Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате.

Гледамо вас,
очима што не стигоше да остаре.
Плачемо сузама невиним,
небеским.
Носимо штит над главама вашим.
Наши сте,
наша вас крв оживела.
Корацима нашим трагове остављате.
Ал’ не знате ви то.
Не знате одакле вам снага,
ко вам путеве од корова чисти,
ко вас од олује чува.
Не знате да смо и ми живети хтели,
сунцу руке пружати,
од кише к небу расти.
Не знате да су нас посекли,
као пшеницу што не стиже да се класјем окити.
Као јагњад, невину и белу.
Као дрво младо, зелено и ломно.
Не знате ви….
Праштамо вам јер…
с неба се боље види.
Ако ви не знате,
ми знамо.
Руке нам посекоше,
ал’ чувамо вас,
крилима нашим.
Од истог аутора:
КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ