Др Бојан Димитријевић: Недићеве заслуге

Недић је сматрао да је за неопходно да се Михаиловић пребаци на територију БиХ и организује борбу против усташа

Пише: Др Бојан Димитријевић

Др Бојан Димитријевић је рођен 1968. у Београду. Дипломирао је 1994. и магистрирао 1997. године на Филозофском факултету у Београду са тезом под насловом Југословенска војска у Отаџбини у ваљевском крају 1941–1945. Докторирао је на Новосадском универзитету 2004. године, а докторска теза је била Југословенска народна армија 1945–1954. Био је кустос Музеја југословенског ваздухопловства до 1997. године. Од марта 2003. до априла 2004. био је саветник министра одбране, а од 2006. године био је саветник за војна питања тадашњег председника Србије Бориса Тадића. Објавио је више монографија са темама из историје Равногорског покрета 1941–1945 и биографију ђенерала Драгољуба Михаиловића, као и преко шездесет радова из савремене војне историје овог простора. Из области историје југословенског ваздухопловства објавио је шест ауторских и коауторских публикација. Најпознатије његове монографије су: Ђенерал Михаиловић, Биографија 1. део (до маја 1941. године), Ваљевски равногорци, Југословенска војска у Отаџбини у ваљевском крају 1941–1945, Од Стаљина до Атлантског пакта (армија у спољној политици Титове Југославије 1945–1958), Југословенска армија 1945–1954 (нова идеологија, човек, оружје), Југословенско ратно ваздухопловство 1942–1992.

Захтев за правну рехабилитацију изазвао је поново полемике и историјске расправе о улози Милана Недића. Ви сте као историчар објавили, поред поменутих, и књигу Војска Недићеве Србије, која обилује мноштвом фактографије и историјских чињеница. Сарадња Милана Недића са немачком окупаторском влашћу је неспорна чињеница која не може бити у историји позитивно вреднована. Али изненађује да се и данас у медијима, упркос доступности бројних историјских извора, понављају фалсификати и неутемељене оцене комунистичке историографије и поједностављују околности које су довеле до формирање Владе Милана Недића. Шта је био основни узрок да се формира Недићева влада и ко је све учествовао у свему томе, посебно у молбама и наговарању Недића да се прихвати ове незахвалне улоге?
— Комунистичка историографија често је симплификовала околности у којима је створена Влада генерала Недића крајем лета 1941. Готово је невероватно да су каснији прокомунистички историчари и публицисти, који су описивали трагично стање у окупираној Србији, све поступке остатака српских власти звали актима колаборације. Још горе, неколико њих који су се посебно бавили „квислинзима“ у Србији ни једном једином реченицом не спомињу катастрофално стање у коме се земља налазила у другој половини априла 1941: разрушен Београд, хиљаде жртава бомбардовања, распад сваке организоване југословенске власти од врха до локалне средине, почетак доласка реке избеглица из других крајева ван Србије, преко 300.000 заробљеника – у највећем делу Срба, који су тих дана сабирани и одвођени у Рајх. Они такође не спомињу очигледну жељу немачких власти да се не баве домаћим проблемима становништва, већ искључиво оним што је битно за функционисање њихове војне машинерије.

Недић ту дужност није нити желео нити хтео, већ је прихватио силом прилика и околности. Нико од угледних и водећих личности српског друштвеног и политичког живота није желео да се прихвати тог незахвалног места.

Да ли се такође у данашњим оценама тог периода историје пренебрегава страх од биолошког десетковања српског народа који је тада 1941. године владао у Београду изазван утисцима покоља Срба у НДХ и немачких репресалијама у Србији над цивилним становништвом по систему сто за једног. Да ли су такви страхови и националне фобије утицале да део тадашњих националних снага и интелектуалаца у Београду подржи Милана Недића у намери да формира владу и комунисте војно протера из Србије као реметилачки фактор који угрожава безбедност Срба?
— Југословенски комунисти су се надали да ће стварајући буну у Србији почеком јула 1941. одвући део снага Вермахта са совјетског ратишта. Поред жандармерије, и немачке снаге су постале мета комунистичких устаника. Приметно је да су Немци одмах примењивали изузетно драстичне мере одмазди за такве нападе. Немачке репресалије над становништвом у Србији почеле су истовремено са првим партизанским нападима на немачке војнике. Овакве мере показале су се као успешне у сламању устанка и одвраћању становништва од помагања устаника, партизана највише. Примењујући прописане квоте сто за једног погинулог или педесет за рањеног Немца, Казнена експедиција је завила у црно подручје западне Србије.

Једна од најкарактеристичнијих одмазди уследила је после напада на возило 64. резервног полицијског батаљона на друму ка Шапцу код села Скела 14. августа. И поред извршене страховите одмазде у Скели, нови напади су учинили да немачко војно вођство донесе још једну одлуку о одмазди: 17. августа у Београду, на Теразијама, обешена су петорица Срба, као упозорење становништву престонице и целе Србије. И овде ранија историографија не објашњава зашто је дошло до овог драматичног догађаја, већ наводи сâм догађај. Али је сасвим сигурно да су ови догађаји утицали на део преостале српске, београдске, интелектуалне елите да утичу на генерал Недића да се прихвати те незахвалне дужности, међу њима је можда и најгласнији био Александар Белић, председник Српске краљевске академије. Све је то касније заборављено.

Занимљиво је, опет гледано из данашње перспективе, да они који данас у Србији, наравно разумљиво, показују бригу за избеглице са Блиског истока, из Авганистана итд. свесно прећуткују улогу Милана Недића у спасавању избеглица: Срба из НДХ, са Косова и Метохије, Словенаца… Да ли се зна колико је Недићева влада прихватила избеглица преко свог комесара за избеглице Томе Максимовића? Да ли су Недићеве оружане снаге учестовале у прихватању избеглица, изласком на границе, на Дрину?

— Нажалост, управо из оних кругова у овдашњој јавности који се залажу за толеранцију и бригу према избеглицама са Блиског и Средњег истока не долази ниједна реч потврде да је Недићева влада организовала прихват и правилан распоред српских избеглица из НДХ, са Косова, Метохије, јужне Србије. А такође и Словенаца које су немачке власти прогнале из окупираних делова Дравске бановине. Тачне бројке постоје, али, укратко, реч је о више стотина хиљада Срба и десетини хиљада Словенаца. После рата српски комесар за избеглице Тома Максимовић био је ухапшен и осуђен од стране нових комунистичких власти.

Трупе српске владе које су биле распоређене на Дрини посебно су биле ангажоване у прихвату избеглица са босанске стране у пролеће 1942, када је кренула офанзива снага НДХ на четничко-партизанску територију у Источној Босни. Та офанзива је због злочина изазвала масовно бекство српског становништва према „Недићевој“ Србији. То се врло често заборавља у узаврелим данашњим дискусијама.

Историчари, попут Бранке Прпе, а и многи други историчари и аналитичари из невладиног сектора, у основи Недићу стављају на терет и одговорност за хапшење и депортацију Јевреја, као и одговорност за жртве које су страдале у логорима на Бањици и Старом Сајмишту. Да ли историјски документи потврђују ту тезу, колико за то одговорност сносе немачке окупационе власти, а колико Влада Милана Недића, односно делови његовог апарата, специјална полиција? Под чијом су се командом налазили поменути логори?
— Бранку Прпу, као колегиницу и даму, изоставио бих из ове расправе, јер имам о њој високо мишљење као интелектуалцу и поборнику демократских промена. Али у праву сте, један део аналитичара из НВО сектора, понеки млађи историчари левичари, па и књижевници, стављају на терет Недићу учешће у Холокаусту, што никако није тачно. То је чак веома опасна тенденција да се и српском народу, који је бројем жртава стао на треће место у савезничкој коалицији, припише одговорност за Холокауст.

Логори у Србији (Бањица и Сајмиште – иако формално у НДХ) били су у структури вишег вође СС и полиције, односно његовог команданта полиције безбедности и службе безбедности Трећег рајха. Команде логора на Сајмишту и Бањци биле су у директној надлежности ових структура. „Јеврејско питање“ у Србији било је потпуно под овом немачком структуром и на одлуке и догађаје по том питању нису имали утицај ни немачки војно-управни органи у Србији, а камоли српска влада и њене оружане снаге или полиција.

Иако је у више историографских радова утврђено да снаге безбедности Недићеве Србије нису учествовале у прогону или ликвидацији јеврејског становништва у Србији, у појединим радовим средином 90-их су лансиране оптужбе за учешће Недићевих државних органа и оружаних формација у Холокаусту. На ово је свакако утицала негативна медијска слика о Србима током рата у Југославији 1991–1995, коју су поједини публицисти пренели у раније догађаје. Најкарактеристичнија је књига извесног (мада очигледно утицајног) лекара Филипа Ј. Коена Тајни рат Србије, у којој је оптужио Србе као „активне колаборанте у уништавању Жидова“, посебно снаге Српског добровољачког корпуса, које је на потпуно искривљеним или лажним чињеницама оптужио да су били „поуздан савезник Гестапоа у уништавању Жидова“.

Какав је био однос немачких окупационих и српских власти током рата? Шта је, пре свега, тражио Недића од Немаца? С друге стране, видимо да су поједини представници немачких власти имали различит однос према Недићу и Србима: Турнер, Мајснер, Нојбахер…

— У праву сте. Различити немачки војни или политички функционери су имали различит однос према окупираној Србији, па тако и према Недићу. Пред ступање на ту несрећну дужност Недић је прецизирао део својих захтева Немцима, од којих су поједини и прихваћени. Немачки војни командант у Србији генерал Данкелман добио је сагласност за Недићеве услове прихватања формирања владе.

Посебно истичем двојицу немачких „дужносника“, генерала Мајснера и Хермана Нојбахера, као карактеристичне крајње полове немачког односа према Недићу.

Наиме, наређењем Фирера од 22. јануара 1942, на територији Србије постављен је Командант СС и полиције генерал-лајтнант Аугуст Мајснер. Он се поставио као некакав паралелни орган немачком војном команданту. Мајснеру су били потчињени командант полиције, службе безбедности и вођа немачке народносне групе у Србији. Оно што је посебно важно за разумевање је чињеница да је овај високи чиновник немачке полиције добио право надзора и наређивања српским властима и полицији. Генерал Мајснер на сваки начин желео да остави генерала Недића без оружане силе. На сваки начин радио је да уништи све српске снаге.

Са друге стране, у циљу разраде новог приступа према Југоистоку Европе, за специјалног опуномоћеника Министарства иностраних послова за Југоисток, наименован је 24. августа 1943. Херман Нојбахер. Његов основни задатак био је да окупи све разнородне и међусобне супротстављене војне и политичке антикомунистичке снаге, ради формирања једног снажног фронта под немачком командом. Нојбахер је успео само да ублажи политику репресалија. Укинуо је сурову формулу за репресалије сто за једног погинулог и педесет за једног рањеног немачког војника. Сада број стрељаних за одмазду није више био прецизиран. Тако су масовна стрељања талаца после децембра 1943. постала реткост.

Све у свему, Недићу је требало много такта и мудрости да се избори са свим немачким факторима у Србији, који су често имали различите погледе на исход рата и имали различиту политичку или војну позадину. Али и овде критичари Недића на све гледају унисоно и оптужују Недића да је „прихватио фашизам“ и сличне глупости.

Да ли је влада Милана Недића, укључујући и политичке снаге које су је подржавале – пре свега мислимо на Димитрија Љотића и њихову оружану формацију Српски добровољачки корпус – имала и прихватила нацистичку идеологију окупатора као велики број квислиншких влада у окупираним земљама Европе? За шта се у идејном и вредносном смислу залагао Милан Недић? Која је, једном речју, била идеологија српске владе од 1941. до 1944?
— Никако се не може рећи да је влада генерала Недића прихватила нацистичку идеологију, али је сасвим сигурно да је под немачким диктатом и цензуром прихватила основе немачке пропаганде у односу на светске догађаје. У унутрашњем контексту, антикомунизам, антибољшевизам, антисовјeтизам, критика западних демократија су основне идеолошке стајне тачке српске владе. Раскид са југословенском политичком праксом и идеологијом је такође једна од карактеристика Недићеве владе и њеног функционисања 1941–1944. године.

То се видело делимично и у њеним оружаним одредима. Највише у симболици и униформама Недићеве војске. Са друге стране, оружане снаге Недићеве владе су се у војним односима понашале у складу са предратним војним правилима. Задржане су све конвенционалне форме војног речника, преписке, титулирања и све друго што је карактерисало доратну војску Краљевине Југославије.

Недић је сарађивао са Немцима, али је сарађивао и са једним антифашистичким покретом – Југословенском војском у отаџбини. Тај однос је био сложен и пролазио је кроз неколико фаза. Како би сте ви могли оценити однос владе Милана Недића и четничког покрета Драже Михаиловића?
— Одмах по образовању Владе Недић је дао налог свом шефу кабинета да ступи у везу са Михаиловићевом организацијом. Генерал Недић је сматрао да је за ствар опстанка српског народа неопходно да се Михаиловић са свим својим одредима одмах пребаци на територију Босне и Херцеговине и да организује борбу против усташког терора и тако пружи заштиту српском живљу. Тамо је требало да организује српски национални елемент у оквиру својих војних формација и створи моћну основу за општу акцију када за њу дође моменат. Жалећи се касније због Михаиловићевог ћутања на овакве конструктивне предлоге, генерал Недић је указао на његову околину (пре свега Драгишу Васића) која га је гурала да одбаци овај предлог, такође и Михаиловићев бес на њега што га је пре рата, као пуковника, казнио са тридесет дана притвора. Чини се да је тад учињена судбоносна грешка, којом је комунистима дат замах да створе своју главну базу на подручју српских крајева ван матице Србије.

И поред јаке и оштре критике упућиване преко радија и штампе, остаје чињеница да су и Недић (и Љотић) покушавали да уреде свој однос са Михаиловићем, као и да о се сложе о признавању Михаиловићевог првенства после завршеног рата. О томе има више различитих података. Према писању скоро свих савременика са стране Недићеве власти, за све време окупације, и Недић и Љотић су покушавали да организују састанак са ђенералом Михаиловићем. Они су хтели да му презентују своје гледање на развој будућих догађаја, а посебно су били ношени идејом да створе заједнички фронт према комунистима. Ипак, до смиривања сукоба и до договора никада није дошло, пре свега због стриктног Михаиловићевог одбијања или ћутања на све иницијативе које су долазиле из Београда.

Какав је био однос Милана Недића и Димитрија Љотића? Да ли би Недићева влада могла током рата да опстане без војне подршке „љотићеваца“ – Српског добровољачког корпуса?
— Циљ оснивања Владиних оружаних и добровољачких одреда у септембру 1941. био је враћање реда и мира у Србији. Да није било устанка који је водио у такво стање, оружани или добровољачки одреди тешко да би били формирани од стране окупатора. Доборовољачки су били формирани на бази омладине једне странке, али ови одреди нису били страначка војска. Ти одреди су представљали оружане формације Недићеве владе и служили су искључиво у њене сврхе. О овоме сведочи и чињеница да такве снаге нису биле образоване по доласку окупатора са којим се могла пронаћи извесна идеолошка блискост, већ када је опстанак Србије у којој је пламтео устанак угрозио њено постојање.

Добровољци, Српски добровољачки корпус – СДК – у одсуству комуниста, а којих није било у Србији у већем формату до лета 1944, сматрали су Михаиловићеву организацију за свог главног непријатеља. Немачки трупни команданти на терену Србије су посебно били наклоњени добровољцима, са којима су сарађивали више од годину дана. На прелазу 1942. у 1943. дошло је до промене немачког става и схватања да је СДК као борбена јединица српске владе једина заслужује пуно њихово поверење, па је дозвољена реорганизација тих снага у пет батаљона а касније пет пукова, који су укључени у борбене активности, као основа војна снага српске владе за борбу против устаника.

Да ли су оружане формације Недићеве Србије током рата починиле веће ратне злочине против цивилног становништва, према ратним заробљеницима и друга кршења међународног ратног права? С друге стране, како су ослободиоци и савезници поступали према овим Недићевим јединцима током и по завршетку рата?
— Ранија историографија је утемељила мишљење да су се снаге Недићеве владе „свирепо“ обрачунавале са комунистима и њиховим присталицама. Како није идентификован ниједан већи злочин ових снага у борбама у Србији, сугерисано је да су главна злодела ове војске била везана за логоре, пре свега Бањички и Завод за преваспитавање у Смедеревској Паланци.

Бањички логор, у ранијој касарни 18. пешадијског пука, а данашњој Војној академији, по својој организацији био је логор затвор. Служио је за прихватање заточеника ухапшених од стране српске или немачке полиције. У првом реду, логор је био резервоар талаца из Србије за стрељање по потреби, када се одмаздама одговарало на поједине устаничке акције. Овај логор имао је двојну немачко-српску управу, али је команда била немачка. Уосталом, као и идеја о његовом формирању, која је била донета у оквиру немачке команде Београда и државне тајне полиције (Гестапо), а формализовао ју је штаб немачког војног заповедника за Србију 22. јуна 1941.

Логор у Смедеревској Паланци није био део Бањичког логора нити било ког другог система осим просветног. Кроз овај завод прошло је око 1.200 омладинаца од 15 до 25 година, али је тешко установити каква је реална корист била од њиховог рада осим по чињеници да је највећи број њих имао прилику да избегне да буде стрељан као комунистички симпатизер или у талачким групама. Део питомаца је приступио националним снагама, и то је можда и највидљивији ратни успех ове институције.

Са друге стране, још у току заузимања Србије од стране комунистичких партизана, био је видљив однос према заробљеним снагама Недићеве владе, посебно према добровољцима. Они припадници Недићевих снага који су заробљавани од Ваљева средином септембра па до Београда 20. октобра 1944. готово су као по правилу били одмах стрељани од стране партизана. Тако је поступљено и са три добровољачка пука предата од Британаца. Они су почетком јуна 1945. били ликвидирани на стратиштима у Кочевском рогу.

Победа комунистичких снага у Србији октобра 1944. показала је да за Недићеве снаге нема милости. Жртве Недићеве војске, поднете после заробљавања у Србији 1944. и Словенији 1945, то немо доказују. Управо снаге Недићеве војске представљале су политички режим против кога су се комунисти борили од своје појаве у Југославији.

Да ли су заиста постојали немачки захтеви према Недићевој влади да пошаље војнике на Источни фронт, на коме су се против Црвене армије борили представници скоро свих европских народа, укључујући и наше суседе, пре свега Хрвате?
— Делатност снага Недићеве војске била је искључиво у унутрашње сврхе, никако због спољнополитичких циљева. Оне снаге нису учествовале, рецимо, на Источном фронту, што је био манир са неким другим снагама из југоисточне Европе, нити било где ван Србије до октобра 1944. И касније, после повлачења ових снага из Србије, оне у борбеном смислу нису напуштале југословенски простор.

Генерал Мајснер је 1942. тражио од Љотића да се из састава Српског добровољачког корпуса пошаље једна јединица на Источни фронт и тако симболично манифестује српска борба против комунизма. Љотић објаснио да је свестан опасности која долази од Совјета, али је одбио да подржи ову идеју. Истоветно је реаговао генерал Недић, који је одбацио Мајснерову идеју да било који војник из Србије оде на Источни фронт и бори се против Совјета.

Поред малог броја аргументованих и историјски утемељених расправа на ову тему, покренута је једна политичка и медијска кампању против рехабилитације Недића, чија сте жртва постали и ви. Борко Стефановић је вас навео као разлог свог одласка из Демократске странке а председник Бојан Пајтић је покренуо поступак за ваше искључење из ДС због „релативизације фашизма“. Како као научник и коначно као човек коментаришете све ово?
— Да будем искрен, непријатно сам изненађен реакцијом врха Демократске странке. Ја спадам у њене данас ретке чланове од оснивања. Нисам очекивао да се принципи демократије и слободног мишљења тако компромитују у странци која је управо била промотер демократских вредности од обнављања свог рада 1990. Ми смо у њеним ранијим програмима прокламовали вредности и опредељења које данас мало ко помиње. Од стриктне позиције центра, либерализма, доследног антикомунизма, наслеђа Демократске странке из ранијих епоха, до наслеђа Зорана Ђинђића. Данас, тај језик у врху странке подсећа ме на некакве „оживљене“ бољшевике, умишљене да је у европској социјалистичкој интернационали спас и за нашу ДС. Односно да, као што је чинио Борко Стефановић, позивају на радикални политички заокрет улево.

Кад вас неко олако оцрни да „релативизујете фашизам“, онда ту не треба много памети да установите куда све то иде. Напротив, људи који су својим лошим поступцима довели странку довде где она јесте ни једним чином никада нису позвани на одговорност. Рекао сам већ, на овај начин Демократска странка је обрукала себе, свој демократски потенцијал, наслеђе, па и будућност. Такође, и мене као њеног доследног члана и научника…

Извор: НОВИ СТАНДАРД

Везане вијести:

Генерал Милан Недић није пристао ни да само три српска …

Генерал Милан Недић – издајник, или пророк српског страдања …

Душан Буковић: Случај генерала Милана Недића | Јадовно 1941.

Да ли је Недић окупирао Србију | Јадовно 1941.

Историк и Недић | Јадовно 1941.

Историчари сведоче о Недићу | Јадовно 1941.