Ђорђе Вукадиновић: Суд историје и предака

Већ видим незадовољне коментаре типа: „Јао, неће ваљда опет о Косову“?!
Жао ми jе, али – хоћу. О чему друго писати у недељи у коjоj се обележава стогодишњица Првог балканског рата и Кумановске битке, када jе после више векова Космет враћено у српски државни корпус?

О чему писати у недељи у коjоj нас jе поново посетио британски министар спољних послова Вилиjем Хеjг (последњи пут jе био пре две године, када jе требало ломити Београд да одустане од сопственог предлога косовске резолуциjе у Генералноj скупштини УН) и у дану када нам стиже евро-атлантски двоjац Хилари Клинтон–Кетрин Ештон да удруженим снагама jош jедном „подржи“, „охрабри“ и „подстакне“ нове српске власти (нарочито Николића и Дачића) да што пре расформираjу „паралелне структуре“ на северу Космета и наставе са успоставом „добросуседских односа“ са албанским властима из Приштине?

Ако њима не досади да нас у вези са Косметом притискаjу и уцењуjу, не сме ни нама досадити да на то, макар, скрећемо пажњу, подсећамо и упозоравамо.

Знам да jе важно и ово актуелно „прекомпоновање“ локалних власти по Србиjи, коjе, буквално схваћено и механички примењено, практично уништава и обесмишљава политички живот и одржавање избора на локалу. Важан jе и оваj назирући сукоб између премиjера Дачића и (вице)премиjера Вучића, коjи jе у последња три месеца толико пута био енергично демантован да више нико и не сумња у то да постоjи и да jе веома озбиљан. Важна jе и чињеница да се на рачун овог другог у „слободним“ и „ослобођеним“ српским медиjима већ дуго не може прочитати ни jедна jедина критичка реч, док се оваj први вређа и развлачи и када за то даjе и када не даjе повода.

У том контексту, као неки прелаз са ових дневнополитичких, до праве и главне теме, ниjе се згорег – мада ниjе ни нарочито популарно – подсетити да су СНС и његови партнери на последњим изборима освоjили свега два процента више од коалициjе око ДС и, што jе jош важниjе, чак пет-шест процената мање него што су на изборима 2007. и 2008. осваjали „поражени“ радикали.

Такође, странке владаjуће већине (ДС-СПС-ПУПС-ЈС-УРС-СДП) су у маjу освоjиле укупно више процената и мандата него што су имале у претходном скупштинском сазиву и могле су, чак и без Јовановићевог ЛДП-а, комотно формирати владу. Баш као што су 2008. владу могли формирати ДСС, СРС и СПС, али су, сетимо се, Дачић и СПС тада преломили „европски“, а Драган Марковић Палма утврдио да се „патриотизам не сипа у трактор“.

А jош се комотниjе, чак и без СПС-а, власт могла саставити годину дана раниjе, када се у свега неколико дана Коштуница два пута „преломио у мозак“ и под огромним спољним и унутрашњим притиском сменио Николића са места председника скупштине и са ДС-ом и Г17 направио jош jедну „про-европску“ владу.

Шта хоћу да кажем овим кратким подсећањем? Оно што се, заправо, на неки начин већ зна и казуjе само – у „вишиjевскоj Србиjи“ (израз С. Антонића) вам никакав изборни резултат не гарантуjе власт уколико то претходно ниjе одобрено, „верификовано“ и „ауторизовано“ на надлежном месту у Бриселу, Берлину и – нарочито – Вашингтону.

Постоjи jедна реч и jедан алгоритам коjи омогућава ориjентациjу у читавом овом – само наоко потпуно хаотичном – српском политичком куплераjу, у коjем свако са сваким може и нико ни са ким не мора. Та магична реч jе „Косово“, односно процена да ли у датим околностима одређена личност или политичка комбинациjа олакшава или отежава проjекат косметске независности. (Све остало, укључуjући и интересе пословних кругова, као и личне суjете, амбициjе и анимозитете, игра више или мање значаjну, али ипак споредну улогу.) Ни мени ниjе сасвим jасно зашто jе то тако и зашто jе странцима до Космета баш толико стало – често се, наиме, чини као да им jе стало много више него нама самима. Али jасно jе да ту има дебелих историjских, економских, геополитичких, психолошких и симболичких разлога.

Пред императивом „независног Косова“ као да помало у други план пада чак и вековна константа англосаксонске и аустроугарске балканске политике – „по сваку цену, зауставити-спречити-избацити Русе“. Наиме, поштено говорећи, управо оваквим пристрасним ангажманом и jедностраном подршком косовскоj независности Запад Србиjу и Србе дословно гура у наручjе Москви. (А онда, опет, улаже додатне политичке напоре и притисак да спречи то српско „клизање на исток“, коjе, своjом безрезервном подршком „албанскоj ствари“, у великоj мери управо сами западњаци овде изазиваjу и подстичу).

Та евидентна нелогичност обележjе jе западне политике према Србиjи последње две децениjе, али она до сада, не рачунаjући срозавање симпатиjа за наjмоћниjе западне земље и пропорционалан пораст наклоности према Русиjи, готово да ниjе имала неке конкретниjе политичке последице. Народ увек гласа више-мање „патриотски“, „социjално“ и „источно“ (или бар „несврстано“), а политика коjа се на краjу води увек jе прозападна и неолиберална. И онда се неко, тобоже, зачуђено и забринуто пита откуда међу грађанима толика апатиjа и неповерење према демократским процедурама и институциjама.

Посебна прича jе танак слоj овдашњих искрених прозападних либерала (постоjе и такви, веровали или не, али их нема много, уосталом, као ни искрених националиста – већина се само опортунистички клати и повиjа у jедном или другом смеру), коjи никако да схвате да jе њиховим западним приjатељима, то jест, онима међу њима коjи стварно одлучуjу, потпуно свеjедно да ли jе у Београду на власти Борис Тадић, Томислав Николић, Весна Пешић, Драган Марковић, Мариjан Ристичевић или Милован Дрецун – ниjе их брига за њихову прошлост, компетенциjу и „демократске капацитете“ – само ако им се испоручи оно до чега им jе стало.

А то jе, понављам и наглашавам, у овом тренутку, jош увек Космет и пре свега Космет (Република Српска, Воjводина, Санџак су, за сада, ипак само споредни фронтови, што не значи да jеднога дана и они неће избити у први план).

Ти насмешени „приjатељи“ срушиће сваку владу, отписати сваког политичара и облатити сваку личност коjа им се нађе на путу до зацртаног циља. Знаjу то врло добро београдски домаћини Хеjга, Хилари и Ештонове – уосталом, да ту лекциjу нису савладали не би се никада ни нашли у позициjи да буду домаћини. Али, исто тако, желим да веруjем, бар негде у дну душе, знаjу и да, поред извештаjа Европске комисиjе коjи се српскоj jавности покушаваjу представити као „страшни суд“, постоjи и „суд историjе“ и суд предака и потомака. А на њему тешко да ће их ико питати за датум почетка преговора.

Извор: НСПМ

Везане виjести:

НЕ ЗАБОРАВИТИ СРБЕ У СРПСКОЈ

Битка за Републику Српску