Дјечји логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943.

Усташко-њемачки логор у Сиску jе основан 3. августа 1942. по завршеним операциjама на Козари и Шамарици. У свом jе саставу имао и посебан логор коjи се службено називао „Прихватилиште за дjецу избjеглица“.  

Дjечjи логор у Сиску, наjвећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дjечjим прихватилиштем“ било jе у рукама усташе и лиjечника др Антуна Наjжера.

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 2. новембра  2015. године.

Логор jе био лоциран у неколико обjеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана сестара св. Винка, магацину солане Раjс, згради Гучи, основноj школи у Новом Сиску и тзв. Карантени односно jедноj од шест барака сабирног логора. Сви ови обjекти су били краjње неприпремљени за становање и живот дjеце. У згради Сокола ниjе било ни врата, у дворани Раjс jе владао пропух, jер jе била подешена за сушење соли. Дjеца су овдjе, па и она наjмања, стара неколико мjесеци, морала лежати на поду, тек с танким слоjем сламе, без одjеће и покривача.

Први транспорт у Сисак стиже 3. аугуста 1942. са укупно 906 дjеце. Дан послиjе долази jош 650 малишана, а у трећоj групи, коjа jе у Сисак допремљена 6. аугуста, налазило се 1.272 дjеце. У Теслићевоj стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се опћи сабирни логор за мушкарце, жене и дjецу. Овдjе jе током аугуста и септембра 1942. од родитеља коjи су одабирани за присилни рад у Њемачкоj одузето 3.971 диjете. Тако jе од 3. августа 1942. до 8. jануара 1943. у Сиску било заточено 6.693 дjечака и дjевоjчица, Срба са Козаре, Баниjе, Кордуна и из Славониjе.

Унаточ акциjи Диjане Будисављевић и групе неуморних праведника – Јане Кох, Вере Лукетић, Драгице Хабазин Маjке, Љубице и Вере Бецић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића, других истакнутих поjединаца и сестара Црвеног крижа, свакодневно jе у логору умирало од 30 до 40 дjеце. О незамисливим увjетима на логорским локалитетима свjедочио jе и доктор Лазар Маргуљес, лиjечник из Осиjека: „Примиjетио сам да од пошиљки боље хране коjе jе слао Црвени криж из Загреба, ништа од тога нису добивала дjеца. Прегледаваjући дjецу наjчешће сам обилазио ова мjеста: недовршену Соколану, у коjоj су дjеца лежала на голом бетону или, у наjбољем случаjу, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малоj школи у Старом Сиску, у коjоj ниjе било кревета дjеца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улиjепљене крвавим изметинама и прекривене роjевима муха. Дjеца су била гола и боса, без покривача. Кад jе и у Соколани избио пjегавац, доктор Наjжер jе наредио да се заражена дjеца пренесу у тзв. Болницу, у коjоj jош заразе ниjе било, те jе тако проузроковао велики помор дjеце.“

Из обиља потресних свjедочења издваjамо и свjедочење Јане Кох, тадашње секретарице Црвеног крижа Хрватске. „Бараке су биле повезане ходницима на коjима су стражарили усташе. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач дjеце. Ту jе било смjештено на голом поду четири стотине дjеце: новорођенчади, дjеце од неколико недjеља и мjесеци, до десет година старости. Колико jе дjеце долазило, и куда су их отпремали, ниjе се више могло сазнати. Дjеца у дjечjоj бараци су неутjешиво плакала и дозивала матере, коjе су биле на само неколико корачаjа удаљене од дjеце, али коjе до њих не пропушта фашистички злочинац. Већа дjеца причаjу нам кроз сузе, како не могу умирити малене, jер су гладни, нема их тко превити и како се боjе да ће сви помриjети. Та дjеца jош нису навршила нити десет година, заклињу нас: „’Аjде, сестро, доведи нам матере, доведи барем маjке овим маленима. Видjет ћеш, ако им не доведеш матере, угушит ће се, већ од самих суза.“

Довести матере овоj дjеци ниjе за нас било jедноставно, а ипак нам jе успjело и то извести. Било jе то у ноћи 10. на 11. октобра када смо све припремили да таj транспорт дjеце jош исте ноћи отпремимо у Загреб.

Требало jе да маjке задњи пут надоjе своjе диjете и да га тим умире, а онда да га можда заувиjек оставе, како би ми иза тога могле лакше дjецу отпремити. Тко да опише радост дjеце, кад су угледала маjке. Њихове мале ручице овиле су се око маjчиног врата, а тешки jецаjи jош дуго и дуго били су jека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз маjчина прса, а на косицу дjеце капале су крупне сузе матера коjе су шутjеле. Када jе и посљедње диjете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своjу дjецу и тихо нестале у супротноj бараци. На вратима свака се jош jедном окренула, топло нам е загледала у очи и пришаптала: ‘Чуваj нам дjецу, чуваj их рођена.

Транспорт са 550 дjеце отпремили смо у Загреб и jедино што смо могли као утjеху рећи тим матерама, била jе адреса гдjе да потраже дjецу кад се врате из туђине. Њих су све jош исте ноћи отпремили у Њемачку.“ (Драгоjе Лукић: „Родитељ покошеног нараштаjа“ Музеj жртава геноцида, Београд, 179 стр.)

Према евиденциjи Анте Думбовића, из логора jе враћено родитељима или наjближим рођацима 1.200 дjеце, док их jе 2.200 предано грађанима Сиска и околине на „прехрану“. Никада нећемо моћи са сигурношћу утврдити тачан броj умрле дjеце. Према свjедочењу гробара Фрање Видеца броj умрле дjеце у мртвачким сандуцима jе увиjек био већи од броjа коjи jе стаjао у евиденциjи. Осим тога мала дjеца нису нити пописивана. Више jе могућих и релевантних извора. Према књигама евиденциjе Анте Думбовића у логору jе за пет мjесеци 1942. године умрло 1.630 малишана. Према подацима мртвозорника, др Давида Егића у Сиску jе покопано 1.152 дjеце. Истраживања Нарцисе Ленгел Кризман пак говоре о 1.214 умрле дjеце са могућим одступањима у неколико десетака умрлих. На споменику на дjечjем гробљу стоjи податак да jе ту сахрањено око 2.000 дjеце. У сваком случаjу броj укопа на мjесном гробљу би био много већи да ниjе било спасилачких акциjа и „колонизирања“ отете дjеце. Некада су те акциjе значиле тек одгоду умирања – било због неповратне исцрпљености дjеце, било због повремених усташких акциjа у коjима су тражили ту дjецу те убиjали и њих и њихове хранитеље. Услиjед изостанка било каквог систематског истраживања након рата ниjе могуће са сигурношћу утврдити нити приближно тачан броj умрле дjеце.

Краjем рата се већи броj људи вратио из заробљеништва те су кренули у потрагу за наjближима. Картотека коjу jе водила Диjана Будисављевић могла се користити тек кратко вриjеме. На захтjев нове власти у Загребу, Одjељења за заштиту народа (ОЗНА), Диjани Будисављевић jе одузета „картотека козарачке дjеце“ и албуми с фотографиjама из усташких логора. Рад на картотеци jе убрзо сасвим замро, а на хиљаде дjеце и њихових родитеља тражит ће jедни друге jош дуго, наjчешће без успjеха.

Године 1958. на зграду солане Раjс постављена спомен плоча (уништена у рату 1991-1995). Обиљежавање осталих логорских зграда те самог дjечjег гробља у Сиску настављено jе 60-тих година. Споменик дjеци – логорашима подигнут jе недалеко од тадашњег дома културе, а на његовоj згради постављена jе и спомен плоча (такођер уништена у рату 1990-1995). Дjечjе гробље jе 1974. пеjзажно уређено, а на њему постављен и споменик кипарице Милене Лах. Данас се тадашње такво пеjзажно рjешење чини сасвим непримjереним – услиjед слиjевања кише и задржавања воде већи броj плоча jе оштећен. Простор ниjе ограђен и дефиниран. Урбанистички jе занемарена чињеница да се ради о мjесту на коjем су покапана дjеца. Споменици и спомен-обиљежjа су изложена немару и пропадању.

Некадашња традициjа посjећивања гробља те организирања школских посjета и сатова на самом гробљу jе готово сасвим замрла. У повиjесним уџбеницима не може се сазнати пуно о страдању наjмлађих у рецентноj сисачкоj повиjести.
У име дjеце коjа нису преживjела и у име оне коjа jесу у име родитеља из чиjих су руку дjеца отета у име раскиданих обитељских веза и никад пронађене браће и сестара тражимо да:

• Сисак и његови грађани, жупаниjа, држава Хрватска и хрватско друштво уложе много више континуираног напора за обиљежавање и заштиту мjеста страдања дjеце у Другом свjетском рату

• наjважниjе и наjстрашниjе чињенице буду и дио уџбеничке повиjести у Републици Хрватскоj те да оживи традициjа школских посjета и сатова повиjести на дjечjем гробљу

• спречавање повиjесног ревизионизма• обнову и заштиту споменика посвећених страдању дjеце• преузимање одговорности за сjећање и дужни пиjетет према умирању оних коjи нису знали нити своjа имена када су нестаjали са лица земље.

Извор: Виjеће српске националне мањине Града Сиска

Везане виjести:

Дjечjи логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943.

Логори Цапраг и Сисак

У суботу обиљежавање дана сјећања на страдалу Српску сирочад