Дотјерују жене и дјецу са Козаре

Средином јула 1942. на бјеловарски округ је допремљено и у села размјештено око 16.500 особа са Козаре. Већина тих особа касније је на превару позивана да се врати у свој крај, а, умјесто тога, депортирана је у Јасеновац и тамо погубљена. Велики број их је, заједно са домаћим Србима, нашао смрт у билогорским селима, а за преживјеле је наредних година организирано пребацивање на Козару уз помоћ јединица НОВ-а. Извјестан број одраслих дјевојака и младића ступио је у НОВ и био распоређен у бројним славонским јединицама. Ускоро након тога, усташе су много свијета са Козаре дотјерале на сајмиште у Грубишно Поље.
Тог дана падала је јака киша.

Једна јадна жена уђе нам у кућу сва мокра. Носи нешто кукурузног брашна и моли мајку да јој дозволи да од тога умијеси хљеб и да га испече. Мама јој даде пекач и она тај крушчић премаза водом и стави га у рерну. Ту је била присутна кума Милка Груберова и још нека од комшиница. Брзо је она јадна жена извадила тај свој крушчић, замотала га у неку крпу и отишла. Сад ове три жене коментирају: „Па какав ће то крух бити, па како је без квасца мијешен, па како је испуцао, па да ли је печен…” (Ни данас ми није јасно, особито послије два мјесеца у логору, како те жене нису схватиле ту јадницу и њену позицију. Толико ми се то урезало да нигдје не налазим за то покајање. Као да сам и ја ту нешто крив, пред очима ми је тај испуцани кукурузни крух). Дан, два иза тога додијелише нам једну Босанку са дјететом, дотјерану са Козаре. Звала се Мара Човић, а једногодишњи синчић звао се Милан. Милан је имао велики трбух, био је мршав и имао је глисте. Радо је јео шљиве и кад би која пала са стабла, он би ишао по њу. Послије једно мјесец дана, Милан је умро. Мара је осјетила да се ту код нас нешто петља, да се нека помоћ скупља и односи некамо, па се она повјери мајци да су јој муж и отац у партизанима и да не зна јесу ли живи. Причала је што су све преживјели – страх, жеђ, глад, хладне ноћи на отвореном, убијања цијелих фамилија, поготово мушкараца. Да су све мушкарце који нису погинули усташе отјерале у логор у Јасеновац. Говорила је да је из Међеђе код Дубице.

Комшији Јери Голштајну (Gottstein) додијелили су Милана Адамовића, дјечака од Приједора, старог неких 14 или 15 година, Анђи Маљковића жену са два дјечака од четири и шест година, а куми Милки Груберовој, жену и дјечачића од три, четири године. Њега смо сви упамтили по томе што је јео земљу као чоколаду.

Мој вршњак Звонко, из куће мога дједа, пун је прича о томе како су усташе заробиле и побиле четнике и партизане на Козари. Говори да је и поглавник Анте Павелић био на Козари па су усташе направиле зид од својих тијела, а поглавник је преко тога зида из тешке стројнице пуцао по партизанима и четницима. Остатак љета прошао је у купљењу шљива, испекло се нешто ракије. Краве смо редовито тјерали на пашу. Страх од неизвјесности је стално присутан. Приче са Козаре продубиле су страх од ближе будућности. Са Маријаном је повремено долазио к нама његов шеф и мама би их увијек частила јелом, колачем, јер кафе није било. Шеф је био отмјен, старији господин са наочалама, мало је теже ходао па је носио штап. Са тим штапом правио је особите покрете – штап би најприје усмјерио готово водоравно према напријед, а онда би га одрешитим покретом прибадао земљи. Маријан га је некад знао опонашати, чинећи те покрете кишобраном, а нама би то било забавно и смјешно. Чини ми се да је то био једини хумор у оно вријеме.

< Покрштавање                                                    Садржај                                           Дотјеране су и словенске породице >