Једанаести учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је професор Дејан Мировић. Серијал припрема Владимир Димитријевић.
Уместо увода
С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.
Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.
Дејан Мировић: На шта нас подсећа Јасеновац
Јасеновац нас подсећа на то каква је грешка била Југославија и колико су наше српске елите биле неодговорне када нису узеле у обзир упозорење руског царског министра Сазонова који им је говорио да не треба правити државу са католичким Словенцима и Хрватима јер ће они увек слушати папу. Сазонов је био амбасадор у Ватикану, знао је о чему говори и знао је какво искуство има Руска империја са католичким Пољацима.
Међутим, наше елите су слушале Енглезе и Ситона-Вотсона и похрлиле су у државу која се завршила паклом Јасеновца само двадесет година касније.
Јасеновац нас подсећа и да је друг Тито деценијама амнестирао своје Хрвате за усташка злодела и да је то била званична политика друге Југославије или лажна симетрија између усташа и антифашистичке Југословенске војске у отаџбини. Јасеновац нас подсећа и на модерну идеологију Друге Србије, која и данас жали за Југославијом и Хрватима и на њеног представника Александра Вучића који сања да обнови некакву Југославију овај пут и са Албанцима у њој (градећи некакав „мини Шенген“).
Јасеновац нас подсећа и на мученичку смрт великог интелектуалца Драгише Васића у том пакленом логору смрти који је знао да Енглези никада нису били пријатељи Србима.
Што се тиче полемика о броју жртава овог логора смрти, не видим разлог за такве полемике скоро 80 година након краја Другог светског рата. Жртве су званично утврђене одмах након краја ратних сукоба; ваљда су тадашњи истраживачи имали веродостојније доказе од данашњих.
Владимир Димитријевић
Прочитајте још:
- Никола Н. Живковић: Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања
- Миломир Степић: Јасеновац и српска стратешка култура
- Мило Ломпар: Шта стоји иза покушаја релативизације Јасеновца
- Стефан Каргановић: Од нас зависи да ли ће Јасеновац постати „четничка измишљотина“ или ће остати заветни храм
- Драгиша Бојовић: Јасеновачки прилози за српску историју бола
- Драган Хамовић: Јасеновац и ја
- Милан Ружић: Колико је Срба требало да убију у Јасеновцу да би се сматрали убицама
- Владимир Умељић: Разлика у култури сећања у Срба и Јевреја
- Срђан Воларевић: О самозабораву и 700 хиљада умучених
- Протојереј-ставрофор Стојиљко Кајевић: Само жртве могу да опросте зло усташа
Извор: Стање ставри