Đurđica Dragaš: Pustilo nas je naše Divoselo da se pronađemo, dotaknemo i radujemo plačući

Spavajte mirno, rođeni moji!!!

Pronašla sam vas, rođeni moji,

pod zelenim pokrovom,

među divljim travama, u šumi izrasloj iz vaših kostiju.

Vodilo me srce, ranjeno i željno.

Vodila me krv vaša što teče mojim venama.

Dozivali ste me, znali ste da vas tražim, u mraku divoseljačkom, u muci našoj zajedničkoj.

Znam da ste mi se radovali! Radovala sam se i ja vama!

Osetili ste moju ruku na vašem hladnom uzglavlju, moj drhtavi poljubac, moje suze na crnoj, krvavoj zemlji divoseljačkoj.

Smirivali ste moje ludo srce, brisali tugu, radovali se mom životu.

Tešili ste me iz svoje mračne, samotne postelje.

Prepoznali ste moj osmeh, vatru u očima i beleg na levom obrazu…

Prepoznali ste svoju krv!!!

Pred našim zgrljajem sklonile su se trave, razmaklo drveće, razbežale zmije.

Pustilo nas je naše Divoselo da se pronađemo, dotaknemo, da se radujemo plačući!

Rastali smo se teško, zahvalni na trenutku ukradenom od večnosti.

Ostavila sam sveću da gori, da obasjava vašu i moju tamu. Ostavila sam ikonu Svetog Jovana da vas čuva.

Ostavila sam vam i svoje srce, svoje suze i svoju ljubav večnu!

Spavajte mirno, rođeni moji!!!

---

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji