Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?!
Воде,
воде,
плачем без суза,
из мрака,
са дна понора.
Не боли ме ништа,
немам ноге, немам руке,
немам срце у грудима.
Само очи имам,
очи што још виде парче неба,
далеког, плавог и туђег.
Не чујем одавно,
ни ветар, ни кишу, ни корак звери.
Не чујем јауке и самртни ропац,
дечји плач и мајчину молитву.
Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.
Тишина, тишина, тишина…
Само још моје очи живе и гледају небо.
Само још моја утроба вапи за капљицом воде.
Има ли те Боже,
гледаш ли ме,
црну, међу трулим телима, међу рођенима?!
Узми ми очи, да не видим небо,
узми ми душу, да заборавим,
води ме пут светлости твоје.
Води ме из мрака гробнице моје!
Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш