Ђурђица Драгаш: Доста је било!

Много се ових дана пише, говори и расправља о српско-хрватским односима. Од 1995. увек је тако у августу!

Отворе се старе ране, пробуде страхови, мржња, изговоре тешке речи, а онда се страсти смире…до следеће прилике.

Ове године је ипак мало другачије.

Представници Срба у Хрватској први пут су присуствовали прослави годишњице Олује у Kнину. Хрватски председник је на помену Србима убијеним у селу Грубори рецитовао песму Алексе Шантића „Остајте овде“.

Да ли се нешто заиста мења? Има ли будућности за српску мањину у Хрватској?

Ове године, више него икад, размишљам о томе…

Питам се ко је у праву – они који су се, упркос свему, вратили у завичај или ми који покушавамо да „пустимо корење“ у новој средини. Знам да не постоје лаки одговори на ова питања. Нећу ни покушавати да их дам јер знам да је то немогуће.

Верујем да свако од нас доноси одлуке и гради будућност „чепркајући“ по властитој прошлости, породичним радостима и трагедијама па ћу то покушати и ја. Можда ће вам моја породична прича помоћи да схватите бар делић ове несрећне слагалице коју и ја већ скоро три деценије покушавам да сложим и доведем у ред.

Други светски рат и усташки злочини обележили су моју, али и бројне друге крајишке породице. И колико год се трудили да живите неки други живот, ослобођени мржње и те мрачне прошлости, не можете да је избришете из свог генетског кода. Прогања вас, чека у мраку и вреба тренутак кад сте рањиви. Тад напада, отвара ране и храни се тугом коју једноставно носите у себи. Та туга, без обзира на деценије које су прошле и коров који је одавно прекрио гробове и места ужасних страдања, живи у мојој породици.

Размишљам често о томе колико би ми живот био другачији да се није десило зло! Имала бих тетку, стрица, браћу, сестре, имала бих дедовину, место које зовеш завичајем, имала бих мирисе, боје, успомене…

Овако, мој отац је јединац. Не зато што су његови родитељи тако желели него зато што је рођен после рата, као последња нада да живот може да се настави упркос незамисливој трагедији. Баба и деда су у крвавом усташком походу остали без двоје деце, без родитеља, бројних рођака…Неким чудом, прстом судбине или чиме већ, обоје су преживели стрељање. Успели су да се одвоје од мртве деце, рањени пређу километре кроз личке врлети, опораве се и некако наставе живот. Мој отац, који се родио 1946. био је њихов спас. Био је спас за моју породицу, једини изданак дрвета које се готово осушило.

Живот се ипак, упркос трагедији, наставио. У заносу помирења, братства и јединства и нових могућности којима су се покушавале залечити ране, бројне крајишке породице пронашле су нови дом у Војводини. Међу колонистима, дођошима који су населили празне фолксдојчерске куће, био је и мој деда. Покушао је да се прилагоди, да у војвођанску црницу закопа лички камен и тугу коју је донео са собом. Покушао је, али није успео. Одрекао се куће, плодне земље, бољег живота и заборава који му се нудио.

Вратио се гробовима своје деце и родитеља, мирису шуме, бистрини личких потока и небу које нигде није тако широко!

Његов повратак одредио је моју и судбину наше породице. Због те одлуке, нисам се родила у Војводини већ у Лици, а пола века касније поновило се зло и ми смо поново били његови заточеници. Судбина се сурово поиграла с нама. Мој отац био је принуђен да гради нови живот баш у оном истом селу из којег се деда вратио у завичај. Није га, међутим, чекала кућа и шанса за бољи живот већ године подстанарства, најтежих послова, неимаштине и муке.

У тренуцима највећих искушења, кад се размишљало о томе шта сутра јести, како купити зимску јакну и огрев, у изнајмљеним, трошним кућама, преиспитивали смо по ко зна који пут дедину одлуку. Сањарили смо о кући коју је вратио, а која би сада била наша. Не бисмо били избеглице, не бисмо, крајем 20. века, телевизор и купатило доживљавали као недостижни луксуз. Имали бисмо личну карту, пасош, право гласа. Виђали бисмо друштво из школе, окупљали се на годишњицама матуре, имали фотографије из младости.

Да, све би вероватно било тако да је остао у оном бачком селу, али није…

И, без обзира на све што смо преживели, нисмо га никад осуђивали. Схватали смо инстинктивно зашто је тако одлучио. Разумели смо његов бол и прихватили живот на који нас је „осудио“. Баш као што разумем деду, разумем и оне који су се, после Олује, вратили у завичај. Не замерам им ништа, али мени је доста!

Мојој породици је доста!

Жао ми је што сестрина деца, која расту у оном истом бачком селу, никада нису била у Лици. Жао ми је што немамо где да их одведемо, да им покажемо где смо вековима живели и умирали, али безбрижни осмеси на њиховим лицима говоре ми ипак да сам у праву кад кажем -доста је било!!!

Од истог аутора:

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа