Ђурђица Драгаш: Десино стабло

Наш траг, наша нада, наше јутро!!!

Зовем се Деса.
Пет ми је година.

Не знам јесам ли се родила кад се сејало жито ил’ косила мирисна трава.
Можда сам дошла на овај свет у мећави, док је око куће завијала бура.
Можда су ме донеле птице што се у пролеће враћају с југа.
Не знам…
Не стиже мајка да ми каже…

Имам брацу Јована.
Имам и бабу и дједа.
Имам стрица, стрину.
Имам пуно рођака и комшија.
Сви смо ту, ал’ нема маме и тате…

Сањам их често, памтим њихове руке и образе, сећам се мајчиног мириса и очевих бркова.

Плачемо некад ја и мој Јован кад пада киша… да се не види!
Дозивамо их кад дивљи ветар ломи дрвеће… да се не чује!
Тражимо топлину њихових тела својим невидљивим длановима!

Опростили смо им давно што нису пошли с нама.
Знамо да их је болело оно зрно живота што остаде у њима… више, много више него што је нас болела смрт.
И знамо да је из тог зрна никло  стабло.
Окрвављено, танано и ломно, ал’ наше…
Малено кржљаво дрво,
Наш траг,
Наша нада,
Наше јутро!!!

——————–

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

——————————