Demontiranje crvenog ustašluka, slučaj Dežulović

Nedavno je Boris Dežulović objavio tekst Ilustrovana propast Srbije. U njemu se, iz ugla nekadašnjeg vojnika Vojne pošte 5659 Gornji Milanovac, bavio genezom Srbije, sve dok se ona nije „pretvorila u stečajnu masu“.

Piše Zoran Grbić

Slikovito, kroz prizmu transformacije milanovačkih Dečijih novina, od Džuboksa do štampanja istorija Srbije. Odličan je tekst, zapravo tradicionalno dobar, i mogao bi da uđe u bilo koju knjigu ili zbornik eseja. Zaključci teksta, naravno, nisu baš tako jednostavni.

Igrom slučaja, i ja sam na vojnoj obuci bio u Gornjem Milanovcu, doduše nekoliko godina kasnije. Ista v.p., 5659, ista zgrada, možda čak i ista četa i vod. U pravu je Dežulović, bila je odlična marenda – prvoklasni sokovi, eurokrem i ostali slatkiši iz Takova. Čak i poseta fabrici, uz neizbežnu degustaciju fenomenalnih proizvoda. I ja sam, kao i mnogi drugi, odrastao čitajući Džuboks u osnovnoj školi, čuvao specijalno izdanje Grease (posvećeno filmu), Tik Tak i Nikad robom (čuveni Mirko, Slavko i metak).

Samo, meni nisu smetala kasnija izdanja Dečijih novina. Ne samo zbog toga što su ona došla znatno kasnije, najmanje 12 godina nakon početka poslednjeg Balkanskog sukoba (Dežulović ne pominje, ali ,,Svetosavska čitanka“ objavljena je 2003. godine, ,,Čitanka Kosovskog boja“ 2007., ,,Čitanka Prvog srpskog ustanka“ 2003…), nego i zato što mi takva izdanja deluju sasvim logično i prigodno.

Pre svega zbog toga što to nije ratna propaganda, ni vremenski, ni sadržajno. Dečje novine su štampale istorijske knjige, za stanovništvo one države u kojoj postoje. Baš kao što su ranije štampali knjige za stanovništvo države u kojoj su postojale do 1991. Na identičan način. Osim toga, Hrvatska je nakon što je Slovenija odlučila da se ,,razdruži“, želela da ode iz Jugoslavije i ispuni ,,tisućljetnji san“. Zbog toga ne razumem šta se sad očekuje od Srbije i Dečjih novina nakon toga? Dok Hrvatska ostvaruje svoj san o nezavisnosti (u okviru EU), da Srbija čita dogodovštine Mirka i Slavka, nestašluke Mikija i Šilje, i da eventualno ponekad objavi poneku dogodovštinu iz Brozovog života, sve to dok zajedno gromoglasno pevamo „Hej Sloveni“?

Šta sad, Hrvatska da živi svoj neovisni san, a Srbija da peva ode Jugoslaviji? Neće biti da bi to bilo normalno. Povrh svega toga, sve i da su Dečje novine izvršile jugoslovensko svetogrđe, i usred građanskog rata objavljivale knjige iz srpske istorije (to bi valjda bilo nenormalno), one opet ne bi bile ratna propaganda, nego ono što jesu – istorijske čitanke. Da je Hrvatska bila u prilici da štampa slične, istorijske knjige (koje ne bi uključivale Jasenovačke ,,junake“, ili heroje juriša na Cer), siguran sam da bi takve knjige i objavljivali.

Umesto toga, Hrvatska je tokom rata objavljivala druge stvari. Možda nisu imali Dečije novine, ali su imali ,,Plavi zabavnik“ (Vjesnikovo izdanje) i ,,Stari mačak“ u kojima su objavljivali ratne stripove. Slobodna Dalmacija objavila je i strip ,,Super Hrvoje“, koji je bio kameni superheroj koji se pojavljuje ,,svaki put kad se nevina krv prolije na starohrvatskom kamenu“. A takve priče u Hrvatskoj očigledno nisu ostale u devedesetim.

Prošle godine je Večernji list objavio konkurs za nove stripove koji za temu imaju prošli rat. Od šezdeset pristiglih radova, odabrani su najbolji i zajedno sa nekim starim stripovima objavljeni su u posebnom izdanju Strip revije Večernjeg lista. Ratni strip je nekima očigledno toliko zanimljiv, da su na promociji zbornika ,,Domovinski rat u stripu“ prisustvovali i predsednik Ivo Josipović i načelnik Glavnog stožera general Drago Lovrić. Predsednik Hrvatske je čak napisao i predgovor za taj zbornik. Zamislimo na šta bi ličilo kad bi ovde, predsednik Nikolić i načelnik generalštaba Ljubiša Diković prisustvovali promociji zbornika ratnog stripa? Ili barem nekog od istorijskih izdanja Dečijih novina, koji i takvi kakve jesu Dežuloviću smetaju?

I, ako je već lamentiranje ušlo u modu, uz gledanje kroz prizmu osamdesetih godina, mogli bismo i mi iz Srbije da kažemo reč, dve. Recimo, pomenuti ,,Plavi zabavnik“, koji je objavljivao ratne stripove, pokrenut je na inicijativu Hrvoja Hitreca. To je onaj isti Hrvoje Hitrec koji je u vreme dok smo bili deca, napisao pet knjiga o Smogovcima, po kojima je napravljena i serija uz koju su odrastali mnogi u čitavoj Jugoslaviji.

Kasnije je taj isti Hrvoje Hitrec postao član predsedništva HDZ-a, organizovao medij za hrvatski ratni strip i napisao nastavak dečije sage o Smogovcima – ,,Smogovci u ratu“. Uz knjige ,,Lijepa moja – sjećanja jednog domoljuba“, ,,Hrvatska povjesnica“, ,,Hrvatska bogorodica“, ,,Hrvatske legende“, ,,Najlepše priče hrvatske renesanse“… Da li je autoru dečijih knjiga neko u Srbiji to zamerio?

Što se tiče promocije strip revije ,,Domovinski rat u stripu“, ona je održana u Muzeju Mimara. Je li to onaj isti muzej u zagrebačkom Donjem gradu, koga su posećivale sve đačke ekskurzije, iz čitave Jugoslavije, da bi mogle da se dive ogromnoj kolekciji umetničkih dela? I da li to što smo svi išli tamo, znači da danas ona ne može da služi kao mesta promocije nacionalnih, pa i nacionalističkih strip izdanja?

A što se tiče slatkiša, moglo bi nešto i o tome da se kaže. Hrvatska nije imala milanovačke slatkiše iz Takova, ni izdavača Dečje novine, ali su imali Kraš, koji je u ono ratno vreme postao neka vrsta izdavača. Samo, dok su Dečje novine štampale ilustrovane priče iz istorije Srbije, Kraš je pravio dečije čokoladice ,,Cro Army“. Sa sve samolepljivim sličicama i albumom. Da, isti onaj Kraš čije proizvode neki Srbi i dalje kupuju kao i pre, isti onaj Kraš koji je nekad svima nama prodavao proizvode sa sličicama ,,Životinjsko carstvo“, ,,Moji ljubimci“, ,,Urnebesni rekordi“… Koliko poremećena nečija svest mora da bude da u fabrici dečijih slatkiša dođe na ideju da deci potura tako podmuklu i štetnu ratnu propagandu? A da stida nemaju, pokazuje i to što na zvaničnoj Krašovoj stranici na jutubu, još uvek stoji stara reklama za ,,Cro Army“ čokoladice, pored Kiki i Bronhi bombona.

Razumem potrebu zbog koje su pravljeni i objavljivani hrvatski ratni stripovi. I ne smatram da su svi oni nužno i ratna propaganda. Ali neću da ćutim dok neko izdanja Dečijih novina o srpskoj istoriji naziva ,,ilustrovani vodiči za male četnike početnike“. Smatram da je vreme u kome je svako spominjanje istorije Srbije brkano sa šovinizmom i nacizmom prošlo. Došlo je vreme da se tome kaže dosta.

Izvor: FRONTAL