Деветнаест година од „Битке за Кошаре“

НАTО и албански терористи почели су на данашњи дан прије 19 година офанзиву на караулу Кошаре и друге војне положаје на српско-албанској граници, гдје су малобројни српски војници успјели да се одупру вишеструко бројнијем непријатељу.

Одбрана Кошара спријечила је копнену инвазију на Србију и онемогућила прекид комуникација међу српским формацијама.

Српска војска је одолијевала нападима све до 14. јуна 1999. године, када се по Кумановском споразуму повукла са Косова и Метохије.

Циљ напада са албанске стране била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресијецање комуникације између јединица тадашње Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, као и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада.

Послије тешких борби Војска Југославије успјела је да порази нападача и спријечи њихов улазак на Космет.

На Велики петак, 9. априла 1999. године, удружене снаге терористичке ОВК, регуларне војске Албаније и НАTО-а предвођеног Американцима, који су давали ваздушну подршку, покренуле су велику офанзиву на караулу Кошаре, на граници тадашње СРЈ и Албаније.

Непријатељ је био вишеструко надмоћнији, па се нешто више од 1.000 српских војника бранило од напада непријатеља, који је бројио између 5.000 и 6.000 Албанаца.

Највећи дио српских снага на Кошарама чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су у просјеку имали између 19 година и 20 година, а борили су се и Срби добровољци из иностранства и Козаци, пренијели су београдски медији.

Погинуло је 108 српских војника, од којих 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца, међу којима и један руски добровољац.

ОВК је признао губитак 200 бораца, али их је највјероватније погинуло много више, а званично су погинула и два НАTО војника – Француз и Италијан, као и један држављанин Алжира. Уништено је пет албанских тенкова.

Командант одбране Кошара, пуковник у пензији Љубинко Ђурковић раније је оцијенио да је та битка симбол херојске одбране српске војске.

„Кошаре никада нису пале“, говорио је он и додао да се српска војска повукла по Кумановском споразуму.

Ђурковић се сјећао и да је током НАTО бомбардовања, само 12 војника два дана и једну ноћ одбијало напад 250 албанских терориста, које су на крају јуришем натјерали у повлачење.

Он је одбрану Кошара упоредио са Кумановском битком у којој су официри јуришали са војницима, као и са одбраном Београда у Првом свјетском рату.

Ђурковић је навео да су посљедње ријечи бораца са Кошара биле – „и мртав ћу се борити за Србију“.

„Браниоци Кошара нису одступили ни педаљ јер су знали да су иза њих Косово, Србија и српски род и то им је дало снагу“, рекао је Ђурковић.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Битка за Кошаре међу најсвјетлијим тренуцима српске историје …

Задња војна пошта српких јунака: Шта је видео први Србин који …

Документарни филм “Досије Кошаре 1999.“ (ВИДЕО) | Јадовно …