Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941-1991. – Догађања пред Први и Други свјетски рат

Крајем 19. и почетком 20. вијека, па и касније, праваштво је важна и значајна компонента хрватске повијести. Фраза о „оцу домовине” је производ правашког покрета. Његови припадници славили су и славе Старчевића као пророчку, каризматску фигуру.

Старчевићево учење извире из сплета реакција на стварну друштвено-политичку увјетованост, али и из његова карактера. Умјесто да се Старчевићева садашњост и будућност схвати као наша прошлост, њега се претвара у узорнога сувременика са функцијом мита. Старчевићево дјеловање увјетовано је положајем Хрватске у Хабзбуршкој монархији с главним питањем – остварити хрватску државност унутар Монархије или изван ње.

Своје увјерење да су, осим Бугара, сви Јужни Славени заправо Хрвати, Старчевић је први пут формулирао 1852. као одговор на тврдње Караџићева наука да су сви штокавци Срби. Знања о Старчевићу као човјеку његова времена и о његовим друштвено-политичким тврдњама не погодују доживљају Старчевића као мита. Занемарују се спознаје стечене на темељу норми историјског истраживања.

Уочи Другог свјетског рата његовим насљедницима прогласили су се сљедбеници фашистичког расизма. Сувремене предоџбе не извиру из повијесне збиље, него из нечијих сувремених потреба. Коначно, Аустроугарска монархија већ деведесетак година не постоји. У контекст правашког мита о Старчевићу и политике праваша данас, не може се ставити ни његов однос према католичкој цркви и његове тврдње о штетности папинске свјетовне власти. Ватикан се већ одавно одрекао свјетовне власти.

Уважавајући сву историјску истину о оснивачу Хрватске странке права, треба рећи да су најзлочестији (да не кажем, најгори и најкрвавији) они Хрвати, који су вјероломством православља од Срба настали. Ту, без сумње, спада и Анте Старчевић, оснивач Хрватске странке права. „Хрватског оца домовине” родила је, својим млијеком, на својим грудима дојила и својим рукама одњихала мајка Српкиња.

Најгласнији, један од првих, ако не и први сљедбеник Анте Старчевића и његове Странке права на Билогори био је Иван Јемершић Непомук. Његов производ је зачетник усташтва у Грубишном Пољу жупник Петар Сивјановић. Јемершић је кукавичје јаје у гнијезду српске Билогоре.

Нема одиста ниједног Хрвата на свијету који у своје вријеме није био „старчевићанац”. А Стјепан Радић је продужио баш одандје гдје је овај “хрватски Катон” и “отац Хрватске” био стао.

Тко је од Хрвата у младости читао Старчевића, а касније Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, претпосљедњег вође старчевићанске идеје Странке права. Старчевић, Радић, Павелић и Туђман – то је политичка и духовна династија хрватска. Четири “оца домовине”, који се не могу замислити један без другог.

Праваши су, прије свега, антисрпска странка у Хрватској – све до Радића, Павелића и Туђмана. Зато и Анте Павелић, шеф државе, у својим говорима једино и велича Анту Старчевића и Стјепана Радића, а Туђман Павелића уважава као “повијесни интерес хрватског народа”. Не спомињу сељачког бунтовника Матију Губца, који је са Србима из Жумберка дигао буну против господских изјелица. Њега су спалили, “крунисали” на загребачкој пијаци, уз свечано учешће загребачког бискупа са свећеницима, заставама, крижевима и свијећама још у XVI вијеку.

Долазак династије Карађорђевића, која се у вањској политици ослања на Француску и Русију, на власт у Краљевини Србији 1903. године, један је јаки изазов за велику, али већ онемоћалу вјештачку државу, царевину Аустро-Угарску. Балканске државе су ојачале, уједињују се у тежњи да заувијек истјерају турску империју из Европе. Стварају балкански савез – Црна Гора, Србија, Бугарска и Румуњска, које у јесен 1912. године објављују рат Турској. Србија је извојевала велике побједе код Куманова и Битоља, помогла Црној Гори да освоји Скадар, а Бугарској Једрене. У Аустро-Угарској сазријева мишљење да без уништења Србије нема ништа од њеног ширења на Балкану. Повод за рат били су пуцњи Гаврила Принципа у Сарајеву 28. јуна, на Видовдан 1914. Истог дана нахушкана гомила започиње погром сарајевских Срба. Затварају се српске школе, забрањује се употреба ћирилице, хапсе се напредни интелектуалци, свештеници, професори и имућнији Срби.

Слично стање је било и у Хрватској у којој је Српска православна црква помоћу култа Светосавља будно радила на националном освјешћивању српског народа. Тада је све то забрањено. Започела је тортура и масакри Срба у Загребу. Многи Срби и свештенство у Босни отјерани су у логор у Добоју. Уз помоћ њемачке армије и бугарске војске у јесен 1915. године Србија је покорена и окупирана. Српска војска пјешке је прешла пут преко Албаније и преживјела је. Борци су отпремљени на Крф да се одморе. То је доба стварања Солунског фронта. Фронт је створен на инсистирање руског цара. Ова је војска већ у јесен 1916. године од Бугара отела Битољ и стала на своју државну територију.

Александар I је ушао у рат 1914. као југословенски ослободилац и врховни заповједник који је издао наредбу својим трупама да пређу границу, с тим да их онамо чекају Југославени. У овом смислу одржан је и програм у Нишу 6. маја 1915. под предсједавањем Ива Ћипика, познатог књижевника и великог Србина из Трогира у Далмацији. У програму је учествовало много Срба, Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске, који су се тамо нашли било као емигранти, било као ратни заробљеници. Храбра српска војска је затим дошла на идеју да се ни на Крфу не говори ни о чему другом, него само о југославенству. Ту је регент Александар први пут дошао у додир с југославенским интелектуалцима, који су се затим разишли по савезничким државама. Лондон је 1915. био пун ових идеолога. Престолонасљедник, одговарајући на поздрав архиепископа од Кантерберија, говори да се налази на челу војске која ће остварити вјековну жељу – идеал уједињене браће.

Априла 1916. године он јавља својој војсци да су савезници готови да нас помогну у нашој ослободилачкој улози. Никад неће знати несрећни Хрвати, нити ће икад вјеровати у свом подлом сумњичењу свега што је српско и витешко, са каквом су чистотом мисли и неприкосновеним некористољубљем Срби и њихов краљ у тим моментима радили. И посљедњу кап своје крви био је готов дати и народ и краљ Александар за хрватски народ, који је само туђе владаре вјерно служио (чак и на фронту против Срба) и само туђу тиранију звао аутономијом, и узимао само најгоре моралне примјере од оних који су га у Хабзбуршкој монархији сматрали посљедњим народићем. (Довољно је успомена из године 1790, 1830. и 1868).

У септембру 1918. године српска војска је заједно са француским јединицама пробила Солунски фронт и избацила Бугарску из рата. Спаса Тројним силама више није било. Тада хрватски Сабор, 31. октобра 1918, проглашава отцјепљење од Аустро-Угарске државе и стварање Државе Хрвата, Словенаца и Срба. Српска је војска 1. новембра ушла у Београд, а 6. новембра у Сарајево. Рат је завршен 11. новембра капитулацијом Њемачке. Послије једномјесечних преговарања и опасности од талијанске војске, која запосједа приморје, дошло је до уједињења свих југославенских народа (изузев Бугара) у прву заједничку државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), 1. децембра 1918. године. Као историјска чињеница остаје да су нову државу прихватили само Срби и Црногорци, који су своје државе утопили у нову творевину, пуну унутарњих супротности. Главни и стални непријатељи нове државе су били вањски: Ватикан због католичке цркве, Мађарска јер је изгубила Војводину, Аустрија јер је била поражена и сведена на њемачке земље, Албанија због Косова и Бугарска због пораза. Пријатељски сусједи нове државе били су само Румуњска и Грчка. Од унутарњих противника ваља истаћи националистичке снаге Хрвата, Албанаца и Македонаца.

Никола Пашић рачунао је да ће у Загребу осјетити благодат Устава из 1921. године, нарочито због поређења са тужним искуством бечког апсолутизма или нагодбом из 1868. Рачунао је и на то да неће Хрвати једини на свијету остати слијепи пред заслугама Србије за то што су најзад добили право да говоре како им је воља – и о једној монархији, и о жезлу једног краља, и о угледу једне опћеобожаване краљице.

То што је Стјепан Радић узео за свог учитеља Анту Старчевића, управо је безобзирност према туђој логици, укус за популарни парадокс и плебејску доскочицу и уопће ону неумјереност са којом су њих двојица правили своје поставке какве ниједно друштво, осим хрватско, не би могло поднијети.

Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску он је учинио неизмјерну штету отаџбини српској, какву раније није учинила ниједна непријатељска војска која је нападала ову земљу.

Године 1928. посланик Јосип Предавец је рекао: “Ми ћемо отићи још једном у Београд да се братски растанемо”. Међутим, за то Хрвати нису имали храбрости, а Срби нису имали памети. Београд и Загреб ово нису учинили на вријеме и најзад је дошло до неизмјерних срамота за српски народ, а затим и до хрватске издаје и покоља, које више нитко не може исправити. Хрватска је постала највећим непријатељем српског народа у цијелој његовој историји.

Усташким емигрантима успијева атентант на краља Александра 9.10.1934. године. Неколико дана пред избијање Другог свјетског рата (1.9.1939) београдски режим се споразумијева са Мачеком о стварању Бановине Хрватске као спаса Југославије. Међутим, то је био наговјештај стварања Хрватске.

Споразумом Цветковић-Мачек тадашњи Београд подијелио је Хрватима српске историјске територије у Босни и Херцеговини, укључујући једну чисто српску обалу од ушћа Неретве на југ нашег приморја. Била је то као ситна пара у рукама Цветковићеве владе за нагодбу са непријатељем српства, најслабијим којег је оно икад имало против себе!

Хрватска сељачка странка др Влатка Мачека успјешно води националну политику у циљу стварања самосталне хрватске државе. Наум јој полази за руком стварањем Бановине Хрватске 1939. године. Створени су оружани одреди, звани Сељачка заштита, који слободно вјежбају са дрвеним пушкама, које ће ускоро бити замијењене правима. Националистичке и шовинистичке страсти нагло се разбуктавају, а сва кривица бацана је на српски народ. Године 1941. Хитлер позива балканске земље да добровољно приступе Тројном пакту. Три Југославији сусједне државе: Мађарска, Румуњска и Бугарска одлучују се за приступање Тројном пакту. На тај начин Југославија има везу са западним савезницима само преко Грчке. Принц Павле одлучује да потпише приступање овом пакту 25. марта 1941. године у Бечу. У Београду и Србији проговара народ, а генерал Душан Симовић 27. марта стаје на чело пуча. Тиме је на власт доводен краљ Петар II (није имао ни 18 година).

Мачек је послије Симовићевог удара отишао у Загреб да сачека ослободиоце Хрватске. Његова странка без и најмањег отпора прешла је, по примјеру војске и бановинског чиновничког административног апарата, и сама на страну Павелића, новог шефа Бановине.

Као Радић и као Павелић, Мачек је подједнако желио независну Хрватску, ма са које стране она дошла. Линија хрватске националне политике од Старчевића до Франка, затим Радића и Мачека, ишла је у свом непрекидном правцу. Српски политичари одговорни су пред историјом јер нису признали и због тога што су извртали ова факта. Доведоше најзад Немањину државу пред оно масовно издајство Хрвата на западном фронту, а затим и до покоља Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, све до Берана. Наступило је убијање Срба официра и српских батаљона гдје су год били у мањини. Најзад, дошло је и до предаје наше морнарице без борбе и до посвемашњег помагања Хитлеру за утврђење “новог поретка” у нашој држави.

Мобилизација, проглашена послије пуча, спроводила се јадно и по њој се видјело да су дани државе Југославије одбројани. Војсци генерала Недељковића од 60.000 обвезника јавило се свега 16.000 и то највећим дијелом Срба. О томе је у часопису Saturday Evening Post писао новинар, добро познати, Браун. По хрватским гарнизонима су поубијани Срби официри, митраљезима су убијане трупе српског поријекла (као у Мостару и Бјеловару). Предавши своје заставе непријатељу, хрватски официрски кор се, ослобођен, предао (на сопствене молбе) усташкој војсци Павелића, а одмах затим је отпочело клање српских маса у Независној Хрватској. У бјеловарском крају побунио се 108. пјешадијски пук на мобилизацијском зборишту у Клокочевцу. Похапшени су официри Срби и Црногорци. Неки су убијени. Команданта пука су свезали за столицу и пљували му у уста. Фолксдојчери су донијели радио-станицу из Велике Писанице и јавили служби Абвера у Бечу да је Бјеловар ослобођен. Пук се вратио у Бјеловар гдје га је са Градског магистрата поздравио доктор Јулије Маканец, говорећи о независној хрватској држави. Град је истовремено искићен хрватским и бијелим заставама. Код православног, српског становништва завладао је велики страх и неизвјесност, а код хрватског становништва велика радост. Српско становништво изван Србије осјећа се несигурно и страхује од блиске будућности.

Радић својом десетогодишњом политиком, Прибићевић продужењем коалиције и тог програма и, најзад, Мачек успјели су да доживе да Југославија буде компромитирана и Београд уништен. И то не само међу непријатељима, него и међу пријатељима. Да се представимо као држава која је свачија и ничија, у којој је 2/3 народа остављено ван уставних права и то због 1/3 која је дошла да саботира и разорава. Постали смо држава без народности, без војске, без патриотизма. Држава с народом који је на фронту издао свог краља и који прелази у војску једног гангстера, коље по својој држави своје суграђане, обара њихове цркве и олтаре и силом протјерава из светог православља дјецу и жене нашег великог и славног племена!

Ето, то учинише Хрвати који су своју главу правили у католичкој цркви, за нас непријатељској, а и у бечкопештанској култури, за нас неприступачној.

< Историјски контекст и његов утицај на уже географско подручје   Садржај   Преглед догађања на простору источне Билогоре 1941. и 1942. године >