Đurđica Dragaš: Delija se ne predaje lako!

Traktor! Džaba mu se smeju, džaba mu se rugaju… u njemu je više snage, ponosa, ljubavi i života nego što će oni ikada moći i da zamisle.

Porodičnim konsenzusom dođosmo do zaključka da je kraj našeg „olujnog“ puta bio 11 i 12. avgusta 1995. Nisu datumi tad bili mnogo važni, vreme se merilo pređenim kilometrima i umorom, al’ nekako se saglasismo da su ova dva označila kraj.

Posle 8 dana kiše, sunca, prašine i čemera, stigli smo u Vojvodinu, u ono što od tad zovem rezervnim zavičajem!

Nismo imali ništa, ali imali smo sve jer smo bili zajedno. Dobro je da, opijeni srećom što se konačno možemo okupati i spavati na čistom i suvom, nismo bili svesni šta nas čeka. A čekale su nas teške izbegličke godine, potucanja po tuđim kućama, „rođaci iz pakla“, podstanarske muke i iščekivanja kad ćemo postati višak.

Izdržali smo i to, ali ožiljci bole…nikad neće prestati.

Žao mi je izgubljenih godina, žao mi je što sam najlepše životno doba provela u borbi i brizi, ali tako je kako je. Danas, 28 godina kasnije, brinemo neke druge brige. Neki su, nažalost, zauvek otišli, ali neki su nas i obradovali svojim dolaskom, svojim osmesima, lepotom i pameću… svojim životom!

A život ko’ život…. ide dalje, neumoljiv, strašan, sjajan i uporan… baš kao ovaj traktor koji nas je hrabro dovezao u Srbiju.

I danas je kod nas, podseća na onih 8 letnjih dana koji će uvek živeti u nama.

Delija, za čijim je volanom bio još veći delija, ne predaje se lako.

Džaba mu se smeju, džaba mu se rugaju… u njemu je više snage, ponosa, ljubavi i života nego što će oni ikada moći i da zamisle.

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji