Đurđica Dragaš: Desino stablo

Naš trag, naša nada, naše jutro!!!

Zovem se Desa.
Pet mi je godina.

Ne znam jesam li se rodila kad se sejalo žito il’ kosila mirisna trava.
Možda sam došla na ovaj svet u mećavi, dok je oko kuće zavijala bura.
Možda su me donele ptice što se u proleće vraćaju s juga.
Ne znam…
Ne stiže majka da mi kaže…

Imam bracu Jovana.
Imam i babu i djeda.
Imam strica, strinu.
Imam puno rođaka i komšija.
Svi smo tu, al’ nema mame i tate…

Sanjam ih često, pamtim njihove ruke i obraze, sećam se majčinog mirisa i očevih brkova.

Plačemo nekad ja i moj Jovan kad pada kiša… da se ne vidi!
Dozivamo ih kad divlji vetar lomi drveće… da se ne čuje!
Tražimo toplinu njihovih tela svojim nevidljivim dlanovima!

Oprostili smo im davno što nisu pošli s nama.
Znamo da ih je bolelo ono zrno života što ostade u njima… više, mnogo više nego što je nas bolela smrt.
I znamo da je iz tog zrna niklo  stablo.
Okrvavljeno, tanano i lomno, al’ naše…
Maleno kržljavo drvo,
Naš trag,
Naša nada,
Naše jutro!!!

——————–

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

——————————