Đurđica Dragaš: Košare – petnaestorica na jednoga!

Takav je bio odnos snaga 9. aprila 1999. godine kada je napadnuta karaula Košare. Oko stotinak golobradih mladića, mahom na odsluženju vojnog roka, branilo je tog dana svoju zemlju, svoju porodicu, sve nas koji smo bili iza njihovih herojskih leđa!

Verujem da niko od njih, kada su samo par meseci ranije krenuli u vojsku, nije mogao da pretpostavi u kakvom će se paklu naći. Bili su to obični mladići, mahom iz skromnih porodica koje nisu imale ni para, ni uticaja da ih „preko veze“ smeste u neki bezbedniji deo zemlje ili ih pošalju u inostranstvo kako bi izbegli rat. Bili su to mladići koji su iza sebe ostavili detinjstvo, prva pijanstva, prve ljubavi…

Bila su to nečija deca, prijatelji, ujaci, stričevi pa čak i roditelji.

Odrasli su tog jutra pod kanonadom „Milosrdnog anđela“, pred naletom zlikovaca koje je ujedinila mržnja prema Srbiji. U gotovo bezizlaznoj situaciji, izabrali su najteži, ali i najsvetliji put! Suprotstavili su se! Možda su reagovali instinktivno, zarobljeni u toj karauli „na kraju sveta“, možda su samo hteli da sačuvaju jedni druge, ali pre će biti da su jednostavno bili takvi ljudi, ponosni i dostojanstveni!

Grčevito su, braneći sebe i drugove, branili nas, sve ono što smo bili i što ćemo tek biti. Svojim mladim životima branili su nerođenu decu, žrtvovali su sebe, ne misleći na svoje već na naše sutra!

Mnogo ih je zauvek ostalo na tom surovom i krvavom parčetu zemlje! Previše, za ovu našu namučenu Srbiju. Svaki od palih junaka sa Košara, neprebolna je rana, nenadoknadivi gubitak za njihove porodice, za sve koji su ih voleli.. Trebalo bi da tako osećamo i mi koji smo ih nadživeli, mi koji smo imali više sreće od njih.

Trebalo bi, al’… to smo ipak mi, skloni zaboravu, robovi trenutka, ugodnosti i mira u kojem živimo. Mi, koji zaboravljamo heroje i žrtve, opraštamo dželatima i verujemo da to sve činimo zbog naše dece! Verujemo da će toj deci biti bolje ako ne znaju, ako se ne sećaju i ako razmišljaju potpuno drugačije od onih mladića sa Košara!

Možda je to istina, možda ja grešim, al’ nekako… neću da se pomirim s tim jer onda bih priznala da su uzalud ginuli, da su izabrali pogrešan put i da je, umesto borbe, trebalo da prihvate poraz!

Zapalila sam jutros sveće za njihove duše, ali i za naše ozdravljenje!

Večna vam slava mladići!!!

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš