Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Дарко Милојковић: Јасеновачко поље – светло тло мученичко

Датум објаве: среда, 22 фебруара, 2017
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/novomucenici.jpg

На пут смо кренули уз молитву у малом Храму светог Саве на Врачару и топло време коjе нас jе испратило, а тамо нас jе дочекала хладноћа, ветар и киша коjа jе непрестано падала цео дан.

На дан Светих мученика jасеновачких, у четвртак 13. септембра 2012. године, аутобус испред Светосавског храма у Београду jе био знак да нас jе Господ споjио са намером да ходимо путевима мученика. Овог пута – jасеновачких.

На пут смо кренули уз молитву у малом Храму светог Саве на Врачару и топло време коjе нас jе испратило, а тамо нас jе дочекала хладноћа, ветар и киша коjа jе непрестано падала цео дан.

Поред места где се налазио Логор Јасеновац, коjи jе био наjвећи и настрашниjи логор смрти у Независноj Држави Хрватскоj, посетили смо манастир светог Јована Крститеља у Јасеновцу – где смо учествовали у светоj Литургиjи и спомен комплекс Доња Градина, затим мученичка српска села: Драксенић, Дракулић и Биjели Поток. На краjу смо били у Бања Луци.

На пут смо кренули уз благослов, патриjарха српског Господина Иринеjа, у организациjи Одбора за Јасеновац Светог архиjереjског сабора Српске Православне Цркве, чиjи jе координатор Епископ липљански Јован, викар патриjарха српског у Пећкоj Патриjаршиjи.

Ишао jе jедан аутобус. Међу Ходочасницима у аутобусу jе било jе шест свештеника, jедан ђакон и jедан монах. Неки од њих су: архимандрит Пантелеjмон из Јужно Афричке Републике – старешина храма Светог Томе у Јоханесбургу, протоjереjи-ставрофори: Радивоjе Панић – старешина храма Светог Саве на Врачару и Миљко Корићанин – старешина храма Светог Георгиjа на Новом Београду, свештеник Милорад Јовчић из Адеалиде у Аустралиjи, Влатко Голић – парох из Петровца на Млави, Јован Лучић из храма Свете Петке на Чукарици, ђакон Драган Неђић из храма Светог Саве. Међу ходочасницима у аутобусу била jе и игуманиjа Таисиjа са jош jедном сестром из манастира Покрова Пресвете Богородице у Лешjу код Параћина.

Међу путницима jе био и канадски новинар српског порекла Џон Боснић, коjи се поjављуjе у познатом документарном филму „Тежина Ланаца“ од Бориса Малагурског.

Путовали смо кроз Славониjу аутопутем и код места Новска се искључили према Јасеновцу. Уjутро рано смо стигли на спомен подручjе Јасеновац. Тамо ниjе било ни наjмањег трага од бодљикавих жица, нигде знака крематориjума, нигде макар обележjа „сапуњаре” … нигде ничега што на геноцид, на страшно страдање и мучеништво српско – подсећа. Све jе уништено, у траву претворено!

Завршетком Другог светског рата с концентрационим логором Јасеновац дешава се оно што се ниjе десило ни са jедним другим логором у земљама под фашистичком окупациjом. Наиме, у скоро свим земљама концентрациони логори су претворени у мемориjале, као опомена човечанству. У Јасеновцу су по наређењу тадашњих комунистичких власти сви обjекти логора срушени, све jе сравњено са земљом и обрисани су трагови усташког злочина. Тек 1965. године подигнут jе jедан неми и безлични споменик од бетона – Цвет, а 1968. године отворен музеj.

Били смо код jасеновачког споменика бетонског цвета из титоистичког доба. Пошто jе киша непрестано падала, помен пострадалим jасеновачким мученицима, међу коjима и мученику Вукашину, одслужили смо испод споменика.

Затим смо били у музеjу. Актуелна музеjска поставка на спомен подручjу Јасеновац умањено и изокренуто приказуjе геноцид над српским народом у НДХ. Мало шта овде говори да су у jамама, насипима, крематориjуму, “сапуњарама“, реци Сави, логорима убиjани Срби и други људи за „НДХ неприхватљиви елементи“. Броj жртава коjи jе наведен у музеjу jе око десет пута умањен. То jе jедна скромна лавиринт просториjа, чиjи су унутрашњи зидови обложени гумом, у коjоj су приказане углавном неке уопштене ствари. Са садашњим изгледом музеjа не можемо бити задовољни.

Логор Јасеновац jе био губилиште за већину оних коjи су у њега ушли, а нису се уклапали у поjам „расне чистоће” (наjвише Срби, али и Јевреjи и Цигани) као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или верску припадност.

Међународна комисиjа за истину о jасеновачком систему усташких логора закључила jе у априлу 2009. године да су усташе успеле да у Јасеновцу и Доњоj Градини убиjу више од 700.000 Срба, преко 23.000 Јевреjа и око 80.000 Цигана.

У логору Јасеновац су људи убиjани на преко 40 начина. По сведочењу логораша Мате Шулине, коjи каже да се сећа неког усташе Хорвата, коjи jе увек кад се напио, тражио жртву и настоjао, да пронађе нов, оригиналан начин мучења, коjи у пракси jош ниjе примењиван. Немачки нацистички генерали су били запањени ужасима Јасеновца.

На дан 9. октобра 1942. године Макс Лубурић jе на свечаности у Јасеновцу, коjу jе приредио као прославу годишњице своjе крваве владавине у свом одржаном говору рекао: “.. и тако смо вам ми у овоj години овдjе у Јасеновцу поклали и више људи него османлиjско царство за циjело вриjеме боравка Турака у Европи“.

До ког степена jе систем убиjања био развиjен сведочи jедан допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким jединицама и институциjама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен броj затвореника.“

Главни усташки заповедници, злочинци – кољачи, у логору Јасеновац су били: Вjекослав Лубурић звани Макс, Ивица Матковић, Милош Љубо, фратар Мирослав Филиповић-Маjсторовић, Хинко Пицили, Ивица Бркљачић, Мирко Павловић, Муjо Јусић, Алага Ђулкић, Драган Гашпаровић и други.

О усташким злочинима постоjи велика документациjа. Међутим комунистичке власти у бившоj СФРЈ нису никада дозволиле да се она истражи, па чак ни у наjтаjниjоj форми.

Јасеновац, симбол српског страдања у протеклом веку, добио jе манастир 2000. год. када jе одлуком Епископа славонског Саве, комплекс парохиjске цркве рођења Светог Јована Претече и Крститеља проглашен манастиром. Данас jе манастир Јасеновац привремено седиште Епархиjе славонске док се не обнови старо седиште у Пакрацу.

Од маjског заседања Светог Архиjереjског Сабора Српске Православне Цркве 2010. године помен на Свете српске мученике jасеновачке обележава се 13. септембра по новом календару.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/novomucenici.jpg

Учествовали смо у Светоj Архиjереjскоj литургиjи у Манастиру Јасеновац. Са благословом и у присуству Епископа славонског г. Саве служио je Епископ липљански г. Јован, викар Патриjарха српског у Пећкоj Патриjаршиjи и координатор Одбора за Јасеновац Светог Архиjереjског Сабора Српске Православне Цркве, и jедан од наших наjистакнутиjих историчара Холокауста и геноцида. Саслуживало jе преко петнаест свештеника и монаха међу коjима jе био и архимандрит Стефан, игуман манастира Велика Ремета на Фрушкоj Гори.

Архимандрит Пантелеjмон из jужне Африке jе у беседи напоменуо да у Јоханесбургу редовно служе свету Литургиjу на оваj Дан, као и да се део моштиjу Светих мученика налази у престолу храма Светог Томе у Јоханесбургу.

Након одслужене Свете Литургиjе, причешћа и резања славског колача приступили смо трпези љубави, заjедничког обеда, коjи jе био под шаторима због кише коjа jе неуморно падала. На светоj Литургиjи, поред оно мало наших сународника што jе преостало из оближњих места, након недавног несрећног рата у Хрватскоj, дошло jе jош три аутобуса. Два аутобуса, у организациjи Светосавске омладине Бањалучке епархиjе, Удружења логораша и њихових потомака и Удружења Биjели Поток. Трећи аутобус jе наш, већ поменути, из Србиjе.

У манастир Јасеновац су дошли преживели Логораши од коjих смо упознали Даницу Праштало из Сараjева коjа jе за време последњег рата избегла у Бањалуку. Она jе имала осам година када jе била у логору са jош своjа два рођена брата и сестром. Њено презиме нас jе подсетило на речи патриjарха српског Павла: „Праштати морамо, то jеванђелска заповест али да заборавимо не смемо.“

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/jasenovac_slava_2.jpg

Пут нас jе даље водио према Доњоj Градини у Српскоj у Босни и Херцеговини. Логор у Доњоj Градини налазио се преко пута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву и формиран jе 1941. године. Градина и ниjе била логор у правом смислу те речи, већ само масовно jасеновачко стратиште, тj. “прихватни логор” док усташе не ликвидираjу многоброjно српско становништво доведено из Босне и Херцеговине и других краjева злогласне Независне Државе Хрватске. Према неким проценама, у Градини jе убиjено и закопано више од 360.000 људи, претежно Срба.

Снимања терена из ваздуха такође су указала на постоjање jош неоткривених масовних гробница на терену Градине. Темељниjа истраживања на терену Градине, вршена 1960. године, забранила jе Титова власт. У Доњоj Градини jе вршен и злочин кувања лешева жртава у казанима, од чега су усташе затим правиле сапун, а кости из казана одвозили су камионима и изручивали у Саву.

Осим масовних гробница, у Доњоj Градини се налази и Топола ужаса, код коjе смо били. На том дрвету су усташе обесиле на хиљаде мушкараца, жена и деце, коjи су пре чина вешања били подвргнути страшним мучењима.

За сваког нормалног човека, коjи ниjе доживео и видео сва злочинства, чини се невероватним, немогућим, да се могло наћи злочинаца, коjи ће са толико садизма измишљати и изводити тако окрутне начине и средства мучења над људима.

Наше походничко путовање смо наставили у jош три српска мученичка села. Прво смо били у селу Драксенић удаљеном око осам километара од Јасеновца.

Подсећамо, усташе су предвођени злогласним Максом Лубурићем, командантом Јасеновачког логора ушли у село Драксенић и jош пар околних села 15. jануара 1942., те отпочели покољ. Оваj простор jе био чисто насељен Србима и морао jе бити тотално очишћен, а разлог више jе jер jе то био простор jужно од логора Јасеновац између Уне и Саве а тако би и логор постао „безбедан“ и заштићен са свих страна.

Усташе су тада побиле око 360 Срба. Наjвећи злочин, усташе су извршиле у православноj цркви у селу Драксенић, где jе тада убиjено 208 Срба, међу коjима наjвише жена и деце. Наводи се да jе у цркви заклано 47 деце, док их jе у целом селу убиjено 85, jер су многа деца убиjена и изгорела у попаљеним кућама у селу. Цело село jе било потпуно опљачкано и спаљено.

Заиста, немогуће jе да нормална особа замисли, а камоли да разуме, садистичко уживање коjе су усташе налазиле у мучењу и убиjању, нарочито беба. Сведоци описуjу да су се усташе смеjале након поjединачних убистава, а певале након масовних убистава.

Посета селу Дракулић, надомак Бањалуке jе нешто што се никада не заборавља. У монументалноj цркви посвећеноj Св. великомученику Георгиjу у Дракулићима, са обе стане од олтара, на високим плочама од црног мермера угравирано jе више од 2300 имена пострадалих Срба у поменутом месту и околини.

Подсећамо, село Дракулић у историjи страдања српског народа остало jе записано црним словима. Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године у селима Дракулић, Шарговац, Мотике, и у руднику Раковац убиле више од 2 300 Срба, укључуjући и 551 дете. Наведена села су jедина у околини Бањалуке коjа су без изузетка одбила да пређу на римокатоличку веру. Зато, сматрали су да их треба истребити. Покољ jе организовао усташки командант за такозану “Хрватску Краjину” Виктор Гутић, а предводио га jе жупник бањалучког самостана Петрићевац фратар Мирослав Филиповић Маjсторовић, коjи jе након тог злочина постао командант Јасеновачких логора.

У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне државе Хрватске, наводи се да jе злочин у овим бањалучким селима био наjвећи покољ учињен у само jедном дану. Србе су тада побили без иjедног испаљеног метка, секирама, ножевима крамповима и србомлатом (мали топуз за ударање по темену; обично би смрт наступила од првог ударца).

Први споменик жртвама овог покоља подигнут jе 1965. године. Тадашње комунистичке власти су на врху споменика поставиле звезду петокраку што jе идеолошки симбол комуниста и партизана. Људи коjи су тада побиjени нису били ни комунисти ни партизани. Они су покупљени са своjих вековних огњишта, мучени и побиjени само зато што су били православни Срби и за „НДХ неприхватљиви елементи”. Петокрака jе са споменика скинута деведесетих година и постављен jе крст.

Усташе су тога дана ушле и у основну школу у селу Шарговац. Фратар Мирослав Филиповић jе наредио учитељици да одвоjи ђаке Хрвате од српске деце. Учитељица ниjе знала зашто jе то тражио. Прво дете, jедну девоjчицу, фра Филиповић jе ухватио за косу и зарио jоj бодеж кроз танки врат. При томе jе, и између осталог, изговорио: Благослови Боже оваj свети посао. Онда jе започело клање. Следи опис ужаса …све до последњега педесет и шестог српског штенета. Учитељица Хрватица jе сведочила о овом злочину. Кажу да jе она полудела после тога злочина. На Основноj школи у селу ове 2012. године 7. фебруара jе подигнута спомен-плоча у знак сећања на оваj злочин.

О злочину у селу Дракулићи опширниjе jе описао Јован Бабић у своjоj књизи Дракулићи. Након првог издања своjе књиге примио jе врло опширно писмо из Брукселеса од преживелог Станислава Божића коjи жели да истакне племенитост Хрвата Марка Липовца, млинара из села Буђака. Он наводи да: “Марко сакривши их у свом млину, ниjе спасао само 15 Срба, како jе у књизи наведено, већ близу 30, међу коjима и мене. Покољ у Буђаку извршиле су усташе враћаjући се из Дракулића у Бања Луку… тек касниjе сам схватио његов високо морални гест и коликоj опасности jе, спашаваjући комшиjе Србе, Марко Липовац извргнуо себе и своjу многоброjну породицу”.

После села Дракулић обишли смо и место где jе мученички, поред реке Врбање, пострадао свети Платон Бањалучки. У непосредноj близини налази се и Спомен обележjе Биjели Поток. Ту су усташе из суседног села Дебељаци, за само jедан дан, на Васкрс 1942. године зверски побили цело српско село. На спомен-обележjу се налазе имена 54 жртве од jедне до више од осамдесет година, побиjене маљевима, камама, секирама и другим хладним оружjем на наjвећи хришћански празник. Мештани и потомци пострадалих из Бjелог Потока код Бања Луке, су нама коjи смо дошли из Србиjе приредили приjатан и дирљив дочек. Хвала им на томе.

Наше поклоничко путовање смо завршили посетом два храма у Бањалуци – храм Свете Троjице где смо присуствовали вечерњем Богослужењу и где почиваjу мошти светог Платона Бањалучког и Храм Христа спаситеља.

Завршио бих оваj прилог, у ком су описана српска стратишта коjа смо тога дана походили, jедним цитатом из кратке и дирљиве беседе коjу jе тога дана на дан светих мученика jасеновачких 13. септембра на Светоj Литургиjи у манастиру светог Јована Крститеља у Јасеновцу рекао владика Јован, епископ Липљански, тумачећи Свето Јеванђеље: „За свето мучеништво, за велику несрећу, за тугу jасеновачку ниjе потребно много речи,“ „Ми стоjимо данас на светом тлу, српском мученичком. Толико светом да би као пророк Моjсиjе Хориву требало да изуjемо обућу своjу и приступимо му босих ногу.

Извор: НОВО ВИДЕЛО

 

Везане виjести:

Сjећање на кашичицу jедном годишње, строго 22. aприлa

Литургиjска прослава Новомученика Јасеновачких

Епископ Јован: ПУТОКАЗИ У ЈАСЕНОВЦУ СУ ПУТОКАЗИ НОВОГ ЈЕРУСАЛИМА

СВЕТИ СРПСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ ЈАСЕНОВАЧКИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top