Др Дарио Видојковић: Шта са геноцидом над Србима?

РЕГЕНЗБУРГ – Прошле године, 19. августа 2016. навршило се тачно 75 година откако је у Јасеновцу, у ондашњој Независној Држави Хрватској успостављен усташки концентрациони логор, који ће се претворити у један од највећих логора смрти у Европи, у коме је на стотине хиљада Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома, у најгорим мукама, скончало животе.

Јасеновац је био само највећи од мноштва стратишта где су извршени масовни злочини усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима. Ритуално и архаично су убијани још и у Госпићу, на Пагу, у Лоборграду, Јастребарску, Книну, Сребреници, као и на многим другим местима, бацани су у јаме, широм територије на којој је извикана фашистичка НДХ, Хитлеров савезник. Усташе су одрадиле свој крвави пир следећи дословно крилатицу Милета Будака, усташког министра вера и наставе и главног идеолога усташтва, по којој је требало једну трећину Срба убити, трећину покатоличити и трећину протерати. Резултат тога су на стотине хиљада убијених невиних жртава, укључујући жене, старце, и више од 60.000 деце, пре свега српске, затим јеврејске и ромске.

То све је, несумњиво геноцид, то је „злочин над злочинима“, како рече историчар Јован Мирковић. У немачком речнику Дуден, међутим, усташки покрет назван је „покретом отпора против српског централизма“. Та дефиниција је била у употреби више од четрдесет година, док нису недавни напори, у којима сам и ја лично био укључен, довели до промене те дефиниције. Сада су то фашисти, који су починили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. Али, недостаје једна реч, геноцид! У Немачкој, број жртава усташа се умањује, о геноциду се не говори. Како ћемо ми тражити да неко други у свету призна те злочине као геноцид, ако ми сами још нисмо званично са највишег места те злочине, за које постоје бројна документа као и живи сведоци, прогласили правим именом? Јеврејска заједница има чак и засебан назив – холокауст, којим је означено страдање Јевреја у Другом светском рату, а ми, ни реч геноцид над Србима нисмо званично установили.

У том смислу, апелујем, да се поред Декларације српске дијаспоре о страдању Срба у двадесетом веку усвоји и Резолуција и да се предложи Министарству спољних послова да се у УН код помињања појмова фашизма и нацизма, уврсти и усташтво чиме ће се недвосмислено осудити геноцид над Србима у НДХ, па би се тиме коначно исправила вишедеценијска неправда, нанешена свим српским као и жртвама Јевреја и Рома.

Зато 22. април треба да буде проглашен даном сећања на српске жртве геноцида НДХ, јер је то дан пробоја голоруких логораша из најбруталнијег и најозлоглашенијег логора за систематско истребљење у Другом светском рату на Балкану, поред осам других таквих логора у источној Европи, али уједно да буде и Дан сећања на све српске жртве геноцида двадесетог века. Истог дана треба носити на реверу стилизовани Богородични цвет, као симбол сећања на све те жртве.

Даље предлажем оснивање и изградњу Меморијалног центра српских жртава геноцида у двадесетом веку у матици (српски меморијал), како би се отргли од заборава и како бисмо на достојан начин могли да негујемо културу сећања на све њих.

Уједно предлажем формирање мреже историчара из српске академске дијаспоре са колегама из иностранства која ће радити на очувању сећања на жртве у иностранству и центрима одлучивања, а у матици постоје институти и институције са којима ће се такође сарађивати. У овим судбоносним тренуцима, када се прети опстанку и Републици Српској, и када се суочавамо са неоусташтвом, и иницијативом да се војни викар нацистичке НДХ надбискуп Степинац прогласи свецем, покажимо се на висини историјске мисије на заштити културе сећања на српске и све друге невино пострадале жртве и станимо сложно и одлучно на пут свим покушајима да се историја прекраја.

Др Дарио Видојковић, Универзитет у Регензбургу

 

Извор: Банија Онлине