Ђурђица Драгаш: Не може тако, није цивилизовано скрнавити гробља и „дирати“ мртве!

О каквом помирењу, сада између Срба и Албанаца, се може говорити ако српски споменици, погинули војници и јунаци којима су се дивили француски генерали, немају мира, и то баш захваљујући некадашњим савезницима?!

Када је, пре пет година у Паризу, на обележавању стогодишњице завршетка Првог светског рата, српског председника протокол „сместио“ далеко од првог реда у којем је требало да буде, мислили смо да не може горе.

Извињења која су уследила, а и каснија веома успела посета француског председника Србији, уливали су наду да слично понижење од оних са којима смо, раме уз раме, ратовали у Првом светском рату, нећемо више доживети.

Нажалост, преварили смо се!

Као да није било довољно што се такозвани председник, такозваног Косова Хашим Тачи (којем се данас суди за ратне злочине), тог 11.новембра 2018. у Паризу нашао тамо где му место није (међу лидерима земаља победница), сада стиже нови, много болнији „шамар“.

Како другачије него болним назвати измештање споменика српским војницима страдалим од 1912. до 1918. којем су „кумовали“ некадашњи савезници Французи и непријатељи у два светска рата, Немци.

Како него неуверљивим и циничним (да не употребим неку тежу реч) назвати заједничко саопштење француске и немачке амбасаде у Приштини након буре коју је у српској јавности изазвало премештање спомен плоче која је на Православном гробљу у Приштини, неким чудом, до сада избегавала уништење.

Потврдише амбасадори у том саопштењу, без имало стида, да су баш они тражили премештање плоче. Образложише то тиме што је „последњих година, а посебно 2022. ова заједничка француско- немачка церемонија била окаљана полемиком у појединим медијима на Косову због плоче којом се одаје почаст српским војницима који су настрадали између 1912. и 1918″.

Шта рећи на ово?!

Како не осетити стид, односно оно што се сад назива „трансфером блама“?!

Померање плоче са гробнице у којој леже кости српских војника, њено својеврсно скрнављење постављањем нове на којој се одаје почаст француским војницима „палим на Косову“ тешко да ће допринети ономе што два амбасадора покушавају да промовишу заједничким појављивањем на Дан примирја.

О каквом помирењу, сада између Срба и Албанаца, се може говорити ако српски споменици, погинули војници и јунаци којима су се дивили француски генерали, немају мира, и то баш захваљујући некадашњим савезницима?!

Питам се да ли се сада осећају „неукаљано“ потписници оног саопштења. Да ли су мирне душе отишли са Православног гробља у Приштини у своје луксузне резиденције? Јесу ли бар делићем свог бића осетили стид због тога што су учинили?!

Не знам, нећу да судим шта им је у главама и срцима, али знам да је однос према мртвима и жртвама, слика онога што данас јесте и онога што ћете тек постати.

Европа је нама, Балканцима, често, а понекад нажалост и оправдано, замерала на примитивизму, острашћености, недостатку воље да превазиђемо прошлост и поделе. Делили су нам савете, лекције и „пацке“, учили су нас како треба, како је цивилизовано и „ка будућности“ окренуто!

Хвала им на томе, научили смо довољно да сада „учитељима“ кажемо – не, не може тако, није цивилизовано скрнавити гробља и „дирати“ мртве!

Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш