Добре вијести – колаборационисти одлазе

Ујутро уобичајена слика – усташе по грабама у претходници, а онда колона… Кад је лијеп, сунчан дан, краве тјерамо у шуму на пашу. Ту се, уз путеве, нађе младе траве, а има и младица са меканим листом што краве исто једу. Одемо од куће негдје око десет или једанаест сати, а враћамо се око три послије подне. Живко је припазио краве, а ја сам скокнуо до Шукића. Никога од партизана нисам видио, али мама Шукићка ми је доста тога испричала. Каже да Руси брзо напредују, а Инглези (тако она изговара) и Американци разбили су пола Њемачке – половица градова у Њемачкој је сравњена са земљом. Сва задовољна прича како њемачки тенкови не могу да иду јер су им наши савезници срушили и попалили све изворе нафте које су имали – неке чак и у Румуњској. Слушам је отворених ушију и уста, али морам натраг кравама. Кратко сам јој испричао о Трандлеровима, а она рече да све зна и додаде како ју је Попржан из Мале Барне погодио првим метком, мислећи да бјежи онај гад, а не његова жена. „Важно је да су њега у’ват’ли. Добро је то Љуба све припремила и обавила“, закључила је.

Живка сам нашао гдје смо се и договорили, па окренусмо краве према кући. Испричао сам му нешто из приче коју сам чуо, али имена нисам спомињао.

Сада је живот потпунији – има посла у врту, носи се трава из врта у котац, имамо двоје малих прасаца. Недавно је Јелинек заклао наше теле, истранчерио га и продали смо месо. То су и остали комшије повремено радили, па су људи долазили до нешто куна. Месо је било јефтиније него у месници, гдје га и није било. За те новце смо купили прасце. Кад одрасту, једно ћемо заклати за зиму, а једно продати да се створе новци за друге потребе. Видимо путем да се у колима возе неки Пемци – Швабе, фамилије Фолксдојчера, али и неки Мађари. Прошло је бар двадесетак кола. Око кола неки иду и пјешице, јер су кола пуна ствари. Видимо да неки возе и по два пута. Не возе намјештај, већ само постељину, робу, гардеробу, вреће жита и канте масти. Дошла тета Анка па прича да се ови селе у Њемачку, да је отишла и Анћика Голштајнова са кћеркицом. Отишла је заједно са оцем, мамом и сестром. То је фамилија Фолксдојчера Цапла (Заппе). Отишле су још двије породице Цапла – трговац са женом и двоје дјеце и још им један рођак, брат или братић, из горњег краја. Онда су ту Краузови, Левови, Шомођи и још неки. Има и оних који су дошли из околних села бјежећи од партизана, па иду и они. Оде и сладоледар Бергер. Сад се јављају питања – па зашто иду, ради чега, је ли они то бјеже од партизана?! То и нас увлачи у неку злу слутњу, подсјећа нас на наше прогоне. Али, шта је ово? Углавном они одоше. Тета Анка нам прича да су звали и њих, и Јеру Голштајна (Готтстеин), и Мару Голштајнову, удовицу Ферде и мајку несталог војника на Источном фронту Фаноуша. Звали су и Трегнере, њихова су двојица у гестаповцима. Позива их неко њемачко удружење. Може ићи сватко тко се ту не осјећа сигурно од партизана. „Ми не идемо никуда“, одрешита је она. „Ми нисмо никоме ништа криви. Они који су у војсци нека раде шта знаду, али ми нећемо оставити кућу и шталу и све“, говори. Слушамо ми па сами себи не вјерујемо шта чујемо. А послије нам оно опет дође – само да нас не поубијају прије него сви оду! Чујемо да је отишао и Гашпар Кишосонди са снајом и унуком, а да је његова жена Јулишка остала. Син Гашпара и Јулишке је почетком рата шуровао са усташама, у Јасновачи је, кад су Срби тјерани у Србију, наводно силовао неку старицу, православку. Послије је отишао у њемачку војску гдје му се изгубио траг. Гашпар је био добар човјек, зидар. Често је волио да више попије, али је словио као добар мајстор који је поштено живио од свог тешког рада. За разлику од њега, Јулишка је, како наш народ каже, била гад, нарочито у почетку рата. Од Трегнера сазнајемо да је отишло доста таквих фамилија из Пољана, Грбавца и доњег краја, те да су сви одвезени влаком.

< Драма породице Трандлер                                            Садржај                                         Барњански циркус у коловозу >