Đurđica Dragaš: Isekli su jutros jednu bukvu

Raniše je jutros, ubiše potmulim udarcima. Pade uz tresak….

Leži na vlažnoj zemlji, međ’ korovom, na sitnom drveću što popusti pod njenom težinom.

Leži, lepa i bela, beskrvna i veličanstvena. Leži, smrtno ranjena, nebolna i bistra kao nebo što  joj ostade u oku.

Treperi rosa na njenoj nežnoj koži, miriše njeno lišće… poslednji put. 

Plače šuma bez suze, žale je ptice što svijaše gnezdo međ’ njenim granama. Oplakuju je oblaci… 

Govorili su joj – ne rasti toliko, ne listaj tako zeleno. Nije ih slušala.

Pružala je svoje bele ruke ka nebu, smejala se suncu, nesvesna, nedodirljiva, ponosna. Milujući se s vetrom, nije čula korake. Radujući se kiši, nije videla varnice  sekire.

Nevina i  radosna, nije osećala lepljive pipke korova koji se hranio njenim jedrim telom. Verovala je svom srcu,  zemlji iz koje je izrasla…

Al’ raniše je jutros, ubiše potmulim udarcima. Pade uz tresak…

Al’ stiže da umirućim očima opeva nebo i sunce, oblake i kišu, vetar i daleko more. Čuše je sitne trave, korov, crvi i zmije, čuše je oni što nikad neće videti tako visoko, tako daleko, tako jasno.

Oni što iz svog večnog mraka nikada neće videti svetlost koju je videla jedna bukva!

---

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

---

Đurđica Dragaš: Oči Jovanove