Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Dobrovoljci

Datum objave: četvrtak, 19 januara, 2017
Objavljeno u Ostalo, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+
Srpski dobrovoljci
Srpski dobrovoljci

I danas kiša.
I tišina.
Ritmičko dobovanje po oluku se ne računa. Sam zvuk je kiša. Siva polja u daljini. I magla. Ne toliko gusta da ne vidim kuće oivičene kukuruznim poljima. Crveno sa zlatnom niti okolo. Kao nekada petokraka na zastavama SFRJ.
Zajebano je to… Sećanje.
Lepo je gledati to. Tu kišu. Sa terase stana. Sigurnost ili nesigurnost velegrada. Ili velesela. Kako se uzme. Ili ostavi. Uživanje.
A koliko puta sam je proklinjao i psovao svega čega se setim, osećajući kako mi probija i poslednji suvi deo odeće i sliva se niz leđa. Jeza. Magla se uvlači u kosti, a vatru i da je smem zapaliti, ne bi me zagrejala. Možda samo dlanove. I lice. Premeštam se sa noge na nogu i osećam kako je sve više blata na patikama. Bol u stomaku podseća da je ona konzerva koju sam podelio sa drugom, davno pojedena. Telo traži još. A nema.
Jedino vode ima na pretek. Još je samo u kolenima nemam.
I komarci. Ulaze u uši, usta, nos, oči… Jedno jutro sam osvanuo sav otečen. Mislili su da je alergija na nešto. I jeste. Na komarce. Autan je vredeo više nego išta. A nije ga bilo…
Sećam se, da smo te zime, zavučeni u jedan podrum, gladni i promrzli, iskopali neki stari šporet i dok smo pokušavali da upalimo vatru u njemu, dim je bio toliki da se čak i sveća na podu počela gasiti zbog manjka kiseonika, a mi, polegli po betonu i pribijeni jedni uz druge, umorni i neispavani, drhtimo od hladnoće. I onda, neverica! Čujemo zujanje komaraca! Nadjačala je snežnu vejavicu! U decembru mesecu! Toplota ga je oživela. Žilave krvopije.
Spavali smo na slami. Romantično, zar ne? Pa i ne baš, ako je slama puna buva. I ne znaš od čega se više češeš. Od Buva, il’ od slame što bode.
Kako sam bio srećan što sam bio nepušač. Ubrzo je ponestalo cigareta. Našli su kasnije neki stari duvan. Zavijaju, puše i kašlju. Smrdelo je kao sam đavo. Ali puše. I vi ćete reći: Pa kako su bre mogli?! A kako su mogli kada je i tog, ko zna kog i od kada duvana ponestalo, pa su počeli da skidaju kukuruzovinu, onu crnu svilu i nju da uvijaju u neke stripove. To je bio jedini papir. I onda uz kijanje idu i šale Frenki Belevenu smrde noge… a ne to što puše.
Hrane je bilo u početku. A onda, sve manje. Potrošile se zalihe. Na kraju smo delili jednu konzervu. Nas dvojica. I parče hleba. Imao sam žešću liniju tada. Ali, nismo se žalili. To je što je.

E, sad, vi se pitate, gde sam ja to bio. Smrzavao se, kisnuo, gladovao…
Na ratištu.
Bio sam dobrovoljac. Jedan od nas osam. Prvih osam iz mog grada. Kasnije ih je bilo hiljade i hiljade, iz cele zemlje… I skoro svi su se vremenom potrošili. Neko pre, neko posle. Samo je nas nekolicina opstala.

Onda su primali samo starije od 25 godina. Ja sam bio slagao. Nisu mi ni tražili dokumenta. Nepuna 21 godina. Samo što sam izašao iz vojske. Kuvalo se, uveliko…
Početak ’91. I onaj čuveni snimak u Splitu. Brkati ustaša davi onog dečaka na transporteru. A ZNAO sam da taj mučeni vojnik nema municije kod sebe i nema čime da se brani. A sve to gledaju njegova majka i sestra i devojka…
I to je bilo to. Što je prelomilo u meni.
Idući gradom, naišao sam na letak, gde pozivaju sve starije od 25 da se jave u dobrovoljce. Srpski četnički pokret… itd. Sreo sam se s tim ljudima. Svi su bili stariji od mene. Avanturisti, zanesenjaci, kriminalci… Bilo je svega. Samo jednog sam profesora sreo, za svo vreme rata. Mirka Lavadinovića. Ubiše ga ustaše. Zajedno sa njegovim najboljim drugom, Bobanom.
Pobegao sam od kuće. Moji nisu ni znali gde sam. Otišli smo preko. I borili se. I dva puta sam dobio gelere. Ali sam se izvukao. I opet bih išao. Znam da sam radio pravu stvar. Štitio sam svoj narod. Borio se za ideale. Nacionalista. Patriota. Nisam bio plaćenik.

Ali, ja nisam ovde da bih vam pričao o ratu. I o tome kako je to. O barikadama. O mom vatrenom krštenju. O ljudima koji su ratovali i ginuli oko mene. O prvom mrtvom drugu…
Ne. Sve je to neka druga priča.
Ovde sam da kažem da je dužnost i obaveza svakog Srbina da ide da se bori, ma gde se Srbi nalazili. I takvu sam zakletvu položio. Ali ne onu, Titovu. Koju su njegovi uglancani, uobraženi, naštancovani manekeni prvi pogazili. A dobili su sve. A takvi i još gori i dan danas vode ovaj putujući cirkus od armije. Propali cirkus koji čine neuhranjeni slon, olinjali lav i nekoliko tužnih klovnova sa preterano bučnim najavljivačem programa.
Ne tu.
Zakletvu MOJE Jedinice.

Opet bih išao da se borim za svoj, srpski narod kao nekada. I u Hrvatsku i u Bosnu i na Kosovo… A sve su to tuđe i međunarodno priznate države. Vi ste ih priznali, trenutna vlasti. I da li sam ja zbog toga plaćenik? Pas rata? Ne. To znam i ja a i ti. Koji čitaš ove redove.
Ja sam patriota. Ja ne mrzim tuđe nacije, ali ne mogu da ih volim više nego svoju. I boriću se protiv svakog koji krene da nas ubija. Svidelo se to bilo kojoj vlasti ili ne. Ne kažem Državi, jer oni NISU država, isto kao što ni vi, njihovi neistomišljenici takođe niste. Svi ste vi trenutni. I svakog od vas interesuje vlast i samo vlast.
I zato ste prolazni. Nema vas. Nestaćete. Neki već i jesu.

Narod je ono što čini državu. Kakav god da je. Čak i ovako slabašan, apatičan, uplašen. VI ste ga takvim napravili. Vi, političari. Osiromašili i materijalno i moralno. I duhovno i telesno.
Ali smo i dalje Srbi.
Još uvek ponositi. Hrabri. Tvrdoglavi.
I još uvek pravoslavni.

Gledam kako pokušavate u isti koš da stavite umobolnike koji razapinju, čereče i odsecaju glave neistomišljenicima, čak im jedući i delove tela i sve to pod maskom Vere. I te i takve otpadnike od ljudske vrste izjednačavaju sa porodičnim ljudima. Patriotama. Običnim ljudima koji žele da odbrane nejač progonjenu od fašista i krvoloka. I koji kada se vrate, s Božjom pomoću, jednoga dana svojim kućama, nastaviće sa pređašnjim životima. Biće očevi, radnici, domaćini… Neće ići okolo i odsecati glave, ubijati nevernike… Neće biti ništa drugačiji, jer sve strahote i nedaće i stradanja su živeli i preživeli na ovoj balkanskoj vetrometini poslednjih 25 godina.
Pritisnuti ste od zapada, pa morate tako. A ne smete da uvedete zakon protiv džihadista. Ne daj Bože da se oni pobune. Plašite se. Pa onda, hajde sve. U isti koš.
E, nismo isti!
Nismo isti bili ni ’45. kada su u isti koš stavljeni ustaše i četnici. Poistovetili su genocid koji je izvršen nad srpskim narodom od većine hrvatskog i muslimanskog naroda, sa sporadičnim zločinima Srba. Zločin je zločin, ali organizovani zločini otelotvoreni u vidu logora, jama i gasnih komora sa nebrojenim žrtvama NIJE ISTO kao i sporadični zločini pojedinaca. Ne može i ne sme biti isto. Tako su ustaše i ponovile svoje zločine u građanskom ratu devedesetih. Zato što su se izvukli nekažnjeno u Drugom svetskom ratu. I OPET ĆE, samo ako dobiju priliku. Ista je to krv. Isti neljudi.
Gledam ih kako ponosito postavljaju slike sa fašističkim obeležjima. Hrvatski dragovoljci u Ukrajinskom građanskom ratu. Tu su i sekire, kame, brojanice… Ikonografija 40-ih… Ali, oni se bore na „pravoj“ strani. Zar ne? Zato ih niko i ne dira… Oni nisu psi rata i plaćenici. Pravi sektor prava strana…
Da nije tužno, bilo bi smešno.
Nazivate plaćenicima one Srbe koji se bore kao dobrovoljci…
Zašto?
Zato što primaju platu? Pa primite i vi platu… Ah, da… Vi je već primate… Da li ste zbog toga što primate novac od strane zapada, zapadni plaćenici? A ne… Vi ste lobisti, to su donacije, sponzorstva… Povratiću.
Patriote su otišle preko da se bore. Ostavile su svoje porodice za sobom, žene, decu… Od čega će te porodice da žive? Od vazduha? Pa naravno da i red je da im se da novac da pošalju porodicama. Da ih osiguraju. Za ne daj Bože. Ovde ionako mnogi od njih ne primaju platu. Sigurno taj novac neće trošiti preko.
Smeta vam možda količina novca? Ne bi vam smetao da je u vašim džepovima… Pa nisu to srpski političari koji su sve ugrabili za sebe, a narod osiromašili. To je plata borca. To je plata ratnika. A za šta VI primate milione i milione evra, dolara… Naravno, plate su vam transparentne, a oni ostali prihodi? Ispod žita? Aaa?

Da li ćete i mene, trenutna vlasti, osuditi na robiju ako krenem da branim Srbe? Preko. Kao nekada. Ili su i te šačice preostalih Srba u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, takođe unapred osuđene, isto kao i mi.
Kažite.
Ako smete.
Ja sam smeo.
I smem.

Piše: Vuk JSO

Izvor: Crvene beretke

Vezane vijesti:

Heroji Bitke za Košare | Jadovno 1941.

Srpski narod i ruski dobrovoljci | Jadovno 1941.

Ruski heroji – oni su voljeli Srbe više od života | Jadovno …

I mudžahedini su zamukli!




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top