DOKLE ĆEMO DA TRPIMO UVREDE?

Datum objave: utorak, 21 jula, 2015
Veličina slova: A- A+

Srpski trubač iz Prvog svjetskog rata

Srpski trubač iz Prvog svjetskog rata

ČEDOMIR ANTIĆ

Da li zaista misle da niko neće preplivati Drinu da brani naš narod i državu?
Da budem iskren, nije važno da li je Aleksandra Vučića u Potočarima napala grupa terorista ili navijači, ljuti građani ili ojađene porodice. Nije najbitnije ni da li su hteli da izvrše atentat, linčuju ga ili da mu samo nešto poruče. Kao centralnu poruku svega što se dogodilo vidim suštinski neuspeh navodnog dvadeset godina dugog nastojanja da se Srbi, Bošnjaci i Hrvati pomire. Do neuspeha nije došlo, mišljenja sam, zato što neko u Srbiji, Srpskoj, FBiH ili Hrvatskoj ne poštuje žrtve i ne prihvata zločine.

Mada je činjenica da oko toga ne postoji potrebni konsenzus, u manjoj ili većoj mjeri kod bilo kojeg od tri naroda. Neuspeh je utemeljen na odnosu prema ratu. Ima Srba za koje rat nije završen. Ali rat nije završen ni za zvaničnu Republiku Hrvatsku i za demokratski izabrano bošnjačko vođstvo Bosne i Hercegovine. Poruke koje su uputili član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, bošnjački politički funkcioneri, pa čak i predstavnici uleme, jasno govore da od pomirenja nema ništa.

Dok je rat za jedne završen, pa su pod pritiskom SAD i EU isporučili sve optužene Haškom tribunalu, prihvatili posledice rata, pomirili se sa svim međunarodnim sporazumima, za bošnjačku i hrvatsku političku elitu stanje rata je najviši domet njihovih nacionalnih stremljenja. Pored toga što su prema njihovom viđenju njihovi sunarodnici (retko su žrtve bile sinovi i kćeri elite) bili najveće i upravo jedine zaista politički značajne žrtve rata, oni, paradoksalno, veruju da su u tom ratu i pobedili višestruko brojniju, bolje organizovanu i opremljenu srpsku vojsku.

ŠTA POSLE POTOČARA?
Samo nisu uspeli baš sve da izvojuju na bojnom polju, na kom su vojno pobedili, a, što bi rekao Dobrica Ćosić, u miru izgubili. Jer, uprkos svim pobedama, Republika Srpska još postoji. Pored želje da Srbe i Hrvate pretvore u nacionalne manjine, sa otprilike istim pravima koja imaju Srbi u Albaniji ili Crnoj Gori, u Sarajevu od Srbije očekuju da prihvati njihov nacionalni mit.

Vješanje

U Hrvatskoj, posle svega, posle nekažnjenog uspeha u proterivanju naroda Srpske Krajine, osporavanju ustavnih prava Srba i međunarodnih sporazuma, mi treba da se radujemo što tamo svi od Ustavnog suda do poslednjeg lokalnog siledžije progone ćirilicu i još da učestvujemo u mitologiji rata, gde je pitanje nestalih, među kojima su Srbi daleko nadproporcionalno prisutni, nekakav hrvatski zahtev prema Srbiji.

Dokle ćemo da trpimo uvrede? Zar posle nasilja u Potočarima, povrede i poniženja predsednika srpske vlade treba da slušamo o nepoštovanju koje su mu iskazali politički predstavnici Bošnjaka, Turaka, Amerikanaca… I o nepristojnoj Klintonovoj opasci da bi sve bilo izbegnuto da je Vučić stigao kasnije ili otišao ranije.

Kao i da je sada red na Nikolića da dođe u Srebrenicu. Treba li i dalje da slušamo bezobrazna tumačenja zapadnih novinara-vojnika, koji za svako nasilje i nepravdu nad Srbima imaju istorijsko opravdanje. Kada je sedam odsto kosovoskometohijskih Albanaca jurilo srpske starice i decu po enklavama, palilo crkve i rušilo kuće, to je bila poruka da je vreme za „određivanje statusa“ Kosova, jer narod koji Kušner voli više nego sve druge je „nezadovoljan“.

DA LI ZAISTA MISLE DA ĆEMO TO DOZVOLITI?
Sada na informativnim mrežama na engleskom čujemo kako je riječ o „opravdanom gnevu“ zato što je Srbija molila Rusku Federaciju da glasa protiv rezolucije, koja je srpski narod i Republiku Srpsku trebalo da trajno moralno diskvalifikuje.

Srpski vojnik

U pravu su oni koji kažu da je za zločine na prostoru bivše Jugoslavije delom bilo odgovorno, pored ostalog, i sistematsko predstavljanje srpskog naroda kao žrtve. Da, pošto su Srbi bili proglašeni „ostatkom nezaklanog naroda“, „nebeskim narodom“, a njihove granice prepoznate u svetinjama i grobnicama, postalo je moguće opravdati svaki zločin u ime tog naroda.

Ako je nešto moguće reći u prilog srpskog naroda, jeste da su zločini nad njim počinjeni u vrijeme NDH prikrivani i relativizovani tokom više od četiri decenije, da zločinici nisu progonjeni i da su srpska prava u Hrvatskoj i BiH bila uoči rata pogažena.

Imali smo nekoliko godina, u slučaju javnosti deset, a u slučaju države pet ili šest, predstavljanja Srba kao isključivih žrtava i Hrvata i Muslimana/Bošnjaka kao zločinaca. Sada imamo dvadeset godina takve politike Bošnjaka, Hrvata, Njemačke, Britanije, SAD… Tu kampanju mržnje podržava i nekoliko stotina autošovinista, agenata, najamnika, dobronamernih ljudi i korisnih idiota u Srbiji.

Njihove nevladine organizacije su prošle godine primile od srpske i stranih vlada više novca nego celokupna naša nauka. Ako za godinu ili deceniju Republika Srpska bude pregažena u nekoj novoj zločinačkoj „Oluji“, ako deset ili stotinu hiljada Srba, budući da nemaju zaštitu kakvu je imao Vučić, prođu kao bošnjačke žrtve iz Srebrenice ili srpske iz Bratunca, siguran sam da će nas savetovati i pritiskati da ćutimo i radujemo se čistoj „evropskoj budućnosti“ pred nama.

Da li zaista misle da ćemo mi tako nešto dozvoliti? Da su nas uplašili Haškim tribunalom? Da niko neće preplivati Drinu da brani naš narod i državu? Da će se ratni huškači i saučesnici zločina iz Beograda izvući i neće odgovarati?

Ne treba da budu u to baš potpuno uvereni.

Izvor: Novi Standard

 

Vezane vijesti:

Ćutanje kao „državni interes“ – Jadovno 1941.

PRENOSIMO: ” DESTRUKTIVNI” SRPSKI NACIONALIZAM …

MOLBA ZA OPROŠTAJ UPUĆENA SRPSKIM ŽRTVAMA …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top