“Дара из Јасеновца” – образовни, а не холивудски “Оскар”

Филм “Дара из Јасеновца” могао би да буде образовна прекретница у српској националној свијести, располућеној никад прежаљеним југословенством, као што је то био и “Марш на Дрину”, снимљен усред поплаве идеолошких партизанских филмова, који су славили борбу “свих наших народа”.

Жика Митровић, режисер једног од најбољих српских филмова уопште и далеко најбољег српског и екс-југословенског ратног филма, извео је својевремено праву умјетничку, али и антиидеолошку диверзију.

Снимајући остварење о Церској бици у доба идеолошких ратних серијала, попут “Битке на Неретви”, “Битке на Сутјесци” и “Великог транспорта”, Митровић је проговорио о реалном жртвовању српских војника за одбрану сопствене отаџбине, коју су нападали очеви оних који су у партизанској верзији идеолошког ју-Холивуда глумили хероје слободе.

Била је то креативна и умјетнички и историјски узорно одрађена “диверзија” једног система, који је реалну историју гурао под тепих и под заставом параисторије градио заједнички /су/живот, који ће се коју деценију касније свима обити о главу.

Идеолошки систем се распао, земље коју је држао на окупу више нема, али “Марш на Дрину” је, и тада и сада, непроцјењиво филмовано свједочанство о страдању, побједи живота над смрћу и једном народу који је преживио /планирани/ нестанак.

Медијско и политичко ћутање о квалитетима тог филма и, нарочито, тематици коју је обрађивао није ни у доба Југославије могло да наштети филму који је сјајно ујединио историјске чињенице и умјетничку фикцију и километрима искорачио испред отужних идеолошких каубојаца у којима су и епизодисти постајали главни јунаци.

Слиједом времена у коме је рађен, Митровићев филм није освајао “безбројне награде”, али је постао креативно и, изнад свега, образовно свједочанство о правој историји, које је данас незаобилазно у српским како васпитним тако и умјетничким доменима.

Прочитајте још:  Златомир Лазић: Ми смо дубоко несрећан народ који не хаје за своје мучене и поклане претке

Тај филм је веома добро познат и дојучерашњим српским сународицима, који сада живе своје нове “државотворности”. Можда многима није био, нити је данас, драг или пријатан, али је његова аутентичност, и умјетничка и историјска, неспорна.

Деценијама послије “Марша на Дрину” појављује се филм који поново говори о једној од тешких колективних траума Срба, овога пута то је геноцид у усташкој Независној Држави Хватској /НДХ/ и највећем симболу тог страдања – концлогору Јасеновац.

Сама чињеница да је тај филм напокон снимљен, да је неки српски умјетнички тим смогао снаге и храбрости да стави на филмско платно сагу о уништавању сопственог народа, и то методама које су згражавале /према архивским документима/ и саме нацистичке службенике у НДХ, јесте догађај послије којег више ништа неће бити исто, и то не само у српској кинематографији.

Траума која је “пуштена из боце” и умјетнички одушак који изазива сама чињеница да је филм уопште снимљен произвешће још много филмских, телевизијски и књижевних прича о покушају затирања једног словенског народа, у којем су учествовале и неке од њему најближих етничких група, комшија и суплеменика, и то више него и сами есесовци.

Отуда је појава “Даре из Јасеновца” шанса за још један историјски и умјетнички час који би требао да траје генерацијама.

За Србе тај филм представља откључавање затворских врата и даље полуидеолошког ума, располућеног између југословенства и српства, и поглед у очи ноћној мори која стоји у колективној и појединачној подсвијести цијелог народа.

За бивше сународнике, прецизније за њихове политике које већ 30 година пишу историју од 1990. године и настоје да све прије тога ставе на рачун “комунизма” или “хегемонистичког великосрпства”, те оперу руке од геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, “Дара из Јасеновца” је непријатан догађај.

Прочитајте још:  Архив Војводине објавио монографију „Усташка зверства; Зборник докумената (1941-1942)”

Стога ово остварење хрватски и бошњачки медији настоје /о/ставити на рубовима филмских тема у скрајнутим рубрикама из културе. Или му као противтежу супротставити сопствена остварења о дешавањима из деведесетих година у којима је појам геноцида девалвиран због пречесте употребе и покушаја да се свака жртва прогласи за жртву “српског фашизма”.

“Дара из Јасеновца” обрађује тек пар судбина козарске дјеце од њих више од 20.000 која су доведена у усташке логоре, одвојена од родитеља и препуштена смрти или усвајању, током којег су, у највећем боју случајева, остала ускраћена за истину о сопственом идентитету.

Случај затирања десетина хиљада малишана, без намјере да се врше поређења или девалвира било чија каснија жртва на овим просторима, јединствен је злочин који превазилази и надмашује сваку могућу злочиначку перверзију на овом тлу /а било их је много у историји/.

Зато би “Дара из Јасеновца” могла бити прекретница, умјетничка и свака друга, у српском погледу према будућности и својеврсни /ментални/ антибиотик за све који још пате за временом у коме је снимање сличног филма било немогуће.

А, било је немогуће напросто зато што се о козарачким “Дарама” могло и смјело причати само онолико колико су то дозвољавале идеолошке матрице у којима је жртва, понекад, морала са џелатима да подијели ореол страдалника и изједначи се са онима који такву голготу не само да нису прошли, већ су је изазвали.

Никаква трка за “Оскаром” или сличним наградама није суштина онога што “Дара из Јасеновца” треба да остави у народној свијести, а то је суштаствени образовни чин за дјецу, те почетак антиидеолошког провјетравања српског друштва са обје стране Дрине.

Овај филм би требао, за почетак, да ослободи српски народ од вишедеценијске наметнуте и агресивне приче о сопственој одговорности због разбијања Југославије и, изнад свега, ћутања о геноциду којем су Срби у 20. вијеку чак два пута били подвргнути – у оба свјетска рата.

Не зато да би се правдали за оно за шта нису или јесу криви, већ да би Срби могли исправно да валоризују своје заблуде, побједе, поразе или кривице, а не да живе наметнуте историјске наративе.

Зато је “Дара из Јасеновца” већ заслужила “Оскар”. Али не холивудски.

Извор: Срна