Девић: Бићемо свједоци чина у коме ће Република Српска остварити право на независност!

Историчар Немања Девић је као један од оснивача НВО Српски академски круг успио да ауторски препознатљивим и веома упечатљивим текстовима широј јавности приближи тему историје српског народа у Другом свјетском рату. У разговору за Српско коло Девић каже да је судбина Републике Српске сложено питање које од српских елита захтијева оно што им је у новијој историји често недостајало: стрпљења и мудрости.

„Република Српска одраз је вишевјековне борбе за слободу српског народа западно од Дрине. Њу је у Одбрамбено-отаџбинском рату деведесетих година створио исти онај народ који је, послије геноцида у НДХ, постао дословно жив клан-недоклан. Сматрам да ће српски народ у будућности, а ми ћемо бити свједоци тог чина, остварити право да живи као свој на своме, у слободној и демократској држави за коју се сам опредијели,“ истиче Девић, увјерен да ће у некој новој Европи, у којој ће националне државе доживјети своју ренесансу, грађанима Српске бити дозвољено право на самоопредјељење.

„Међутим, елите које је предводе мораће у међувремену да се изборе са низом проблема, од економских до демографских. Да у њој и школе и цркве буду пуне, а институције оздрављене и ојачане. До тада, ништа нас не спријечава да се међусобно, посебно на културном и духовном плану, повезујемо у чврст и нераскидив савез, ‘бестјелесним силама’, како је у вријеме аустроугарске анексије Босне и Херцеговине говорио историчар и државник Стојан Новаковић.“

Да ли смо довољно као народ научили нешто из прошлости да би могли да утичемо на будућност?

„У добу конфузије и безнађа, као што је наше, поглед у прошлост може нам донијети само спокој и снагу да одолимо искушењима. Као што је казао Дучић, шетња кроз историју отвориће нам простор за обитавање у много ширем друштву, у друштву најумнијих Срба из различитих епоха. Ако се опредијелимо за тај пут, наћи ћемо и надахнуће за неке нове подвиге. Који би млади Србин могао да јадикује над својом тренутном судбином кад би у глави носио и мисао о томе како је његов прадједа препјешачио Албанију? Која наша патња или трпљење у 2017. години могу да се упореде с том? Али наши људи често не чују гласове прошлости, а они и на новим раскршћима умију да буду опомињући и мудри. То је оно што је и Честерстон говорио: ‘Дајте глас и мртвима, нека и они учествују у својеврсном референдуму о будућности’. Српски народ данас се налази у једној сложеној геополитичкој ситуацији, а свијет се мијења пред нашим очима. Историја се убрзава, а догађаји којих смо свједоци по драматици подсјећају на промјене настале с падом Берлинског зида. Година 2016. била је година пробуђене наде за Србе, а убијеђен сам да наредне године могу донијети и промјене које би послије дуго времена могли назвати и српским побједама.“

На кога Срби прво помисле кад чују ријеч цар?

„Послије слома средњовјековног царства и пада у турско ропство, Срби су често призивали свог цара да се међу њих врати, и врати им слободу. И не само слободу, коју некада пишу и великим словом, него и правду. Мало који народ више од српског више љуби та два идеала. Чак смо и химну посветили Богу правде! И зато ‘лелек себра’, како је нашу јадиковку назвао Тин Ујевић, данас неодољиво подсјећа на онај вапај из Старе Србије за слободом из 1912. Ми данас тражимо свог ослободиоца, снажног и издржљивог. И можда су нам зато понајвише погледи уперени према оном државнику ког су светогорски монаси недавно поставили за трон византијских царева.“

Рат у Сребреници почео прије 1941. године

„Рат у Сребреници и Подрињу 1992. је незавршени грађански рат, започео 1941. Можда и раније. Истраживања показују стравичне размјере злочина над српским цивилима на овом подручју још у Првом свјетском рату. И у Првој и у Другој Југославији, за које се сматрало да настају као државе помирења, дакле и 1918. и 1945, српски народ је платио прескупу цијену одрицања од сјећања на те жртве. И зато су се покољи понављали, а сваки сљедећи био је само крвавији.

На крају Другог свјетског рата, Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача свела је стравичан биланс страдања српског народа у области Сребренице: 2.262 жртве, од чега је 1.186 било жена, дјеце и стараца. А половина њих била је убијена ножем и маљем. И ма колико да су та сјећања после 1945. у име тзв. братства и јединства била потискивана, она су морала бити препричавана у четири зида. Управо у страху да не буду поново жртве истих злочинаца, не само усташких сатника, него и својих комшија, римокатолика и муслимана, Срби су се у Босни и Херцеговини дигли на оружје 1992. Док се та одбрана у Подрињу није консолидовала, поновљени су покољи над Србима у Кравици, Залазју, Скеланима и другим селима, онамо гдје су почињени и у Другом свјетском рату. Бојим се да су и догађаји из деведесетих година митологизовани и једнострано посматрани, а на крају вијека народ жртве је вољом моћника проглашен за народ џелата.“

Да ли ми данас правилно тумачимо Косовски мит и, према Вашем мишљењу, на који начин ће га тумачити нове генерације?

„Прије свега, мислим да би правилније било употребити израз ‘завјет’ од ‘мита’. Јер они који су злонамјерно критиковали наш историзовани мит, са истом страшћу су се подсмијавали и Косовском завјету. А Косовски завјет, који је само продужетак Светосавског завјета, заправо је створио Србију и 1804. и 1912. Тај незаписани, али увијек наизуст знани завјет, водио нас је у побједу у сваком рату за ослобођење и уједињење. И у сваком духовном рату, кроз свакодневно преживљавање. Небеска Србија није мртва Србија, него Света Србија. И у томе је сва наша суштина, и отуд је ријеч Косово у Србији данас готово стављена ван закона.

За љубитеље популарне културе, исто то је оно предачко дрво у филму Аватар. И ми бирамо, попут главног лика у том филму, којем ћемо се привољети царству. Хоћемо ли дати да нам руше дрво предака, да и сами учествујемо у његовој сјечи да би послије дијелили обећане златнике. Или ћемо попут оних плавих аватара викнути: „This is our land”, и јурнути у огањ. Сагорети са нашим змајевима, и сами постајући ватра. Срећан крај тог филма, који неодољиво подсјећа на нашу судбину, приказује да ће неки, нови, ипак остати да живе испод свог дрвета предака. Биће своји на своме. Слични једни другима, са мало тога што би се могло изразити материјалним богатством. А уз њих ће, до последњег, остати два њихова вјерна друга – вјера и нада.“

Васкрс у Пребиловцима

Својевремено сте рекли да су Пребиловци уз Косово и Метохију, судбински утицали на Вашу личност. Има ли васкресења у Пребиловцима?

„Света Гора, Косово и Метохија и Пребиловци – то су била три мјеста на којима сам се и сам преобразио и, чини ми се, и препородио. И, симболично, али непланирано, проводио сам дане око Васкрса у сва три мјеста. Мислим да, послије свега преживљеног, Васкрс на мало којем другом мјесту на свијету можете доживјети на начин на који то можете у Пребиловцима, и осјетити и голим оком видјети. То херцеговачко село доживјело је дословно распеће, два пута у 20. вијеку. И онда, изнова и изнова, васкрсење. То је био и мој утисак кад сам први пут дошао у Пребиловце: прво, тјескоба у грудима и кнедла у грлу, гледајући оне попаљене и опустјеле камене куће, храм сравњен са земљом, оскрнављено гробље… А потом, сјећам се, груди би просто да пукну, да запјевам из свег гласа, из неког пркоса ваљда, да чују сва она околна брда да још постојимо и да још пјевамо. Ваљда се тамо у човјека уселе духови истих оних мученика, који су се, пошто су им чеда побацана у јаму, поново женили под старе дане и својој новорођенчади давали имена своје мртве дјечице.“

Према искуству са факултета, како студенти који долазе из ЦГ или РС доживљавају Србију, шта за њих значи да им је Србија матица?

„Универзитети у Србији, понајприје ту мислим на Београдски универзитет, представљају ресурс који у нашем времену није довољно искоришћен. Сјетимо се, с друге стране, ‘српског перикловског доба’, када су универзитети и учена друштва били упоришна тачка за ширење ‘меког утицаја’ Србије у региону. Ту се ствара нова генерација елите која ће тек показати у којој је мјери спремна да се носи са изазовима свог доба. Многи млади људи који долазе на школовање и усавршавање у српску престоницу посједују капацитет да буду неки нови лидери, а држава Србија би могла да улагањем у те људе уједно ојача и своје позиције на Балкану. Зато је студирање наших сународника из земаља бивше Југославије, и то у истом статусу као што је случај са домаћим студентима и улагање у њих, и стратешки важно за нашу земљу. И у томе ми нисмо ни једини, ни јединствени. То чине и наши сусједи, а ‘отворене универзитете’ за оне који су у потрази за знањем, ма одакле да долазе, имамо и у државама Европске уније.

Нажалост, иако су живјели у једној држави, Срби се током читавог 20. вијека нису упознали. Ја сам током студија имао срећу да упознам многе добре људе, који су у Београд дошли из Републике Српске или Црне Горе. То су људи који, када Србија игра утакмице против БиХ, односно против Црне Горе, листом навијају за Србију. Који, као и ми, воле Новака. То су људи који, подједнако као и ми у Београду, Нишу или Новом Саду, а некада и горљивије од нас, славе наше колективне успјехе. Који једнако као и ми, с поносом, пјевају химну Србије. Све то су научили и чинили још док су живјели у својим мјестима: у Боки, у Пиви, уз Дрину, у Крајини… За оне из Црне Горе Србија је и једино мјесто гдје могу да говоре слободно српски. Да се радују заједно са нама, и да су тужни онда када смо и ми тужни. Србија је за те људе Отаџбина. И то нису никакви Босанци, Црногорци, нити имагинарни људи из ‘региона’, то су Срби једнако као и ми. И важно је да то коначно схватимо и заувијек одагнамо те регионалне антагонизме.“

Какав би требао да буде однос матице према сународницима у региону?

„Јасно је да се Србија налази под не малим притисцима споља како да дефинише своју спољну и унутрашњу политику. За домаћу, либералну елиту, такође постоји бојазан од непостојећег ‘великосрпског шовинизма’, исто као што је то био случај и за вријеме владавине КПЈ, односно СКЈ. Главни циљ такве континуиране политике је да се од српске створи србијанско, а српском народу нипошто не дозволи интеграција и, не дај Боже, стварање јединствене државе. Без обзира на све, брига о Србима ван Србије мора да постане приоритет матице. Они чине популацију од близу два милиона људи. Током цијелог 20. вијека драматично је опадао и број њихових националних установа и њих самих. У Другом свјетском рату и у ратовима деведесетих година они су једноставно истријебљени из неких својих историјских области. Њихов положај у новим државама и данас је далеко испод сваког европског стандарда. У Црној Гори, гдје по званичној статистици чине трећину популације, напада се њихова црква, језик и писмо, у Македонији и Хрватској не могу се слободно назвати ни својим националним именом, у Албанији им је законом забрањено да носе своје српско име и презиме. Али, узрок ових проблема не треба тражити само у притисцима споља – они имају своје дугорочне циљеве и досљедно воде политику у том правцу. Знамо ли ми шта је наше Начертаније за 2017. годину? Који су нам циљеви, а која стратегија? Кад Србија поново постане Слободија, кад Београд престане да буде југословенска и постане српска престоница, онда ће поново, као некада, том свјетлошћу моћи да обасја и своје сународнике у окружењу.“

Лична карта

Немања Девић рођен је 1989. у Смедеревској Паланци. Основне и мастер студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду. Тренутно је докторанд на истом факултету. До сада је објавио више научних радова, међу којима се издвајају монографије Истина под кључем, Доња Јасеница у Другом светском рату и Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944. (у коауторству са С. Цветковићем). Његова прва књига, коју је објавио као матурант гимназије, садржала је и јединствен попис свих жртава рата у једној локалној средини у Србији и за њу је 2009. године добио Награду Драгиша Кашиковић. Као истраживач, радио је на попису жртава Другог свјетског рата у Србији, ангажован на пројектима Музеја жртава геноцида и Комисије за тајне гробнице при Министарству правде РС. На ТВ Храм уређује емисију Српска историјска читанка.

И ако све племенито у свијету пропадне, хоће ли то бити успјех историје или њен план?

„Стара је ријеч: спаса нам нема, али пропасти нећемо. Наша кућа јесте саграђена на друму, наша историја заиста представља кретање ‘између клања и орања’. Али, ми смо на овом простору вођени оном пословицом: бити кадар стићи и утећи и на страшном мјесту постојати. Посебно је за нас важно ово посљедње: и на страшном мјесту… постојати!

Ми смо народ Тесле, Пупина, владике Николаја. Али у исто вријеме, ми смо потомци Лазаревих витезова, сељачког племства Црног Ђорђа и витезова у опанцима који су пјешице прешли Албанију, и од војске живих костура поново постали незадржива пјешадија у пробоју Солунског фронта. Такви људи, како је говорио један ђенерал, не признају капитулацију, јер таква ријеч не постоји у српском рјечнику. А ми, у другачијим биткама данашњице, ипак имамо оне руке које су имали они, онај благ осмјех и оне очи које памте вијекове, које су имали они. Ако у то не вјерујете, погледајте у пожутјеле фотографије својих прадједова.“

Преузето са портала Слободна Херцеговина

Извор: ИН4С

Везане вијести:

Немања Девић: Пребиловци су темељ, али и огледало – свих нас

Немања Девић: Зашто „Књига о Дражи“ | Јадовно 1941.

Немања Девић: ХУСАР | Јадовно 1941.

Немања Девић | Јадовно 1941.