Ђурђица Драгаш: Пашка истина о људима и нељудима

Данас, ништа на острву Пагу не подсећа на оно зло време, осим два часна крста – на месту логора и масовне гробнице у којој су била тела последње групе логораша.

Лето је… време годишњих одмора, путовања, уживања. Друштвене мреже просто горе од фотографија које би требало да потврде све то. Нижу се слике и снимци  плажа, залазака сунца, таласа који запљускују изманикирана стопала, књига на препланулим бедрима са морем у позадини. Лепо је, опуштено, лагано…

И не бих ја кренула да пишем овај текст да међу тим летњим разгледницама готово свакодневно не виђам и оне са острва Пага у Хрватској.

Хвале се многи моји Фејсбук пријатељи  прелепим, кристално чистим морем, добрим проводом, сиревима и вином које тамане на необичном острву са најдужом обалом на хрватском приморју.

Не лајкујем им објаве. Не због тога што призори нису лепи, што ми они нису драги или због тога што  им завидим. 

Не лајкујем зато што знам шта се пре 83 године дешавало на тим суровим обалама и у мору оближњег Подвелебитског канала.

Знам зашто су рибари у лето 1941. године одбијали да  лове рибу у тим водама.

Знам да је море било црвено од проливене крви, а камена пашка пустиња поприште незамисливих злочина. 

На овом острву, на северу Јадранског мора, у јуну 1941. године формиран је један од првих усташких логора. Тачније, постојала су три – у ували Слана јеврејски и српски, а у селу Метајна логор за жене и децу, први такве врсте у Другом светском рату. 

Логораши су на острво  довожени бродовима из оближњег Карлобага, а према истраживањима професора Ђуре Затезала, који је годинама скупљао податке о злочинима почињеним у НДХ, тај пут смрти прешло је око 8 хиљада људи. У фељтону који је 1975.године објавио загребачки Вечерњи лист, наводи се да је жртава било више, између 10 и 15 хиљада.

Тачан број, као ни на многим другим стратиштима, није утврђен, али процене да је реч о више хиљада људи потврдили су и сами  мештани Пага и Карлобага који су несрећнике превозили ка губилишту.

Паг је тих летњих дана 1941. године личио на пакао. По суровом сунцу, на обалама на којима нема ничег осим камена, логораши су изнуривани глађу и жеђу. Усташе су их терале да, до потпуне изнемоглости, граде пут који не води нигде, спречавајући тако било какав отпор. Жене, девојке и девојчице су силовали, а посебно су били сурови према деци.  

Паг је био чудовиштан камп за обуку. Камп у којем су млади и неискусни младићи обучавани за кољачки занат. О томе сведоче изјаве малобројних усташа који су се после рата нашли пред лицем правде, али једно од најстравичнијих сведочења забележено је 1942. када су једног од њих, Јосу Орешковића, заробили партизани.

Јосо је као свршени гимназијалац, опијен усташком идеологијом, стигао на острво. Међутим, оно што је у теорији без проблема усвојио, није баш тако лако ишло и у пракси. Није Јосо могао да убија и силује, било му је мука од зверстава које је видео. Нашао се убрзо због тога на мети „сабораца“ који су га исмевали и изазивали. Све се, међутим, променило када је на острво стигао један од Павелићевих „првака“ Макс Лубурић који је решио да од Јосе направи правог усташу. Довео је зликовац двоје мале јеврејске деце и наредио Јоси да закоље једно од њих. Младић је рекао да не може, а Лубурић је хладнокрвно извршио злодело. Узео је друго дете, ставио му главу под Јосину чизму и наредио да га згази. Овај је оклевао тренутак, али је ипак послушао команду. Како је сведочио пред партизанима, пукло је тад нешто и  у њему. Напио се после, силовао у убијао без задршке, а касније му за то није требао ни алкохол. Постао је прави усташа! 

Сигурна сам да је и код вас, који ово читате, сведочење  записано у књизи „Павелић“ Шиме Балена, изазвало мучнину који сам ја осетила. Мучнину и  неверицу!

Питате се вероватно шта ме то тера да, у ово време кад се траже другачије приче и теме, пишем о овим страхотама.

Једноставан је одговор и не марим коме ће се свидети. 

Пишем због истине! Због истине и сећања које често, опијени удобношћу времена у којем живимо, заборављамо.

Пишем да би се знало да са Пага није било спаса. Да су логораши – жене, деца, мушкарци, после десетак дана мрцварења и злостављана, сами себи копали раке на оним ретким местима на острву  на којима је било  мало земље. Кад би Јосо и остали крвници завршили посао, њихова тела би затрпавали тим танким слојем земље, а ужасни мирис смрти се ширио острвом. Пошто је таквих гробница  било мало, а „посла“ много, жртве су одвожене и на пучину и бацане у море везаних руку, са каменом око врата.

Под притиском Италијана одлучено је ипак да се логор затвори, а то је значило само једно – смрт свих логораша. Последња група, њих 791, убијена је у ноћи између 14. и 15.августа, уочи Велике Госпе, католичког празника који се на острву традиционално обележава. 

Због страха од заразе Италијани су нешто касније ексхумирали њихова тела и спалили их. Ипак, прецизно су забележили да је међу жртвама било 91 дете, 293 жене и 407 мушкараца.

Убијање је престало, али Паг је заувек обележен. Црним словом уписан у хронику страдања Срба и Јевреја у НДХ. 

Данас, међутим, ништа на острву не подсећа на ту страшну чињеницу, осим два часна крста – на месту логора и масовне гробнице у којој су била тела последње групе логораша. Те крстове су поставили потомци жртава, чланови удружења Јадовно 1941. Два покушаја да се поставе спомен плоче на којима би могло да се прочита шта се десило на Пагу 1941. су пропала пошто су плоче разбијене само пар дана касније. 

О ужасу и страдању, о траговима недокучивог и необјашњивог нечовештва, сведочи и пут који су пре осам деценија градили логораши… знајући да их он може одвести само у смрт. Не да  се још сурови пашки камен и као да пркоси и времену  и природи, чувајући истину о људима и нељудима.

И ето…. испричах вам је и ја, а ви судите.

Немам  право да било коме одређујем где ће проводити годишњи одмор и то ми ни не пада на памет, али имам право да подсетим, да поделим оно што сам и сама касно сазнала. 

Паг јесте море, сунце, смокве, вино и добар провод, али Паг јесте и смрт, сузе,  крв, зло!

Важно је само да то знате, а шта ћете одлучити и да ли вас се то тиче….на вашој је савести. 

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи