Đurđica Dragaš: Ne pitajte koliko nas ima

Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.
Naš pepeo samuje na zgarištima.

Pitate koliko nas ima…
Ima nas više nego vas!!!

Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi.

Iza nas ostaše pusta sela, izgubljena stada i neuzorane njive.
Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.
Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate.

Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.
Naš pepeo samuje na zgarištima.

U svakom smo drvetu, listu, cvetu, vetru što vam miluje lice.
U svakoj smo kapi mirisne kiše, u pahulji što se ledi na prozoru.

Naša duša je u kamenu što ga bacate na nas, u svakoj gruboj reči, u zaboravu kojim nas ubijate ponovo.

Al’ mi vas pratimo, nevidljivi, lagani, oslobođeni ovozemaljske muke
I praštamo vam jer vas volimo, jer ste naši, jer ste mi!!!

Ne pitajte samo koliko nas je…
Mnogo nas je… mnogo više nego vas!!!

---

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

Đurđica Dragaš: Pustilo nas je naše Divoselo da se pronađemo, dotaknemo i radujemo plačući