Ђурђица Драгаш: И ја сам из колоне

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона „пресекла“, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним.

Недавно, на промоцији моје збирке песама посвећене страдању Срба у НДХ, пришла ми је колегиница из РТС-а.

Представила се, рекла где и шта ради, а онда ме  погледала у очи и онако, готово заверенички додала – и ја сам из колоне.

Тих пар речи било је довољно да се препознамо и разумемо. И није то први пут. За ових 29 година често сам, чувши их, до тада непознате људе доживљавала као своје.

Као да нас је „припадност“ колони чинила приснима и уједињенима. Тај сурови знак, крст који носимо на леђима брисао је, бар на тренутак, све разлике међу нама. Нисмо више били новинари, лекари, правници,  професори, земљорадници, грађевинци, возачи. Били смо само људи из колоне, људи који се препознају по невољи која им се десила и заувек променила живот и судбину.

Често, и не само почетком августа, размишљам баш о томе куда нас је  колона одвела, да ли нам је живот украла или га је, на неки потпуно неочекиван начин, можда  учинила и бољим од онога који нам је рођењем припао. 

Тих несрећних, августовских, кишовитих  дана 1995. сви смо  били мање – више исти. Уморни, прљави, љути, разочарани. Сви смо некога тражили, очајавали, безуспешно покушавали да нађемо смисао у ономе што се попут лавине сручило на нас. Другачији су били само они које је зло већ обележило. Они који су видели смрт, они који су престали да траже. Чудно, али изгледало је да су они најмирнији. Да ли због шока, осећаја да ништа горе више не може да им се деси или једноставно због обамрлости која понекад обузме оне који су изгубили најближе, не знам, али сећам се да смо зазирали од њих. Као да смо се, људски себично, бојали да ће несрећа и на нас прећи.

Колона, то непрекидно кретање, та вијугава сублимација бола, издаје и очаја водила нас је данима. Управљала је нашим животима и мењала их у ходу. Не знам како су је други доживљавали, али ја сам, са двадесетак година, знала да из ње иста изаћи нећу. И нисам….

Последњи тренуци нашег заједништва били су они на граници са Србијом. Били смо још увек један народ док смо уморни и понижени прелазили Саву и Дрину. Болело нас је исто, плакали смо за истим, бојали смо се истог.

Та граница на којој су пале и последње маске, са које није било повратка била је уједно и линија која нас је, као жилетом, раздвојила од свега што смо до тада били.

Питам се често шта би било да смо, по њеном преласку, донели другачије одлуке. 

Где би моја породица завршила да је тата послушао полицајца који нам није дозвољавао да наставимо ка Војводини? Шта би било да није, онако уморан и закрвављених очију, одговорио – ја идем куд сам наумио, а ти пуцај, ако мораш?!

Није полицајац, наравно, пуцао на тракторску приколицу на којој смо ја, мама, сестра,  баба и деда готово потпуно равнодушно чекали расплет тог надреалног дијалога. Наставили смо ка Војводини и тамо, у селу које су после Друог светског рата населили наши преци, колонисти из Лике и Баније, наставили живот.

И многи други су прешли исти пут. Војводина је тих августовских дана, али и месецима касније личила на један велики избеглички логор, препун бола, неизвесности и очаја.

И као што нам је тешко ишло да чудном, помало жућкастом водом, сперемо прљавштину коју је на нама оставило вишедневно путовање, тако је мучно било и привикавање на нови живот, другачији ваздух и равницу која нас је изнова подсећала да нисмо на своме.

Ипак, како је време пролазило, почели смо различито да реагујемо на живот који нам се нудио. Могло би се рећи да смо се поделили у три групе.

Неки једноставно нису могли да се помире са губитком завичаја. Чим су ратни добоши утихнули, почели су да посећују опустошена имања и сањају о повратку. Неки су и успели  у тој намери, али било је много  и оних, попут мога деде, чије срце није издржало сусрет са срушеном кућом и закоровљеним имањем. У пустим, заборављеним српским селима, тамо далеко у завичају, неки од њих и даље чувају наш траг. Све их је мање, све су старији, али још не дају своје и наше.

Избеглиштво и немаштина натерали су многе  да дигну сидро и, баш попут некадашњих исељеника, нови и бољи живот потраже далеко од Србије. И пронашли су га, вероватно, бар ако је судити по фотографијама и коментарима на друштвеним мрежама које нас још једино држе на окупу. Имају лепе куће, возе добре аутомобиле, деца и унуци им завршавају добре школе, а о повратку и не сањају.

Понекад „проради“ носталгија, „рани“ их нека песма, сећање, фотографија, али ту бољку брзо излечи вера да су донели паметну одлуку и рекли збогом Балкану и његовим крвавим поделама. Вероватно су потпуно у праву. 

Понекад се питам што и сама слично не урадих, али заболи ме ипак кад видим да неки од њих објаве пишу на енглеском, да славе празнике  земаља у које су се одселили као своје и да им потомци не знају српски. Свесна сам да је то очекивано и нормално, али бојим се  да нека следећа генерација  неће  знати ни одакле потиче, а камоли да су  неки људи, неког августа, у некој колони бежали од зла. Неће имати појма да су ти људи били њихова крв и њихов народ.

Они који су, попут моје породице, остали у Србији прешли су претежак пут. Изузетака је било, али већина се тешко „кућила“. Радили смо најтеже послове, трпели разна понижења и често губили наду да ће икада бити боље и добро. Већина ипак није одустала и данас , могло би се тако рећи, живимо нормално. 

Исправићу се ипак и додати да нормално живе они који се колоне и избеглиштва не сећају или су се родили касније. 

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона „пресекла“, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Јер….није нормално да немаш где да се састанеш са друговима из основне школе, да никада не прославиш годишњицу матуре, да немаш фотографије из детињства и младости и да сањаш изнова и изнова поштанско сандуче са својим презименом иако га деценијама  више нема на улазу зграде у којој си живео.

Није нормално ни да се, на основу неколико речи, повезујеш са људима, да доживљаваш као своје оне који ти кажу да су „из колоне“. Није нормално, али тако је…живот је тако уредио. И увек ми срце заигра кад их чујем.

Те речи су доказ да нас има, да се сећамо и да, бар кроз њих, опстајемо као  народ. Заборављен, намучен, обележен, расејан по читавом свету, али још жив, још свестан и жилав, мој народ!

Можда ће ми неки земљаци замерити, можда се неће наћи у овој мојој „подели“ или ће им се учинити да је погрешна и површна. Знам да ће многи рећи да су раскрстили са тим делом  живота, да им је данас боље него пре колоне,  да је важно само оно што ће бити сутра и да је добро што њихова деца не знају ништа о том страдању.  Знам и разумем. Прихватам и да можда нисам у праву, али за себе сам сигурна. Све што данас имам и све што сам током три деценије постигла, без размишљања бих мењала за живот без белега рата и избеглиштва! 

Прошлост, нажалост, не можемо да мењамо, али надам се да можемо нешто друго. Да ове дане туге посветимо ближњима и свом народу. Да се сетимо свих оних са којима смо делили грумен земље, небо, ваздух  и сурову крајишку судбину. Да размислимо шта остављамо онима који тек стасавају и да будемо поново, бар на тренутак, један народ!!!

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи