Пружи ми руке, рођена, утеха ми буди…
Грлим те брезо, мила моја.
Милујем ти распуклу кору и сићано лишће.
Шапни ми, рођена,
ко прође пољем нашим,
ко замути воду са бунара.
Причај ми, сестрице,
о кући нашој,
о јабуци с прозора,
о јутру што на хлеб мирише.
Одај ми тајну коју ти пролетос донесе бура с Велебита.
Станују ли душе њихове у облацима што кишу носе.
Чује ли се тужбалица девојачка,
носи ли је ветар к мору,
крије ли је у утроби земља.
Јесу ли им руке у корењу твоме,
Растеш ли из снаге њихове,
Јел’ ти лишће шапат дечји.
Причај ми, мила моја.
Саме смо под овим небом нашим,
саме међ’ гробовима њиховим.
Пружи ми руке, рођена,
Утеха ми буди…
Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи