Деца олује : Ожиљци у души и памћењу

Роман Миломира Краговића „Деца олуjе“, у издању

„Новости“, књига о коjоj ће се гласно ћутати

ЧЕСТО „разборитиjи“ критичари и писци говоре да о ратним сукобима на просторима бивше Југославиjе ниjе добро писати jер не постоjи „дистанца“ са коjе се све то може разумно сагледати. Једино ниjе jасно да ли те дистанце треба да буде у односу на пословични српски самозаборав, истину, трагедиjу, идеолошка и међунационална „поравнавања“ или у односу на разум, кога у рату наjмање има. Свеjедно jе коjи ће се синоним за интелектуални кукавичлук изградити.

Истини за вољу, књиге коjе су се на овим просторима (на свим странама) поjављивале и коjе су покушавале да досегну наjдубљи и наjвиши аспект ратне трагике „човека коjи jе увек на губитку“ (Селимовић) или „поражено човечанство“ (Андрић) углавном су, уз часне изузетке (Владимира Кецмановића, Мирослава Тохоља, Бориса Дежуловића, Семездина Мехмединовића, Дамjана Шинегоjа…) биле на нивоу мало повишеног публицистичко-новинарског дискурса. Зашто? Свакако не због непрепознавања „дистанце“, много више због непрепознавања граница, не оних за коjе се здушно гинуло, већ оних суштинских – граница између добра и зла.Они коjи су расли на партизанскоj књижевности сматраjу их апсолутним, они други их не виде, „грађани“ их сматраjу непристоjним, а они трећи, коjи су за њих и због њих пострадали, не желе да причаjу о њима. И где jе ту књижевност? Можда управо у неиспричаном, у оном што се жели дочарати симболом, осећаjем, метафором, специфичним познавањем људске душе, карактером трагике и трагиком карактера.Зато jе вероватно Миломир Краговић у роману „Деца олуjе“ кренуо тим неизвесним путем осветљавања судбине дванаестогодишњег дечака Драгана Миоковића (у роману Марко Милоjковић) коjи jе у августовском погрому Срба из Хрватске довезао трактор у коме jе била његова породица и све оно што jе остало од њихових живота и успомена.Нема сумње да Краговић у тоj слици страдања и њеном примарном симболу налази „чвориште значења“ – пут романа коjи ће се вешто провући између свих замки и потенциjалних обрачуна са кривцима и jефтиног сентименализма. Преемотивни карактер успомена, непоузданост и болност сећања jе смер коjим писац враћа у прошлост свог главног jунака, док прелистава породични албум, покушаваjући да поново одговори на питања на коjа му jе до тог времена живот више пута дао непорециве и експлицитне одговоре. Али, то нису ни питања и одговори накнадне памети, прихватања категоричких судова стварности и искуства, већ питања добра и зла, без националног предзнака и очекиваних медиjских истина црно-беле слике рата.Самим тим што контекст у коjи Краговић смешта главног jунака и примарну слику рата ниjе дефинисан само националном топографиjом већ пре свега културолошком детерминисаношћу Срба у Хрватскоj, њиховим континуитетом траjања на тим просторима коjи се управо у том аспекту наjбоље види и очитава.Зато се може рећи да Милоjковић има два детињства; прво коjе полако постаjе химерична и утопистичка слика неких предела у чиjе постоjање више ниjе ни он сигуран, и друго, у коjе долази трактором са остацима бившег живота и у коме га чека живот у преидеализованоj Србиjи, у коjоj често постаjе кривац за оно што су други њему урадили.Непорецивост судбине и дечjа и младалачка перспектива коjу Краговић успешно гради управо су наjдиректниjе и наjтрагичниjе слике унутрашњих и спољашњих сукоба. А у судбини jедног „безименог“ страдалника jасно се очитава судбина читавог народа, детиње отворено и jасно, са наjдубљим ожиљцима у души и памћењу.

ПРИЧА О ИСТИНИ“ДЕЦА олуjе“ су на правом путу откривања одговора зашто jе „Олуjа“ за jедан народ трагедиjа, а за други епохална ратна победа? Над ким? Над собом или над оним другим коjи jе много више „ти“ него што то жели да се призна. Зато гласови коjи се већ чуjу као мазохистичка потреба да „жртва оправда џелата“; „Да ово ниjе роман против Хрвата“ jесу смешна констатациjа коjа ни са књижевношћу а ни са животом нема никакве везе. Не може се бити против народа, бар то разуман човек не може и неће. Ово jе роман против оних коjи су у другима видели доjучерашњег себе и њиховим покушаjима да тог и таквог себе што пре убиjу. Ово jе прича о онима коjи су се другачиjе звали и крстили и то jе био њихов грех и онима коjима jе та „различитост“ дала за право да убиjаjу. Ово jе роман о онима коjи знаjу и онима коjи су заборавили да jе Бог jедан и да се истина, пре или касниjе, покаже у своjоj величини и непорецивости.
Петар В. Арбутина

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВСТИ

Везане виjести:

Održana promocija knjige “Deca Oluje”