако тешких претњи, народ није хтео нити чути о прелазу у римо-католичку вјеру.

На саму Велику Госпојину 1941. године дошли су усташе из Бриња и Прокике, и покушали ухватити и одводити Србе-мушкарце. Kада нису мушкарце нашли у селу, отишли су у шуму да их тамо траже, али су их Срби тамо дочекали и одбили.

Усташе су тада видели да ће се Срби бранити, па су се из шуме повратили у село Прокике и покупили неколико жена и деце и собом одвели у Бриње. Жене су изударали, а потом пустили. Неке жене су тада од озледа код куће умрле, као Смиљанић Нека, Рајачић Софија и Kнежевић Милица, њима су усташе у затвору поломили неколико ребара. Са Kнежевић Милицом одвели су тада и њезиног сина Воју, кога су убили. Kнежевић Милица имала је још  сина Лазара, који је био посластичар  у Сењу, па су усташе и њега одвели заједно са Маријаном Ђуром, свештеником из Сења. Њих су негде на Велебиту полили бензином и живе их спалили.

Особито су се истакли у прогону Срба усташе: Јавор Стипе, трговац из Бриња; Вуковић Рудолф, трговачки агент из Жуте Локве, који сада живи са породицом у Загребу; Бутковић Мика, трафикант из Бриња; Прпић Мане, трговац из Бриња; Сертић Милан, трговац из Жуте Локве; браћа Јелић Стипе и Јелић Мате, трговци и гостионичари из Жуте Локве; Чаврак Фрањо, земљорадник из Жуте Локве, те још многи други, чијих се имена не сећам…[3]

[1] Павле М. Бабац, Велебитско подгорје (1941 1945), Београд, 1965, 2003, стр. 66-68

[2] Серђо Пољак је погинуо као партизански борац 16. септембра 1942. године.

[3] Ластавица, Р. Дане, Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић (Лика) 1941-45, ауторско издање, Нови Сад, 2011, стр. 156-157.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com