Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Đorđe Vukadinović: Sud istorije i predaka

Datum objave: sreda, 31 oktobra, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/djordje-vukadinovic.jpg

Već vidim nezadovoljne komentare tipa: „Jao, neće valjda opet o Kosovu“?!
Žao mi je, ali – hoću. O čemu drugo pisati u nedelji u kojoj se obeležava stogodišnjica Prvog balkanskog rata i Kumanovske bitke, kada je posle više vekova Kosmet vraćeno u srpski državni korpus?

O čemu pisati u nedelji u kojoj nas je ponovo posetio britanski ministar spoljnih poslova Vilijem Hejg (poslednji put je bio pre dve godine, kada je trebalo lomiti Beograd da odustane od sopstvenog predloga kosovske rezolucije u Generalnoj skupštini UN) i u danu kada nam stiže evro-atlantski dvojac Hilari Klinton–Ketrin Ešton da udruženim snagama još jednom „podrži“, „ohrabri“ i „podstakne“ nove srpske vlasti (naročito Nikolića i Dačića) da što pre rasformiraju „paralelne strukture“ na severu Kosmeta i nastave sa uspostavom „dobrosusedskih odnosa“ sa albanskim vlastima iz Prištine?

Ako njima ne dosadi da nas u vezi sa Kosmetom pritiskaju i ucenjuju, ne sme ni nama dosaditi da na to, makar, skrećemo pažnju, podsećamo i upozoravamo.

Znam da je važno i ovo aktuelno „prekomponovanje“ lokalnih vlasti po Srbiji, koje, bukvalno shvaćeno i mehanički primenjeno, praktično uništava i obesmišljava politički život i održavanje izbora na lokalu. Važan je i ovaj nazirući sukob između premijera Dačića i (vice)premijera Vučića, koji je u poslednja tri meseca toliko puta bio energično demantovan da više niko i ne sumnja u to da postoji i da je veoma ozbiljan. Važna je i činjenica da se na račun ovog drugog u „slobodnim“ i „oslobođenim“ srpskim medijima već dugo ne može pročitati ni jedna jedina kritička reč, dok se ovaj prvi vređa i razvlači i kada za to daje i kada ne daje povoda.

U tom kontekstu, kao neki prelaz sa ovih dnevnopolitičkih, do prave i glavne teme, nije se zgoreg – mada nije ni naročito popularno – podsetiti da su SNS i njegovi partneri na poslednjim izborima osvojili svega dva procenta više od koalicije oko DS i, što je još važnije, čak pet-šest procenata manje nego što su na izborima 2007. i 2008. osvajali „poraženi“ radikali.

 

Takođe, stranke vladajuće većine (DS-SPS-PUPS-JS-URS-SDP) su u maju osvojile ukupno više procenata i mandata nego što su imale u prethodnom skupštinskom sazivu i mogle su, čak i bez Jovanovićevog LDP-a, komotno formirati vladu. Baš kao što su 2008. vladu mogli formirati DSS, SRS i SPS, ali su, setimo se, Dačić i SPS tada prelomili „evropski“, a Dragan Marković Palma utvrdio da se „patriotizam ne sipa u traktor“.

A još se komotnije, čak i bez SPS-a, vlast mogla sastaviti godinu dana ranije, kada se u svega nekoliko dana Koštunica dva puta „prelomio u mozak“ i pod ogromnim spoljnim i unutrašnjim pritiskom smenio Nikolića sa mesta predsednika skupštine i sa DS-om i G17 napravio još jednu „pro-evropsku“ vladu.

Šta hoću da kažem ovim kratkim podsećanjem? Ono što se, zapravo, na neki način već zna i kazuje samo – u „višijevskoj Srbiji“ (izraz S. Antonića) vam nikakav izborni rezultat ne garantuje vlast ukoliko to prethodno nije odobreno, „verifikovano“ i „autorizovano“ na nadležnom mestu u Briselu, Berlinu i – naročito – Vašingtonu.

Postoji jedna reč i jedan algoritam koji omogućava orijentaciju u čitavom ovom – samo naoko potpuno haotičnom – srpskom političkom kupleraju, u kojem svako sa svakim može i niko ni sa kim ne mora. Ta magična reč je „Kosovo“, odnosno procena da li u datim okolnostima određena ličnost ili politička kombinacija olakšava ili otežava projekat kosmetske nezavisnosti. (Sve ostalo, uključujući i interese poslovnih krugova, kao i lične sujete, ambicije i animozitete, igra više ili manje značajnu, ali ipak sporednu ulogu.) Ni meni nije sasvim jasno zašto je to tako i zašto je strancima do Kosmeta baš toliko stalo – često se, naime, čini kao da im je stalo mnogo više nego nama samima. Ali jasno je da tu ima debelih istorijskih, ekonomskih, geopolitičkih, psiholoških i simboličkih razloga.

Pred imperativom „nezavisnog Kosova“ kao da pomalo u drugi plan pada čak i vekovna konstanta anglosaksonske i austrougarske balkanske politike – „po svaku cenu, zaustaviti-sprečiti-izbaciti Ruse“. Naime, pošteno govoreći, upravo ovakvim pristrasnim angažmanom i jednostranom podrškom kosovskoj nezavisnosti Zapad Srbiju i Srbe doslovno gura u naručje Moskvi. (A onda, opet, ulaže dodatne političke napore i pritisak da spreči to srpsko „klizanje na istok“, koje, svojom bezrezervnom podrškom „albanskoj stvari“, u velikoj meri upravo sami zapadnjaci ovde izazivaju i podstiču).

Ta evidentna nelogičnost obeležje je zapadne politike prema Srbiji poslednje dve decenije, ali ona do sada, ne računajući srozavanje simpatija za najmoćnije zapadne zemlje i proporcionalan porast naklonosti prema Rusiji, gotovo da nije imala neke konkretnije političke posledice. Narod uvek glasa više-manje „patriotski“, „socijalno“ i „istočno“ (ili bar „nesvrstano“), a politika koja se na kraju vodi uvek je prozapadna i neoliberalna. I onda se neko, tobože, začuđeno i zabrinuto pita otkuda među građanima tolika apatija i nepoverenje prema demokratskim procedurama i institucijama.

Posebna priča je tanak sloj ovdašnjih iskrenih prozapadnih liberala (postoje i takvi, verovali ili ne, ali ih nema mnogo, uostalom, kao ni iskrenih nacionalista – većina se samo oportunistički klati i povija u jednom ili drugom smeru), koji nikako da shvate da je njihovim zapadnim prijateljima, to jest, onima među njima koji stvarno odlučuju, potpuno svejedno da li je u Beogradu na vlasti Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Vesna Pešić, Dragan Marković, Marijan Rističević ili Milovan Drecun – nije ih briga za njihovu prošlost, kompetenciju i „demokratske kapacitete“ – samo ako im se isporuči ono do čega im je stalo.

 

A to je, ponavljam i naglašavam, u ovom trenutku, još uvek Kosmet i pre svega Kosmet (Republika Srpska, Vojvodina, Sandžak su, za sada, ipak samo sporedni frontovi, što ne znači da jednoga dana i oni neće izbiti u prvi plan).

Ti nasmešeni „prijatelji“ srušiće svaku vladu, otpisati svakog političara i oblatiti svaku ličnost koja im se nađe na putu do zacrtanog cilja. Znaju to vrlo dobro beogradski domaćini Hejga, Hilari i Eštonove – uostalom, da tu lekciju nisu savladali ne bi se nikada ni našli u poziciji da budu domaćini. Ali, isto tako, želim da verujem, bar negde u dnu duše, znaju i da, pored izveštaja Evropske komisije koji se srpskoj javnosti pokušavaju predstaviti kao „strašni sud“, postoji i „sud istorije“ i sud predaka i potomaka. A na njemu teško da će ih iko pitati za datum početka pregovora.

 

Izvor: NSPM

 

Vezane vijesti:

NE ZABORAVITI SRBE U SRPSKOJ

Bitka za Republiku Srpsku




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top