Ђурђица Драгаш: ВЕЛЕБИТУ…

Како да те не волим кад све моје у теби спава.

Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.
Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.
Нестајала сам и рађала се на изворима бистрим.
Умивала се снегом што вечно спава на врховима твојим.
Питала сам те, старино моја, што се не видесмо толико дуго.
Ћутао си… знаш за грехе своје…

Немој, подигни главу, замириши лепотом.
Опраштам ти…
Опраштам пусто Брдо Драгашко,
опраштам Крушковаче и Јарчју јаму.
Опраштам Шаранову и Катину безданку,
Јамину и Јадовно,
пашку гробницу плаву.
Опраштам ти мили,
ниси ти крив.

Знам да си једар од младости њихове.
Да си моћан од крви прокључале, момачке.
Знам да су твоје траве косе девојачке.
Да се модриш као очи дечје.
Знам да си кршевит као руке старачке и суров као смрт коју посејаше звери.

Ал’ како да ти не опростим, рођени,
како да не љубим камен студени и земљу црну.
Како да те не волим кад све моје у теби спава.

Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш