Dejan Tadić: Kad podvučemo crtu, ceo vek se ništa nije promenilo

Kad smo na pragu 100-godišnjice Prvog svetskog ratanalazimo, isto kao i onda, mnoge sličnosti u davanju neprihvatljivih uslova Srbiji. Ovoga puta to je bilo bez Austrije i mnogo direktnije.

Vredi se podsetiti i tadašnje podrške (uključujući i vojnu) koju je Berlin dao Austriji u slanju predstavke za koju su bili uvereni da neće biti prihvaćena u Srbiji. Zatim se išlo i korak dalje pa je 14. jula 1914. godine Srbiji poslat ultimatum umesto predstavke. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešenju problema. Ceo tadašnji ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Zato je za ultimatum tadašnji britanski diplomata Edvard Grej rekao da je to najužasniji dokument koji je neka država uručila drugoj.

Današnji Nemački istorijski muzej (Deutsche Historisches Museum), u kojem je izložena celokupna istorija Nemačke, u delu koji je vezan za ratna dešavanja 1914-1918. godine na interaktivnoj mapi stoji da je Srbija u ratu izgubila 250.000 vojnika i oko 300.000 civila. To je gotovo upola manje od brojke kojom barata istorijska literatura. Prema procenama srpske ali i međunarodne literature, stoji da je Srbija u Prvom svetskom ratu izgubila 1,1-1.3 miliona ljudi, odnosno oko 26 odsto tadašnjeg stanovništva.

KEJNZ O REPARACIJAMA ZA SRBIJU

Kako savremeni zapadni svet mnogo više poklanja pažnje stavivima svojih pripadnika, navešću primer tadašnjeg poznatog Džona Mejnarda Kejnsa (1883-1946), profesora ekonomije na Kembridžu, osnivača moderne makroekonomije i tadašnjeg zagovornika vladine politike intervenisanja, prema kojoj vlade mogu da koriste fiskalne i monetarne mere da bi ciljano ublažile ekonomsku recesiju, depresiju i eksploziju. Kejnz je više puta u svojim delima upozoravao tadašnju javnost na to da je Srbija proporcionalno najviše stradala u Prvom svetskom ratu. A, prema njegovim rečima, s obzirom na to da je tadašnja Srbija bila siromašna poljoprivredna zemlja, osnov njene ekonomije je bila ljudska radna snaga. Takođe je upozoravao da je tadašnji sistem reparacije zasnovan na uništenim materijalnim dobrima, koji su tadašnje savezničke snage uvele, nije mogao adekvatno danadoknadi srpske gubitke.

O ulozi same Nemačke i srpskim gubicima u Drugom svetskom ratu javnost gotovo sve zna, i da se za ovu priliku može preskočiti. Kako mi je namera da kroz sva ova za srpski narod tragična dešavanja posvetim pažnju njenoj ekonomiji, ne mogu da prenebegnem činjenicu da je Hening Henš, kao član misije OEBS, u svojoj ispovesti povodom bombardovanja Srbije 1999 godine rekao doslovce da je Srbija napadnuta zbog laži tadašnjeg ministra odbrane Nemačke Rudolfa Šarpinga. Hening Henš je lično prisustvovao uviđaju u Rugovi, gde se desila borba između srpskih policijskih jedinica i pripadnika OVK. Prema njegovom svedočenju, Šarping je lažno predstavio pobunjenike OVK kao civilne žrtve. Ta operacija „Plemeniti nakovanj“ ili u Srbiji poznata kao Milosrdni anđeo ili NATO agresija, koja je trajala od 24. marta do 10. juna 1999. godine, nanela je Srbiji – pored žrtava kojih je bilo između 1.200 i 2.500 uz 5.000 ranjenih –ekonomsku štetu između 30 i 100 milijardi dolara.

Prošlo je tek nekoliko dana otkako je Nemački parlament 13. septembra dao uslove Srbiji za otpočinjanje pregovora o pristupanju Srbije u EU. O tim uslovima danas svako već zna i interesantni su gotovo svi, posebno uslov 7, u kojem stoji obaveza Srbije o pravnoj obavezujućoj normalizaciji odnosa sa Kosovom s perspektivom da obe punopravne članice u smislu EU ugovora mogu realizovati svoja prava i obaveze nezavisno jedna od druge i zajedno.

Da li postoji sličnost ovih uslova sa uslovima od 14 jula 1914, koje je Austrija uputila Srbiji, ostavljam svakom da protumači na svoj način, ali ću dodati da sličnost vidim bar u navedenom delu uslova broja 7. Jer ovaj uslov za Srbiju je neprihvatljiv, i to znaju i Nemačka i ceo zapadni establišment.

Nije vredelo ničega, Srbija u ovom istrorijskom trenutku ima veliku prednost jer se ovaj put ne radi o pretećoj vojnoj agresiji, već isključivo o političkoj i ekonomskoj pretnji. Srbija je na raskrsnici da odluči – ili će bez ikakve vojne prisile predati sve svoje ekonomske resurse u tuđe ruke i jednog dana postati ekonomski rob na sopstvenoj zemlji ili će se okrenuti sebi i, kao politički neutralna zemlja, biti u ravnopravnoj saradnji sa svima koji takvu saradnju s njom žele.

Srbija je posle petooktobarskih promena 2000. godine u potpunosti sledila sve savete i uslove koje je dobijala iz EU, kao putu kroz koji mora da prođe da bi postala članica tog saveza. Vrlo brzo je pristupila svim svetskim organizacijama, među kojima su i MMF i Svetska banka. Svi oni su sve vreme imali precizne podatke šta se u svakom vremenu dešava i kuda se kreće Srbija.

Danas je Srbija u dužničkom ropstvu i na neki način u ekonomskim makazama, kada više ne može ni da se zadužuje. O godišnjoj cifri samo u kamatama koje Srbija mora da plaća znamo samo da je na godišnjem nivou u trenutnoj tržišnoj vrednosti približno vrednosti srpskog Telekoma, koliko su za njega strani investitori poslednji put nudili. Svako bar priučen bi rekao da je Srbiju put ka EU sve više samo koštao, i da joj je sve gore.

Kritikovao sam dosadašnju vlast, koja je svoju ekonomsku politiku okretala zapadnim ukusima, sistemski se krijući iza pogrešnih političkih i ekonomskih zakona koji su utrli put samoubistva srpske industrije i srpskog proizvoda. Ovde svakako računam i višegodišnje pogrešno vođenu monetarnu politiku. Međutim, značajan deo krivice pripisujem i svima sa strane koji su interesno činili da današnja Srbija ovako izgleda.

Niti je bilo vredno niti su imali pravo da u svom kratkom životnom veku otuđe svoje mnogovekovno srce teritorije za bilo kakvu političku i ekonomsku budućnost, koja je pritom neizvesna i za samu Evropsku uniju. Pored toga, trenutno ne vidim ništa opipljivo što bi mi nagovestilo da za Srbiju u današnjoj EU ima pravog mesta.

Izvor: NOVI STANDARD