Лички завет
Кажу да је Лиkа земља
вукова: опора, непријатна,
сива. Зими северни ветар са
снегом брише траг људи и
животиња, разноси у магли
границу брда и долова – лети,
под ужареним небом, пукотином,
зева црвена земља,
врви камењар змијама, јетко
мирише оштра и ретка трава.
Бранили смо ми своју Лику,
слободу и понос, не само у
„Балван револуцији“, већ
вековима. А, онда су нас 1995.
године светски моћници оте-
рали с наших огњишта. Али,
она личка цеста, којој је Ли-
чанин млад и плећат често
одлазио у свет и којом се се
и погрбљен враћао у завичај,
у земљу предака својих, че-
каће нас до судњег дана. Ист-
орија има своје обрте.
Јевреји су чекали 2.000 го-
дина да се врате у своју обе-
ћану земљу и свом Зиду пла-
ча у Јерусалиму. Дотле су са-
купљали и сејали памет по
свету, више од других. Ни Те-
слино племе умрети неће. До-
тле је Лика тамо где смо ми.
У Госпићу смо били господа
и господари. Оточац је
отечество наше. У Смиљану
смиље и босиље. Грачац, грч
и грло грудобран градили.
Врх-овине врх неба нас дижу.
Кореница корене нам чува, а
Срб име за век и векова.
Лика је наша света земља и
наш олтар. Плитвичка језера
су наше очи у којима се купа
небо изнад Лике и бистре
наше успомене. Плитвичка
језера су и наше сузе које
потоцима теку, зато што смо
их оставили. Не плачи
вољена земљо. Опет ћемо ти доћи!
Мр Лазар Лукајић