Lepo je i strašno jutro divoseljačko.
Nebo se u vodi ogleda.
Raspuknuto i modro.
Potoke Oke isplakale.
Zakukale za pesmom devojačkom.
Za konjima što grudima njive oru.
Za kapom crvenom sa resama crnim,
nakrivljenom,
opevanom,
na srcu iscrtanom.
Obeleo sneg staze zarasle.
Prekrio pustoš,
sakrio tamu.
Pod pahuljama belim samuju groblja
tragovima zverinjim izgažena.
Nema ptica.
Nemo je nebo.
I zemlja smrznuta tihuje.
Lepo je i strašno jutro divoseljačko.
Kao izveženi pokrov za pokojnika,
kao mladost po livadama rasuta,
iznikla,
pogažena,
večnošću obožena!
Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš