Добро јутро, господине Инцко

Већ сам податак да је ОХР, који званично треба да тумачи Устав и стара се да буде спровођен, „жмурио“ више од деценије и по пред флагрантним кршењима људских и националних права једног народа – довољно је да та канцеларија буде распуштена.

Канцеларија високог представника /ОХР/ напокон се сјетила да у Федерацији БиХ /ФБиХ/ и даље не признају конститутивност Срба, упркос Сарајевском споразуму из 2002. године и пресудама разних судских инстанци, које су одавно прекрили прашина политике и гласно ћутање бројних високих представника за БиХ.

Садашњи /не/заборавни шеф ОХР-а Валентин Инцко укорио је три федерална кантона због „ситнице“ да нису реализовали своју уставну обавезу пуних 17 година.

Чињеница да на нивоу цијеле ФБиХ годинама „нема“ довољно Срба у домовима народа, од кантоналних до федералног, није до сада нарочито узнемиравала ОХР. Да јесте, одавно би високи представник предузео неке кораке у том правцу.

Већ сам податак да је ОХР, који званично треба да тумачи Устав и стара се да буде спровођен, „жмурио“ више од деценије и по пред флагрантним кршењима људских и националних права једног народа – довољно је да та канцеларија буде распуштена.

Будући историчари уредно ће забиљежити безбројне смјене високих функционера у БиХ осумњичених /без суда, а на основу самовоље високих представника/ да су, наводно, опструисали Устав. Иста судбина, забиљежиће они, сустизала је и друге личности и институције са других нивоа власти.

Историчари неће моћи, а да не примијете да је већина смијењених српске националности, те да су они долазили из Републике Српске, која је тај споразум и одлуке одавно реализовала.

Истовремено, укидани су дијелови међунарног мировног уговора у Дејтону, па су силом /одлукама Инцкових бивших колега/ или милом /пријетњама и упозорењима/ политичари, владе и скупштине удовољавале вољи међународних намјесника.

Али, ето, основна људска права нису стигла на ред за све ове године. Или, једноставније речено, ОХР се није бавио својим послом – или се бавио управо тако што није радио оно што је требало?

Уосталом, ни Дејтонски мировни споразум није прошао све инстанце БиХ и није верификован на свим нивоима БиХ ни дан-данас. Бошњачка политика је увијек била највећи отворени противник ратификације устава земље на коју се позива.

Запањујући податак? Па, и није, када се узме у обзир „дуго буђење“ ОХР-а по основном питању – питању конститутивности.

Све то не спречава федералне политичаре, нарочито бошњачки политички естаблишмент, да се уредно позивају на ОХР, као на некога ко је надлежан за Дејтонски споразум и да тужака Републику Српску пред уставним судовима да крши Устав који сам тужилац није верификовао.

Зато се „храбри“ Инцков иступ не може схватити другачије осим као посљедица дугогодишње непотребности – и њега лично и цијелог ОХР-а.

Позив скупштинама Посавског, Херцеговачко-неретванског и Западнохерцеговачког кантона да одмах спроведу одлуку о конститутивности и употреби службених језика, те ћирилице и латинице, данас изгледа као дио неког старог и одавно изгубљеног писма којим се баве археолози, а не актуелни политичари.

Да ли је могуће да је ОХР, у међувремену, промијенио своју намјену?

Тако бисмо бар знали да поприлична мјесечна свота коју издвајамо из џепова и са личних рачуна за силне службенике ОХР-а иде за неке, колико-толико, рационалне и нормалне сврхе.

Аутор: НЕНАД ТАДИЋ

Извор: СРНА