Дијалог и молитва потребни ради истине

РАЗГОВОР СА ЊЕГОВИМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВОМ ЕПИСКОПОМ ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ Г. ГЕРАСИМОМ

Разговарала Славица Лазић

Било би неопходно ради бољитка два народа, ради истине, сести за сто и отпочети диjалог и утврдити сву истину – да се престане са манипулациjама историjских догађаjа и броjем побиjених. У такав jедан диjалог свакако би требало укључити и представнике цркве.

Епископ Герасим jе завршио Богословиjу у Манастиру Крка и Московску Духовну академиjу. Замонашио се у трећем разреду Богословиjе, а 1998. године постаjе игуман Манастира Крке, где jе успео да окупи младо братство. За Епископа jе хиротонисан 2004. године и током ових тешких година за наш народ и Цркву, залагао се за обнову манастира, Богословиjе у коjоj jе предавао, и за духовно сабрање српског народа. Познат jе по своjим jасним ставовима да се о српским стратиштима у безданима крашких jама на подручjу Велебита не сме више ћутати, да се жртве усмрћене на наjстрашниjи начин руком умоболних усташких кољача мораjу опоjати и преброjати, а да jе услов успостављања међусобних односа поштовања и поверења српског и хрватског народа и наших Цркава ревизиjа историографских података везаних за период Другог светског рата и рата из 1991. године – коjи се битно разликуjу.

Историjа Епархиjе горњокарловачке, коjа данас обухвата Лику, Баниjу, Кордун, Горски Котар, хрватско приморjе, две парохиjе у Истри и Мариндол у Словениjи, бурна jе, у мери у коjоj су били драматични историjски догађаjи коjи су пратили насељавање Срба на ове просторе jош од XВ века, до данашњих дана. Шта jе пресудно за данашњи духовни и социjални живот Срба у овим просторима, и у ком правцу се креће?

– Наши верници се наjчешће сусрећу са повратничким проблемима, обновом своjих домова и проналаском запослења. Надамо се да ће уласком Хрватске у Европску униjу доћи доћи до економског развоjа и побољшања услова за живот. Без запослења људи људи тешко опстаjу, труде се да кроз сточарство и пољопривреду обезбеде колико толико нормалну егзистенциjу. Ми се као Црква трудимо да их духовно руководимо, да буду верни своjоj Православноj вери и Цркви. Када би Цркви била враћена њена имовина, ми би у многоме могли и материjално да им помогнемо у опстанку на њиховим огњиштима. Али се на то негде одавно рачунало и мислило па се одуговлачи и политизира са повратком црквене своjине. У ових 7 година од како сам jа на челу Епископиjе горњокарловачке, Цркви ниjе враћена ни jедна њена некретнина. Засигурно постоjи могућност да се jедним потезом пера врате поjедине некретнине – зашто се не враћаjу, можемо само да нагађамо. Обраћали смо се уредима, председника Србиjе, Бориса Тадића и председника Хрватске, Иве Јосиповића, нисмо добили никакав одговор.

Хрватски архиви и музеjи поседуjу знатну и значаjну архивску грађу Српске Православне Цркве, коjа jе отуђена, у извесноj мери и уништена током постоjања НДХ (1941-1945). Оно што нису усташе уништиле, комунистички режим после Другог светског рата никада ниjе вратио Цркви, а познато jе да се део фондова и збирки налази и у Архиву Каптола у Загребу. Наjбогатиjа грађа горњокарловачке Епархиjе настала од 1619. до 1941. године jош увек jе у Хрватском државном архиву! Шта ови подаци говоре о нам? Има ли наде да Вам архивска грађа буде враћена?

– Ови подаци, о нама православним Србима говоре да ми у границама данашње државе Хрватске нисмо од jуче и да на овим просторима живимо дуже векова. Епископиjа горњокарловачка jе основана пре 320 година, њена историjа jе дуга и пуна бурних догађаjа. Наjдраматичниjи догађаjи у историjи наше Епископиjе су насилно покрштавање и униjаћење православних Срба у жумберачком краjу у време Владике Данила Јакшића, коме jе било забрањено посећивати жумберачки краj ради лакшег униjаћења тамошњих православних житеља. Да су жумберчани били Срби и православци, говоре подаци да међу њима и данас има оних коjи славе крсну славу, истина, сад већ помало на неправославни начин, али ипак се сећаjу дjедовске.

Други драматични догађаjи, коjи су довели до тога да данас немамо верника су ратови. Други светски рат jе одвео стотине хиљада живота православних Срба, многи обjекти су порушени, и данас их обнављамо, и разне друге невоље су уследиле у току, и након рата. Рат из 1991. године jе у потпуности очистио Србе са две трећине хрватске териториjе. Без икакве наде смо да ће се ти људи икада вратити на своjа огњишта. Стогодишњи план за чишћење териториjе од непоћудних елемената jе завршен.

Архив Епископиjе горњокарловачке ниjе враћен, нажалост нема ни назнака да би могао бити враћен. Добио сам податак да jе држава Србиjа вратила више од 3000 матичних књига Римокатоличке цркве, београдскоj надбискупиjи. Српскоj Православноj Цркви у Хрватскоj нису враћене матичне књиге иако су, по нашим сазнањима, другим верским заjедницама враћене.

Дали сте своj благослов и препоруку вернима да изађу на недавно одржан попис становништва, чиме чуваjу своj верски, културни и национални идентитет. Том приликом забележени су броjни проблеми незаконитог брисања Срба из евиденциjе пребивалишта – само у Вировитици 850 Срба jе “избрисано”. Да ли су решени ови случаjеви, шта нам можете рећи о стању на терену?

– Писали смо обраћања, позиве и препоруке Србима да се не плаше изjаснити да су Срби Православне вере – то им jе загарантовано Уставно право ове државе и због тога не могу бити дискриминисани. Сведоци смо и тога да jош увек има и оних, и то не мали броj коjи би да Србима ускрате право да се слободно изjасне ко су и ком народу и вери припадаjу. Такав покушаj (радовао бих се да jе само покушаj) дискриминациjе нигде у Европи ниjе забележен осим у Хрватскоj. С обзиром на то да jе рат завршен пре 20 година, живот Срба у Хрватскоj се ниjе приметно побољшао.

Богословиjа Света Три Јерарха у Манастиру Крка обновљена jе пре 10 година. Какве духовне плодове носи, какав jе интерес за упис ученика?

– Богословиjа у Манастиру Крка jе jедина српска школа у Хрватскоj и хвала Богу она носи добре духовне плодове за Цркву и народ за наших 5 епископиjа. Децу коjа су у тоj школи васпитавана и школована ми рукополажемо за свештенике и одговорно тврдим да су они примерени и врло радни свештеници.

Интересовање за упис у Богословиjу међу нашом децом jе jош увек велико, жао ми jе што нисмо у могућности да их све примимо да уче богословље. Поносан сам да Срби желе да уче теологиjу и да се спремаjу да буду пастири.

Коjи су разлози да СПЦ у Риjеци не учествуjе у “Светскоj молитвеноj осмини за jединство кршћана”, коjи су предуслови потребни да би се смањиле разлике коjе нас деле и развио дух и атмосфера у коjима jе диjалог не само могућ, него и неопходан?

– Нисмо против диjалога на нивоу Православне Цркве и Римокатоличке Цркве, то jе мисиjа наше свете Цркве да све коjи су отпали од jединства Православне Цркве приведе покаjању и jединству. Молитве долазе на краjу (као финиш) после успешног диjалога за jединство – не може ићи обрнутим редом, прво молитве, а затим диjалог. Уосталом, у нашим богослужењима се молимо за “сjедињење свих”. Не желимо да будемо украсно перjе у време молитвених осмина, а када то прође ускраћуjе нам се основно право да кажемо ко смо и како веруjемо, желимо да будемо равноправни и када се молимо и онда када нам треба вратити одузету имовину и омогућити да слободно похађамо православну веронауку.

У Вашоj књизи “Неканонско православље – расколи и секте” обухватили сте савремене и расколничке организациjе. Посебно место припада тзв. “хрватскоj православноj цркви”,  и сличним удружењима грађана коjи присваjаjу лажни идентитет. О томе сте писали у отвореном писму председници Владе Републике Хрватске Јадранки Косор. Колико су штетна и узнемируjућа оваква догађања међу верницима српске заjеднице у Хрватскоj?

– О геноцидноj творевини као што jе “хпц” не треба трошити време и придодавати значаj, довољно jе отворити њихову wеб страницу и разумети о чему се ту уствари ради. За нас jе битниjе да видимо да jе Хрватска као демократка и европски орjентисана земља осудила такву поjаву, коjа оживљава наци-фашистичку идеологиjу и да jасно и недвосмислено осуди покретачке усташке творевине.

У коjоj jе мери висок степен тихе дискриминациjе преосталог православног српског народа у Хрватскоj после егзодуса, да ли се оваj проблем негира као постоjећи, да ли римокатоличко свештенство, као наjброjниjе, чини довољно да се мења свест Хрвата по овом осетљивом питању?

– Дискриминациjа jош увек постоjи чак се и не прикрива. Познате су речи секретара Комисиjе за односе са верским заjедницама: “Не можете ви, (СПЦ), да се поредите са Католичком црквом” – (Фрањо Дубровић, таjник Комисиjе за односе са верским заjедницама). Ништа боље ниjе ни са нашим народом коjи наилази на разне видове дискриминациjе и омаловажавања. Нажалост немамо коме да се жалимо, jер свака жалба заврши само на томе. Представници Срба у политичким структурама државе су заокупљени своjим личним кариjерама и сопственим интересима те нису у стању да се за било кога другог брину.

Храмови у Оточцу, Саборни храм Светог Николаjа, Риjечки православни храм су на мети вандала. Колико ови поступци застрашуjу верни народ?

– Поjедини наши верници коjи су остали у Хрватскоj за време рата преживели су страшне тортуре од своjих комшиjа Хрвата. У граду Карловцу jе доста таквих коjи су преживели малтретирања, премлаћивања, чак извођења и на стрељање. Из тог разлога се напади на обjекте Српске Цркве итекако одражаваjу на наше вернике. Људи су застрашени, а држава мало чини да се људи ослободе тога страха и да се осећаjу сигурним и равноправним грађанима ове земље.

Синод СПЦ jе упутио протестну ноту Ватикану, изражаваjући незадовољство због ходочашћа и поклоњења папе Бенедикта XВИ гробу кардинала блаженог Алоjзиjа Степинца. Шта конкретно значи ова нота, имаjући у виду да су амнестирани католички свештеници, и сам Степинац, за злодела у усташкоj НДХ, у чиjоj jе влади био воjни викар?

– Наша Црква jе упутила протестну ноту како би скренула пажњу да неке историjске чињенице око личности Алоjзиjа Степинца нису до краjа разjашњене и да не треба додатно оптерећивати ионако оптерећен диjалог за повратак оних коjи су изашли из крила и отпали од православне цркве. Јасно jе да на путу jединства Православне Цркве и Римокатоличке Цркве стоjе многе препреке. Једна од тих препрека jе и проглашење за блажене Алоjзиjа Степинца, Ивана Мерца, папе Пиjа XII, папе Воjтиле и других спорних канонизациjа у Римокатоличкоj Цркви.

Епархиjа горњокарловачка jе препуна jама и стратишта из Другог светског рата, у коjима jе на наjбруталниjи начин, незабележен у новиjоj светскоj историjи уморено стотине хиљада православних Срба, Јевреjа и Рома, само зато што су друге вере и нациjе. Јесмо ли учинили довољно да им обележимо места страдања и да их се сећамо по имену и презимену, како бисмо избегли да се овакви злочини опет не понове?

– Нисмо учинили довољно ни да обележимо, а камоли да попишемо сва имена оних коjи су страдали у неком од стратишта, коjих jе Епископиjа горњокарловачка препуна. У бившоj заjедничкоj држави ниjе се смело учинити ништа ради братства и jединства, тек поткраj 80-тих, када се назирао пад комунизма, почело се са одласком на места страдања. Очекуjемо да се ове године, наjдаље до Саjма књига, у сарадњи са Удружењем грађана “Јадовно 1941” издамо “Атлас усташког геноцида” на коме ће бити обележени сви логори, jаме и друга стратишта Срба, Јевреjа и других жртава. Почетком 90-тих година, тадашња хрватска власт jе покушала уклањањем споменика и обиљежjа на jамама, као што jе било са спомеником на Јадовном, да поново затре сваки траг усташких злочина. Данас покушавамо, заjедно са “Удружењем потомака и поштовалаца жртава комлекса усташких логора Јадовно 1941” да таква места и друга, где су пострадали недужни људи отмемо забораву и обновимо сећање на њих и њихов крсни пут и страдање.

При Епархиjи сте основани Одбор за обележавање и неговање сећања на жртве комплекса усташких логора Јадовно 1941. године. Јадовинским Новомученицима служиће се парастос сваке године 24. jуна на Дан сећања. Ове године ће у Бањалуци бити одржана и Прва међународна конференциjа о Јадовну. Да ли смо закаснили да сведочимо о овом геноциду?

– Ниjе касно ако искрено желимо да се сећамо дана када су пострадали наши дjедови, оци, маjке, деца, браћа и сестре. Већ сам напоменуо – у Југославиjи се ниjе смело говорити и дуго времена jе покушавано да се прикриjе или сасвим умањи злочин какав се догодио на Јадовном. У питању jе преко 40 хиљада убиjених у неколико jама. Ко jе таj коjи сме да дозволи да се такво место заборави и дан када су Боголика бића побиjена као да су звери? У jамама Јадовна бачена су два епископа и 73 православна свештеника, већином из Епископиjе горњокарловачке. Моj претходник епископ Сава Трлаjић своj земаљски живот jе завршио у jами са своjим презвитерима. Док постоjимо морамо памтити такав страшан злочин.

Председник републике Србиjе jе са маjком посетио наjвеће стратиште Срба у Лици, Шаранову jаму у логору Јадовно. Да ли jе ово подстрек да се на наjвишем нивоу покрене питање одговорности Хрватске за геноцид и питање одштете преживелим логорашима и породицама жртава?

– На ово питање би могао и знао одговорити председник Тадић. Оно што би jа желео да кажем jе да оба председника и Србиjе и Хрватске, без уплива политике никада не смеjу заборавити места као што су Јасеновац и Јадовно.

Да ли су се стекли услови да се на основу међусобних односа поштовања и поверења наша два народа, историграфски и хришћански отвори диjалог о свим непознаницама протеклих децениjа?

– Било би неопходно ради бољитка два народа, ради истине сести за сто и отпочети диjалог и утврдити сву истину – да се престане са манипулациjама историjских догађаjа и броjем побиjених. У такав jедан диjалог свакако би требало укључити и представнике Цркве.

Извор: ПРАВОСЛАВЉЕ