Извјештај о конференцији

English

У организацији Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Госпић-Јадовно 1941., те суорганизацији Института за савремену историју из Београда и Академије наука и умјетности Републике Српске, у Вијећници бањалучког Банског двора 24. и 25. јуна 2011. одржана је Прва међународна конференција о комплексу усташких логора Госпић-Јадовно 1941.
У раду конференције судјеловало је педесетак учесника и судионика из Србије, Хрватске, Израела, Сједињених Америчких Држава, Италије, Њемачке, Русије, Аустрије, Српске и других земаља.

Конференцију је отворио предсједник организационог Одбора конференције Др Душан Басташић а слиједила су поздравна обраћања представника суорганизатора, Проф. Др Рајка Кузмановића, предсједника Академије наука и умјетности Р. Српске и Проф. др. Момчила Павловића, директора Института за савремену историју из Београда. Учеснике конференције је у име Светог архијерејског сабора СПЦ поздравио изабрани Епископ Липљански архимандрит Јован Ћулибрк. Отац Јован је уједно обавијестио скуп да је одлуком управе Yад Васхема, ова конференција уврштена у први разред важности међународних знанствених скупова о Холокаусту.

Конференцију је поздравио изасланик Предсједника Р. Србије господин Млађан Ђорђевић као и изасланик Предсједника Р. Српске, Сенатор господин Арие Ливне.

Уводно излагање је поднио Др. Ђуро Затезало, историчар који је добар дио својег радног вијека посветио изучавању трагедије Госпићког система усташких логора, што је резултирало двјема капиталним књигама на ту тему. Учесници скупа су му одали посебно признање за његове напоре у истраживању и описивању јадовничке и пашке трагедије с почетка ИИ. свј. рата на овим просторима. На конференцији је одано признање и захвалност Др Затезалу на свим напорима за незаборав жртава усташког система логора Госпић, првог логора смрти у злочиначкој Независној Држави Хрватској, који је постојао од 11. априла до 21. августа 1941.

Слијед систематског масовног убојства недужних људи у ратној Хрватској нема дисконтинуитета и траје до 22. априла 1945. и пробоја посљедњих јасеновачких логораша, јер су последњи преживјели логораши с Пага и Јадовна, уједно и први логораши Јасеновца. Према дугогодишњим истраживањима др. Затезала, за вријеме постојања госпићког система логора смрти у досад евидентиране 33 бездане јаме на Велебиту, од којих је Шаранова јама код Јадовна прогутала највише жртава, те самог логора Госпић (затвор, сабиралиште на жељезничкој станици), логора Овчара покрај Госпића, затим логора код Рисове Главе, логора Слана и логора Метајна, и логора Ступачиново код Башких Оштарија, убијене су укупно 40.123 жртве (38.010 Срба, 1998 Јевреја, 88 Хрвата, 11 Словенаца, девет Муслимана, два Мађара, два Чеха, један Рус, један Ром и један Црногорац).
Конференција се није задржала само на непосредној јадовничкој и пашкој трагедији, већ је та проблематика постала полазиште за разнородна стручна излагања, која су за своју основицу имала памћење, сјећање и проучавање Геноцида, Холокауста, али и историјски ревизионизам, који попут пошасти хара источном Европом, од Балтика до Црног мора, при чему Балкан није изузетак, Хрватска посебно.

Након уводног излагања Др. Ђуре Затезала слиједила је конференцијска сесија под називом „Сјећање није довољно“ под предсједањем изабраног епископа липњанског и патријархова викара владике Јована (Ћулибрка).
У оквиру прве сесије излагали су: предсједник Савеза јеврејских општина Србије Александар Нећак (реферат „Сјећање није довољно“); бивши предсједник Савеза јеврејских општина БиХ и стручни савјетник на Хебрејском универзитету из Јерусалима Иван Черешњеш (реферат „Сјећање као идеологија у друштвима која се мијењају – ‘Никад више’ као парадигма сјећања на Холокауст’“); предавач с Бечког универзитета политолог др. Љиљана Радонић (реферат „Рат сјећања на постјугославенском простору“), а универзитетски предавач на катедри политичких знаности с Балл Университy из Сједињених Држава др. Францине Фриедман прочитала је писмо Конференцији извршног директора Центра Симон Wиесентхал из Јерузалема др. Ефраима Зуроффа (који је требао одржати реферат „Значај правде послије Холокауста у Источној Еуропи након пада комунизма“), након чега је господин Саламон Јазбец са Маргеловог института из Загреба проговорио скупу о Случају Ашнер и значајним друштвеним порукама које одашиља његово некажњавање у Хрватској и Аустрији.

Господин Јазбец је говорио о потреби кажњавања ратних злочина из доба Холокауста, те из доба геноцидног страдавања српског народа у злочиначкој Независној Држави Хрватској. Његово излагање је коинцидирало с објавом смрти усташког ратног злочинца Миливоја Ашнера, који је у 99. год. живота некажњен умро у Целовцу, његовом боравишту након бијега од хрватских правосудних власти с почетка јула 2004. године. Излагање је попраћено с великим интересом пуног аудиторија. Као предстојник предстојништва градског редарства у ратној Пожеги, Миливој Ашнер одговоран је и за депортације невиних грађана Пожештине у систем усташких логора Госпић-Јадовно, темељем злочиначког расног законодавства и геноцидне политике усташке НДХ.

Реферат А. Нећака је дао неке поуке које ваља извући из свега што је протеклих десетљећа учињено и неучињено по питању очувања сјећања на Холокауст у Србији и другдје на Балкану, с резимеом – сјећање није довољно. Уз сјећање и обиљежавање, не треба занемарити истраживање и едукацију, посебно у свјетлу чињенице да је већ прошло 66 година од краја ИИ. свј. рата, па младе генерације нису у довољној мјери свјесне свих догађања на овим просторима 1941-45. „Кад једно друштво не едуцира младе, ствара могућност и отвара простор за појаве нетолеранције, ксенофобије, расизма, мржње и антисемитизма“, како је истакао у свом раду. Уз то, у свом реферату др. Зурофф још додаје да је потребно и довођење злочинаца из доба Холокауста пред лице правде, освјешћивање момента колаборације, прихваћање кривице, али и реституција.
Черешњеш је уз помоћ богате и крајње упечатљиве видеопрезентације настојао објаснити како „премостити хисторију и колективно памћење Јевреја и нејеврејских заједница које постоје у истом окружењу“. То је и конкретно изложио на примјерима (не)очувања јеврејских гробаља и монумената из НОБ-а, односно обиљежјима страдања Јевреја у ИИ. свј. рату на Балкану, као и геноцидних страдања Срба, те других народа.
Вриједан реферат др. Радонић изазвао је реакције и плодну дискусију, реплике и појашњења, што је изнимно корисно и што даје додатну димензију занимљивости оваквим скуповима; карактер Конференције без одређених контроверзи не би био потпун, а облик маркантан. Темељна теза реферата Љиљане Радонић јест да „појединци и колективи сјећање на прошлост користе за сврхе садашњости, памте само оне догађаје које могу уградити у своју слику о себи или властитој групи“, уз финалну запитаност, хоћемо ли се „у ‘рату сјећања’ успјети удаљити од аргументације да увијек само ОНИ манипулишу прошлошћу, док смо МИ само невине жртве“. За претпоставити је да би њен реферат изазвао исте реакције и да је одржан пред другом публиком у Загребу или Београду или Сарајеву, Љубљани, Скопју, Новом Саду, Подгорици, Приштини…… Из те перспективе схватања проблематике, не треба чудити да се једна „страна“ осјећа погођеном, иако не би требала, јер су све стране на подједнак начин тангиране.

Друга сесија „Извори, документи и свједочанства“ одржана је под предсједањем директора Института за савремену историју из Београда проф. др. Момчила Павловића, а на њој смо имали прилику одслушати реферате: мр. Јована Ћулибрка из Јерусалима („Мемоари, аутобиографије и биографије припадника савезничких мисија у окупираној Југославији као извори за истраживање 1941. године и Јадовна“); талијанска историчарка и уредница ТВ-куће РАИ Wорлд Мила Михајловић(„Талијански извори – Документи о масакру Срба у Далмацији, Лици и Книнској крајини /1941-1943/); те православни свештеник у Армији БиХДраган Шућур („Страдање свештенства Српске православне цркве у систему усташких логора Јадовно-Госпић 1941. године“).
Докторант на Хебрејском универзитету у Јерусалиму мр. Јован Ћулибрк нагласио је у свом реферату значај рецентних отварања архива који су досад били недоступни, па чак и непознати. Како наводи: „Посебно значајну групу извора чине они чији су аутори или протагонисти Јевреји из Палестине који су учествовали у различитим британским мисијама, најчешће оним које је организовало МИ9, обавјештајно одјељење које је било специјализовано за спашавање оборених пилота. С обзиром да је у њихов задатак улазило и спашавање Јевреја које затекну на територијама на којима су дјеловали, они су обраћали пажњу на стратишта и логоре.“
Реферат Миле Михајловић је био најисцрпнији од свих који су изложени на конференцији, уз уводни реферат др. Затезала. У њему је изнешено изнимно много нових сазнања, између осталих и о Јадовну и стратиштима на Пагу, а до којих је дошла истражујући кроз више година талијанске војне архиве у самој Италији. Њезино обимно истраживање се наставља. Очекујемо нове резултате и резимее у стручним публикацијама које припрема.
Свеобухватан је био и реферат бањалучког свештеника Драгана Шућура о страдању православног свештенства у систему усташких логора Јадовно-Госпић 1941. Према његовим подацима, у неколико мјесеци постојања логорâ, у њима је убијено: два архијереја, пет јеромонаха, 56 свештеника, два ђакона, два калуђера, два богослова и један православни теолог.
Трећа сесија првог радног дана Конференције „Контекст Другог свјетског рата“ одржана је под предсједањем академика Николе Поповића. Реферати: историчар др. Кирил Феферман с Московског Центра за проучавање Холокауста и члан Комисије за додјелу медаља праведника међу народима Yад Васхема („Нацистички ‘Дивиде ет импера’ – Успоредба совјетског и југославенског случаја 1941. године“); историчар др. Филиппо Петруцци с Универзитета у Цаглиарију („Талијанска окупација Туниса и Југославије: Разлике и сличности у односу према Јеврејима“); те историчар проф. др. Рапхаел Исраели с Хебрејског универзитета у Јерусалиму („Ислам на Балкану под њемачком окупацијом“).
Др. Феферман је изложио занимљив реферат уз пројекцију неколико ексклузивних кратких филмова из руских архива о уласцима нацистичке војске у поједине градове окупиране Европе, па тако и у Загреб и Сарајево.
Др. Петруцци је такођер имао интересантан реферат о судбини и различитим судбинама појединих јеврејских заједница у Тунису, Алжиру и Југославији, те различит третман двије заједнице у Тунису, аутохтоних тунижанских Јевреја и јеврејске заједнице талијанских Јевреја у Тунису, поријеклом из Ливорна.
Др. Исраели је изложио трећи занимљив реферат о ставу исламске заједнице у ИИ. свј. рату на Балкану наспрам Срба и Јевреја, те утјецаја јерусалимског муфтије на промјену доминантног става муслиманске заједнице Босне и Херцеговине од критизирања, па и одупирања усташком и нацистичком терору над Србима и Жидовима у Босни и Херцеговини – што је било исказано у резолуцијама појединих муслиманских заједница по градовима – па све до активног учешћа у усташким и нацистичким формацијама које су ишле и на Стаљинград, али и вршиле масовне злочине над Србима и Јеврејима у Босни и Херцеговини (Ханџар-дивизија).
Последња сесија првог радног дана „Јадовно у политици и идеологији НДХ“, под предсједавањем стручњака за политику Источне Еуропе, с нагласком на подручје бивше Југославије, политолога проф. др. Францине Фриедман с Балл Стате Университy из САД-а, реферате су одржали: историчар др. Милан Кољанин виши стручни сурадник Института за савремену историју из Београда („Логор Госпић у хрватској национално-расној политици 1941. године“); те др. Младенка Иванковић виша стручна сарадница Института за новију историју Србије и савјетник Јеврејског историјског музеја из Београда („Јадовно – ‘Аријанизација културног озрачја ‘ Независне Државе Хрватске – Јеврејски интелектуалци и студентска омладина међу првим жртвама масовних егзекуција“). Одлични Реферати др. Кољанина и др. Иванковић дадоше јасну и широку илустрацију позадине и вишедимензионалности усташке расне и националне политике, односно идеологије непосредно након стварања злочиначке НДХ, али и касније.

Почетна сесија другог радног дана Конференције „Калеидоскоп увида“, под предсједавањем др. Филиппа Петруцција, није имала најављени реферат директорице удружења грађана из Загреба ЦЕНДО др. Мелите Швоб („Жидови страдали у Јадовном“), која није присуствовала Конференцији из здравствених разлога а реферат вишег кустоса Музеја жртава геноцида из Београда и Крагујевца др. Јована Мирковића, прочитала је на крају пете сесије други кустос Музеја жртава геноцида из Београда („Жртве рата 1941-1945. рођене на подручју Босанске крајине према до сада извршеној ревизији пописа из 1964. године с посебним освртом на страдање старијих лица и страдање у логору Јадовно“).

Пету сесију отворио је врло информативан реферат др. Николе Жутића с Института за новију историју Србије из Београда („ Личко крваво љето 1941: Римокатолички инспиратори и извршитељи геноцида“). Најављено је штампање зборника радова пристиглих на Конференцију по позиву организатора и научног одбора, па ћемо вјеројатно имати прилике упознати се и с рефератом који је требала на скупу изложити др. Швоб. Дјеломично је, међутим, тему већ покрила др. Младенка Иванковић својим изврсним рефератом.
У свом реферату, др. Жутић даје историјски контекст Лике, средине у којој је било могуће с наступом усташке НДХ организовати прве логоре смрти на Балкану. Појашњава разлоге због чега је то тако, односно, због чега је баш у Лици почело с првим масовним убојствима Срба и Јевреја, те организацијом логорског сустема убијања тих народа на нашем дијелу Европе. Освјетљава и улогу Римокатоличке цркве у том геноциду. Истиче да су од Хрвата у злочиначкој НДХ први страдавали „унитарни либерали“ и „југославенски националисти“, а тек затим комунисти.
Иза предавања др. Жутића, на ред је дошло врло емотивно излагање, пуно хуманистичких порука, од стране универзитетског предавача математике проф. др. Дана Новака с Итхаца Цоллега, Неw Yорк (Сједињене Државе) о страдању његове породице у Јадовном, у Метајни и код Карлобага 1941, те његовом проласку истим путевима 2005. године, у потрази за истином о тим страшним догађањима која су се збила прије његова рођења 1949. године у Израелу. Уз предавање је била видеопројекција његовог пута на Јадовно и Паг. Кад је након много мука и тражења, напокон пронашао запуштен локалитет Шаранове јаме на Јадовну, Дани је на рубу гротла страшне јаме оставио у знак обиљежја тог мјеста и као спомен на страдање своје обитељи један упаљач с Давидовом звијездом из свог џепа.

Дани је врло дојмљиво изложио муке своје породице која дуго није знала потпуну истину о судбинама својих чланова, па је та мучна тајна притискала свакидашњицу свих чланова породице, све док он сам, не издржавши притисак незнања, двије године након смрти своје мајке рођене Загрепчанке Зденке Новак рођ. Стеинер није одлучио да крене из Америке у истраживачки посјет Хрватској и разјасни гдје су и како страдали његова бака, тетка, брат његова оца и први супруг његове мајке. Иако је рођен послије рата, у знак посебне солидарности са жртвама и кроз трансцендентални момент повезаности и својеврсног племенитог поистовјећивања с њима и њиховим страдањем, Дани Новак је своје излагање насловио „Преживјело дијете логораш – Особно сјећање и пренесено искуство“. На крају реферата др. Новак поручује: „Вријеме је да истина изађе на видјело, да се залијечимо и опростимо. Историја се не мора поновити.“ Било би добро кад би свијет чуо и усвојио ријечи тог племенитог појединца.
Иза др. Новака, надахнуто и значајно предавање одржао је члан Међународне комисије за истину о Јасеновцу др. Владимир Умељић из Маинасцхаффа, Њемачка („ Социјално-психолошки аспекти феномена геноцида у свјетлу теорије дефиниционизма“). Др. Умељић закључује: „Статистички гледано, већина починиоца једног геноцида су ‘нормални’ људи и тешко да ће један нормалан човјек пожељети или учинити зло својој мајци, брату, сину или супрузи. Довести једног ‘нормалног’ човјека, дакле, дотле да у својој беспомоћној жртви у тренутку властитог тешког криминалног и неморалног акта (мучење, убиство) не види своју мајку или своје дијете, свог брата или своју сестру, подразумијева један висок ступањ психагогичног успјеха редефинирања дотичне жртве – то жртвено биће за починитеља у том тренутку није људско биће, те његова властита радња за њега није ни криминална ни грешна.“

Конференција је закључена у суботу, 25. јуна поподне, а у вечерњим сатима истог дана одржана је промоција двије мемоарске књиге талијанског сенатора и дугогодишњег градоначелника Латине 90-годишњег Аимонеа Финестре.

На Конференцији су судјеловали бројни новинари и уредници дневних и недељних новина, те неколико издавача из Босне и Херцеговине и Њемачке, књижевници и публицисти, а међу слушаоцима су били у значајном броју кроз оба радна дана студенти Филозофског факултета Универзитета у Бања Луци, што је посебно важно за едукацију младих у локалној заједници о Геноциду и Холокаусту, те угледни појединци и активисти из регије, од којих издвајамо:
Др. Милана Басташића, аутора монографије Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.; представницу организације Јасеновац Ресеарцх Институте из Неw Yорка за подручје бивше Југославије Наду Љубић из Београда; предсједницу Јеврејске општине Ниш Јасну Ћирић; сенатора и савјетника предсједника Републике Српске Арие Ливнеа; потпредсједника Републике Српске проф. др. Емила Влајкија; изасланика српског предсједника Тадића Млађана Ђорђевића; предсједника Академије наука и уметности Републике Српске академика Рајка Кузмановића; академика Владимира Лукића из Међународне комисије за истину о Јасеновцу и Удружења Јасеновац-Доња Градина; помоћницу гл. уредника магазина „Печат“ из Београда Наташу Јовановић; тајника Одбора за Јасеновац СПЦ-а презвитера Драгослава Тополца; предавачицу с Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву Сању Савић; Јанка Велимировића из Комисије за истраживање ратних злочина и евидентирање жртава рата Р. Српске; предсједника Удружења логораша из Другог свјетског рата Гојка Кнежевића; пјесника Гаврила Стевића; бившег уредника Тањуга и публицисту Јована Бабића, те бројне свештенике из бањалучке епархије.
Посебно истичем да су Конференцији присуствовали и преживјели заточеници усташких концлогора.
У недјељу, 26. јуна 2011. судионици Конференције заједно су присуствовали парастосу и кадишу те обиљежавању Дана сјећања на Јадовно, над Шарановом јамом, с откривањем обновљеног монумента на том мјесту.
Било би неправедно посебно издвајати било који реферат од оних који су изложени током Прве међународне конференције о комплексу усташких логора Госпић-Јадовно 1941, јер су сви били на свој начин вриједни и значајни, те су пажљивом слушачу могли рећи много и о јадовничко-пашкој трагедији у усташкој НДХ, али и о другим проблемима и темама повезанима с том великом темом.

Предсједник организационог одбора                                           Саламон Јазбец

Др Душан Басташић                                                                  Маргелов Институт

УГ Јадовно 1941.                                                                Загреб, Р. Хрватска