„Žao mi je, ali Tesla je bio Amerikanac“… reči američkog ambasadora u Beogradu Entonija Godfrija „motaju“ mi se po glavi. Malo u šali, a više u zbilji, izgovorio ih je na aerodromu koji nosi baš Teslino ime, ispraćajući avion Er Srbije koji će za Njujork ubuduće leteti s Teslinim likom na trupu.
Možda ste pomislili da ovo pišem zato što su me povredile ili naljutile njegove reči.
Ne, nisu! Samo su ma podstakle na razmišljanje.
U ovu rečenicu je, kako mi se čini, stala čitava američka „filozofija“ kada su u pitanju nacija, pripadnost, odnos prema državi i životu uopšte. Lakonski, jednostavno i toliko svojstveno predstavniku velike sile, jedan Amerikanac usred Beograda „stvari postavlja na svoje mesto“. Nikola Tesla je živeo i radio u Sjedinjenim Američkim Državama, imao je američko državljanstvo i naravno, iz toga sledi jedini mogući zaključak-Tesla je Amerikanac!
Kakva lekcija nama – komplikovanim, zavađenim, zbunjenim Balkancima! Dok se mi raspravljamo, prebrojavamo Teslina krvna zrnca i razvijamo kojekakve teorije o njegovom poreklu, čovek jednostavno rešava „zagonetku“. Džaba vam rasprava-Tesla je naš!!!
Tako to rade Amerikanci…tako su i izgradili svoju moćnu državu. Kad stupiš na njihovo tlo, važe njihova pravila. A njihova pravila nisu za ostatak sveta! U Americi možeš da budeš samo Amerikanac i to je kraj priče. Srbi, Hrvati, Kinezi, Rusi, mali, veliki, crni, beli, žuti… dolaskom u Ameriku prestaju da budu ono na šta su negde daleko bili ponosni i zbog čega su prolivali krv i mrzeli jedni druge. I iako su to često radili baš zahvaljujući američkom uticaju, njihovom mešanju ili „zatvaranju očiju“, onog trenutka kad pređu magičnu crtu, kad dodirnu američko tlo, mogu da zaborave na ono što su nekad bili. Na prošlost, naciju, pravila po kojima su do tada živeli.
Ta pravila, po kojima i danas možete da živite, školujete se i radite u Srbiji, a da ne znate srpski jezik i da vam ni na kraj pameti ne pada da se izjasnite kao Srbin (ili bar Srbijanac), u Americi ne važe. Ono što često podstiču i mere po svetu, u svojoj državi jednostavno „zaboravljaju“. Jednačinu u kojoj je Nikola Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, Srbin iz Like, rođen na teritoriji koja danas pripada Hrvatskoj, rešili su na svoj način. Volela bih kad bismo ih i mi, Balkanci (a posebno Srbi) tako rešavali, bez mnogo filozofiranja i bespotrebnih rasprava.
Zašto je toliko teško priznati nepobitnu činjenicu da je Tesla bio Srbin? Jer, šta bi drugo mogao da bude sin sveštenika Srpske pravoslavne crkve?! Istina je, takođe, da se rodio na teritoriji koja je tada pripadala Habsburškoj monarhiji, a tek kasnije Hrvatskoj. Činjenica je i da su ustaše u Teslinom Smiljanu, u leto 1941. , zverski pobile gotovo sve Srbe koji su tu živeli (od njih 621 ubijeno je 558). Među njima je bilo i 11 Nikolinih prezimenjaka.
Verovatno bi tu skončao i on, da nije bilo nauke i Amerike… da je kojim slučajem bio samo još jedan oštroumni, ali priprosti lički seljak. Nesporno je da su Srbi u Smiljanu ubijani i 1991. i da ih danas tamo nema. Gotovo da ih nema ni u Gospiću i čitavoj Lici. Ipak, Nikola se „vratio“ i to na „velika zvona“. Tri decenije posle miniranja spomenika slavnom naučniku, njegova bista ponovo je u Gospiću. Doduše, nije postavljena na isto mesto, tj. centralni gradski trg koji je takođe nosio njegovo ime (danas – trg Stjepana Radića), ali… Nikola se vratio… za razliku od većine sunarodnika.
Ne znam kako na to gledaju oni koji su početkom devedesetih rušili njegov spomenik, menjali imena ulica i škola i brisali sve što podseća na srpsko, ali iskreno, to me baš mnogo i ne interesuje. Iako sam ubeđena da je u pitanju samo korist i potreba da Nikolu proglase svojim, drago mi je što se vratio tamo gde ja ne mogu.
Nekako mi je srce mirnije kad znam da njegova senka ponovo „šeta“ ulicama mog rodnog grada. I iako je logično i praktično ono što je rekao američki ambasador, iako zahvaljujem Bogu što je otišao u Ameriku i zadužio svet, znam da je Tesla naš i da će uvek tako biti.
Naš Nidžo, bistrih ličkih očiju, blagog osmeha i neke nesalomive krajiške snage!!!
Da nije malo pretenciozno, rekla bih da se svi pomalo u njemu prepoznajemo!
Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš