Можда су усташе ’41. биле заведене ко зна чим, па побише људе, жене и децу на правди Бога. Али, шта „заведе“ ове Бобеткове „хероје“ па минираше 1992. године мртве људе?
Пребиловци. Усташе побише Србе 1941. На стотине. Не било како. Бацили их у јаму. Ко је погинуо одмах, ни по јада. Добро је прошао. Ко је преживео пад, доживео је прави пакао на земљи. Или боље рећи – испод земље. Умирао полако, данима, од глади, жеђи и болова, окружен лешевима који се распадају и смрде. Међу умирућима, највише је било деце. Јама у Пребиловцима није била једина. Много их је било. На десетине. У свакој од њих на стотине људи. Жена. Деце. А смрти тужно и једнако сличне.
Да се вратимо на ову у Пребиловцима. Године 1990, скоро педесет година касније, извађене су кости побијених. Сви заједно сахрањени и на тој костурници подигнута црква.
Чинило се да су жртве најзад нашле мир.
Две године касније, 1992, у новом рату, у Пребиловце стижу јединице хрватског генерала Јанка Бобетка. Спаљују село, а спомен-црква и кости жртава из ’41. миниране су три пута. На том месту направљено је сметлиште.
„Хоће централа да погреши једном, али не сто пута“, чувена је реплика Илије Чворовића. Можда су усташе ’41. биле заведене ко зна чим, па побише људе, жене и децу на правди Бога. Али, шта „заведе“ ове Бобеткове „хероје“ па минираше мртве људе? И чему сметлиште на том месту?
Ако поновиш исти злочин педесет година касније… Онда је смишљен… И у поврату… И не застарева. Не само пред законом који успоставише људи. Него и пред Богом. Пред Њим посебно.
Наслов и опрема: Стање ствари