Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Nisam ove godine otišao u Sarajevo na komemoraciju nastradalim pripadnicima JNA 1992.godine. Nekako je suviše stvari bilo protiv. Više subjektivnih nego objektivnih. Subjekti su iz Odbora Vlade Republike Srpske za njegovanje tradicija oslobodilačkih ratova.
u Dobrovoljačkoj
Nije se ove godine silazilo u Sarajevo, već je komemoracija održana samo u Miljevićima u Istočnom Sarajevu. Takva je bila odluka Odbora zbog ponašanja kantonalnih vlasti u Sarajevu, koji osim što godinama odbijaju postavljanje spomen-ploče, ne dozvoljavaju da se komemoracija obavi na mestu zločina u Dobrovoljačkoj (sada ul.Hamdije Kreševljakovića), već smo pomereni na autobusko okretište van ulice. Sve smo to trpeli, trpeli smo i uvrede i provokacije ,,Zelenih beretki“ i njihovih simpatizera, trpeli smo i to što po prijavi protiv tih ,,NN“ lica godinama ništa nije preduzeto, ali prošlogodišnje vancivilizacijsko bacanje sveća i cveća prvo u kontejner, da bi nakon intervencije članova Odbora i gradskih vlasti bile na kratko vraćene na mesto komemoracije, a odmah zatim bile bačene u Miljacku, zaista je prevršilo meru bilo kakvih normi ponašanja.
Iako do sada jedini starešina sa teritorije Srbije koji je išao na komemoraciju ove godine to nisam uradio, svoj doprinos dao sam objavljivanjem priče preživelih diverzanata o masakru na Skenderiji 2.5.1992.godine. Priču sam prvo poslao ,,Večernjim novostima“, ,,NIN“-u i ,,Danas“-u, ali se glavni urednici nisu udostojili da na upit iz elektronske pošte bar odgovore, a kamoli da priču bar u skraćenom obliku objave. Kada već oni nisu bili zainteresovani priču sma objavio na svom blogu, baš na dvadesetpetogodišnjicu masakra. Više od godinu dana sam tražio petoricu preživelih i rodbinu nastardalih, obilazeći ih i moleći da ispričaju svoja svedočenja o tom događaju. Tek kada su svi detalji bili usklađeni sa njihovim sećanjima dobio sam odobrenje da priču po prvi put publikujem javnosti.
Kako ni ja, koji sam bio u istoj jedinici, nisam znao sve tragične detalje o tom masakru, normalno je da je priča izazvala ogromno interesovanje i za nekoliko dana ju je pročitalo preko 20 000 ljudi. Osim na mom blogu priču su preuzeli portali iz Republike Srpske: ,,Srbi u BiH“, ,,Trebević.net“, ,,Sarajevo-RS.kom“ i ,,Trebinje059.kom’‘, u Crnoj Gori je objavljena na portalu ,,Ujedinjenje.kom“, dok je u Srbiji priču preuzeo samo portal ,,Vidovdan.org“. U saradnji sa novinarkom ..Glasa Srpske“ Željkom Domazet tekst je prilagođen štampanom izdanju, a kasnije je objavljen i u elektronskom obliku. Time je medijski mrak probijen, a laži koje o tom događaju 25 godina priča muslimanska strana na trenutak prekinute. Međutim…
7.maja je, možda upravo kao odgovor na moj članak, osvanuo tekst ,,novinara“ Rada Radovanovića, koji je objavljen sa ultra-mega-giga bombastičnim naslovom ,,BEOGRADSKI NOVINAR RASKRINKAO VELIKOSRPSKU POLITIKU“: Izjednačavaju se žrtve koje su pale braneći i napadajući Sarajevo“. U tekstu je navedeno toliko gluposti da čak ni neko ko je plaćen da piše gluposti ne bi smeo tako nešto da napiše, zbog čega reč novinar i jeste pod navodnicima. Za imenovanog piše da je novinar lista ,,Danas“, a negde sam pročitao i da je, ili je bio novinar ,,Slobodne Evrope“, što još više daje na težini izrečenih gluposti. O čemu se radi? Iako su ljudi koji su preživeli pakao Dobrovoljačke napisali nekoliko knjiga, npr. Miladin Petrović (inače pravi novinar)-,,Tajna Dobrovoljačke ulice u Sarajevu“ i Ratko Katalina-,,Tri rata Ratka Kataline 1991-1992.“, Rade Radovanović daje sebi za pravo da, iako nije bio u Sarajevu za vreme tih dešavanja, svima nama koji smo bili objašnjava šta se u stvari desilo i kako su nam vojnici i kolege ubijeni.
U tekstu navodi da je u Dobrovoljačkoj ,,zapravo, poginuo jedan jedini vojnik… On se zvao Zdravko Tomović, bio je iz Han Pijeska, vozač sanitetskog vozila koje je bilo u koloni, a koje je neko pogodio projektilom iz zolje“. Pošto je Zdravko Tomović bio moj vojnik dužan sam da objasnim zašto je ovo neviđena glupost:
– Zdravko Tomović u koloni u Dobrovoljačkoj ulici nije vozio sanitetsko vozilo već Opel Kadet 1.3S (popularnu ,,Suzu“), sa puk.Enes Tasom kao staršinom vozila i još dva lica, potpukovnikom Josipom Ivanovićem i građanskim licem Ivankom Stankov.
– Vozilo nije pogođeno projektilom iz ,,zolje“, već je junačina iz ,,zelenih beretki“ skočio na haubu i ispalio skoro čitav okvir iz automatske puške u vojnika Tomovića i pukovnika Tasu dok su sedeli u vozilu. Tom prilikom vojnik Tomović Zdravko ubijen je na licu mesta, teško je ranjen puk.Taso, a lakše ppuk.Ivanović i GL Ivanka Stankov.
Osim toga, u koloni nije ubijen ,,samo jedan vojnik“, iako je i taj jedan previše, metkom u glavu dok je ležao n aasfaltu ubijen je takođe moj vojnik Đukić Miodrag, što sam na blogu opisao u svedočenju bivšeg vojnika Bojanić Slobodana. Tom prilikom ubijen je i pukovnik Gradimir Petrović.
Ni to sanitetsko vozilo koje se pominje u tekstu nije pogođeno ,,zoljom“, već su ljudi ubijani na licu mesta metkom u glavu, što takođe ima objašnjeno u knjigama, a ima i na više mesta na internetu. Tu su ubijeni puk. Dr Radulović Budimir, puk.Miro Sokić i GL Normela Šuko.
Ubijeni potpukovnik koji se pominje nije Jovanović već Jovanić Boško, i nije bio u sanitetskom već u drugom vozilu. Njega su prvo isprebijali nogama i kundacima, zatim mu pucali mu u leđa i mrtvog ga vratili u kabinu vozila, kako bi izgledalo da je nastradao u borbi, a ne da je mučki ubijen.
Pukovnik Boško Mihajlović je ubijen metkom u potiljak dok je ležao na asfaltu, što je već više od šest ljudi, na koje je ,,podvučena crta“. Naravno da ih ima još, ali ovom prilikom je dovoljno da se shvati poenta.
A gore navedeni pripadnici prema Radu Radovanoviću nisu ubijeni zverski, zlikovački i monstruozno, pošto je u tekstu to sve pod navodnicima, već je to sve ,,velikosrpska politika“.
Pomenuti ,,novinar“ dalje navodi da je ,,U centru, na Skenderiji … gde je samo u onom jednom BOVu… praktično izgorilo njih desetak … jer je vozilo naletjelo na prekinuti tramvajski kabl visokog napona … A kabl je prekinut tokom arjtiljerijske kanonade sa okolnih brda, sa srpskih položaja na grad, što je početak Opsade Sarajeva…“ Da kod navedenog ,,novinara“ postoji stid i sram nikada ne bi komentarisao ratna dešavanja kada ne razlikuje šta je BOV (skraćeno od: Borbeno Oklopno Vozilo), a šta Pincgauer (terensko vozilo) u kojima su nastradali diverzanti. I naravno da nisu nastradali naletevši na kabl pod naponom već onako kako sam naveo u priči ,,U paklu Skenderije“, što se sa slika i da zaključiti.
Dalje se navodi ,,To je granatiranje centra… to razaranje vitalnih civilnih objekata… pošte na Obali, recimo… trajalo je skoro dva sata, u rano jutro 2. maja 92. Nakon toga je uslIjedio napad JNA na grad iz tri pravca…“ Kakvo granatiranje u rano jutro 2.5.1992. kada je napad na vojne objekte tog dana počeo napadom na Dom JNA u 12 časova? Do tada vojska nije nijedan metak opalila, a kamoli granatu, i samo neko retardiran može poverovati u priču da su vojnici iz čista mira otvorili vatru iz Doma JNA na ljude koji su čekali autobus.
Što se tiče ,,razaranja“ pošte pripadnici JNA koji su krenuli u deblokadu Doma JNA bili su zarobljeni u ulazu pored pošte i nemaju sa tim nikakve veze, jer je na njih pucano iz raznih oružja, između ostalog i ,,zoljama“ i ,,osama“ SA DRUGE STARNE MILjACKE. Znači, sva razaranja su mogla biti samo od strane muslimanskih snaga koje su na njih dejstvovale. Priča o tome da je vojska zapalila poštu nekim sredstvima koja ne mogu da se ugase, među kojima se pominje i napalm, takođe je propagandna glupost, pogotovo što je na JuTjubu postojao snimak muslimanske strane gde uhapšeni građanin koji je radio u pošti priznaje da je zapalio poštu (snimak je kasnije obrisan, ali o tome postoji članak koji možete videti ovde).
Da ne bih dužio, kao pripadnik 65.zaštitnog motorizovanog puka za koji se vezuje početak okupacije Sarajeva i pokušaj zauzimanja institucija, mogu ukratko da kažem ono što sam sve vreme u raznim intervjuima i ponavljao:
– Nije postojalo nikakvo naređenje, ni pisano, ni usmeno, o napadu na Predsedništvo BiH ili bilo koju drugu instituciju u Sarajevu jer je vojska prem aprethodnom dogovoru sukcesivno napuštala i Sarajevo i BiH. Da je takvo naređenje postojalo prvo bi ga dobila jedinica u kojoj sam bio, tako da bih za njega sigurno znao, a pošto su svi pisani dokumenti ostali u koloni u Dobrovoljačkoj, a veze prisluškivane, do sada bi sigurno bilo prezentovano od strane ,,branilaca“.
– Pošto naređenje za napad na institucije BiH u Sarajevu nije postojalo, normalno je da nije postojao nikakav ,,napad iz tri pravca“ na centar Sarajeva, a kamoli pokušaj osvajanja Sarajeva od strane JNA. Ne treba biti nikakav vojni stručnjak da bi se shvatilo da se napad na grad od preko 200 000 stanovnika ne vrši sa tridesetak ljudi u terenskim vozilima i sanitetima.
– Pripadnici JNA nijedan jedini put nisu prvi ispalili metak, niti kod Doma JNA, gde su muslimanske snage prvo ubile portira Dževada pa su tek onda iz Doma odgovorili, niti kod pošte, gde je prvi BOV pogođen ,,osom“, kada su poginula tri vojnika, pa su tek onda pripadnici puka odgovorili boreći se za život, niti na Skenderiji, gde je prvo ubijen por.Gvozdenović. To je jedna i jedina istina, sve drugo je propaganda smišljena radi izbegavanja odgovornosti za počinjene zločine.
– U tu propagandu spadaju i izjave zarobljenih starešina u kojima ,,priznaju“ da su oni prvi otvarali vatru, jer su sva priznanja iznuđena pod teškim maltretiranjem zarobljenih, protivno Ženevskoj konvenciji, van svih pravila međunarodnog humanitarnog prava. Sve starešine zarobljene 2.5.1992. su prošle teška maltretiranja, od potpukovnika Božinovskog, Načelnika Doma JNA, pa do poslednjeg vodnika iz ,,Šuputove grupe“. (Samo jedan primer: potpukovnika Božinovskog, koga su ranjenog zarobili, sa prostrelnom ranom kroz pluća operisali su bez anestezije u bolnici Koševo, da bi ga iz bolnice oteo Ismet Bajramović-Ćelo i vodio na više mesta gde je tučen, klan, izvođen na lažna streljanja, iscrpljivan nespavanjem, čak je i urinirano po njemu, da bi na kraju u polusvesnom stanju bio odveden u Predsedništvo BiH gde je potpisao dirigovanu izjavu o tome kako je vojska prva otvorila vatru kod Doma JNA. Razmenjen je 19.maja i nakon lečenja na VMA u jednoj od emisija je demantovao da su navodi u izjavi njegovi, već je pod prisilom, kako bi spasao goli život, morao da je potpiše i pročita pred kamerama. Od posledica maltretiranja u zarobljeništvu umro je 1998.godine u pedesetšestoj godini života.)
– Ono poslednje što bi svi, mislim SVI, bez obzira na naciju, versku, klasnu ili rasnu pripadnost trebali da shvate PRE NEGO ŠTO UĐU U BILO KAKVU DISKUSIJU O DOGAĐAJIMA U SARAJEVU 1992: ubistva pripadnika JNA, najvećim delom vojnika na odsluženju redovnog vojnog roka, od kraja aprila pa do 3.5. u sudskim spisima su zajedničkim imenom nazvana ,,Slučaj Dobrovoljačka“, što ne znači da su svi sa spiska ubijenih ubijeni u Dobrovoljačkoj ulici prilikom izlaska kolone JNA iz Komande 2.VO. To znači da su u ,,Slučaj Dobrovoljačka“ ušla sva ubistva od ubistva vojnika 20.4.1992. u kafiću na Bistriku, preko ubistava pripadnika JNA na raznim lokacijama 2.5.1992. (Drvenija, Skenderija, pošta, RU ,,Đuro Đaković“…), pa do poslednjeg ubijenog pripadnika JNA 3.5.1992. Jedini slučaj za koji je pokrenuta posebna optužnica je streljanje osam vojnika JNA u Velikom parku 22.4.1992. Ako su u ,,Slučaju Dobrovoljačka“ mesta pogibije navedena u spiskovima poginulih, ko tu onda koga i gde ,,neljudski prebacuje“?
Sve gore navedeno biće podrobnije objašnjeno u nekim budućim tekstovima, za one koje istina zanima, jer neljudskije od ,,novinara“ koji za pare tumače događaje o kojima nemaju blage veze jedino su oni koja u ta tumačenja veruju. Zato na ovim prostorima nikada neće biti mira, jer ,,Bez odbacivanja starih zabluda nema ni prihvatanja novih istina“ (Borislav Pekić).
Izvor: Bunar blog
Vezane vijesti:
Miljevići: Služen parastos i položeni vijenci za stradale u …
