Ђурђица Драгаш: Повратак кући

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу…

Сама сам….

Слушам птице…

Питају ме где сам била до сад…

Ћутим…

Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака..

Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки..

Питају ме где сам била до сад…

Сагињем главу…

Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге…

Милујем њихово трње…

Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца ..

Пита ме где сам била до сад…

Плачем.…

Чујем чекрк са бунара…

Трчим…жељна, срећна, опијена..

Чека ме канта пуна воде…

Не размишљам, не питам…пијем, гасим давну жеђ…

Наслањам главу на камен обрастао маховином…

Пита ме где сам била до сад…

Љубим хладну стену, устајем…

Разгрћем нежне, шуштаве листове бреза…

Отвара ми се пут…

Препознајем каменчиће по којима газим, оштру кривину, наслућујем мирис зрелих јабука…

Отварам капију које одавно нема…

Видим кућу иза поцрнелих зидина…

Видим нас који смо давно отишли…

Сагињем се, додирујем земљу и… спазих цвет…

Танан, сићушан, усамљен…љубичасти, дрхтави знак живота…

Грлим га, склупчана и срећна и шапућем… ту сам, опрости ми, вратила сам се…

---

Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!